Sudbinsko u snovima

Uslovljen brojnim činiocima od kojih je zavisilo njegovo postojanje, čovek je i svoju ograničenu slobodu da menja prirodu izvan sebe i u sebi sagledavao u kontekstu spoljašnjih sila koje su uticale na njegov život. Potčinjavajući im se, predstavljao ih je u vidu natprirodnih entiteta i verovao da one presudno određuju njegov životni put već od trenutka njegovog dolaska na svet. Kada su okolnosti uticale na čoveka, a on nije mogao da utiče na njih, njegov osećaj nemoći pojačavao je verovanje u sudbinu kao silu koja određuje njegov život.

Pagansko verovanje u sudbinu kao silu nad silama, kojoj su bili podređeni i bogovi, prethodilo je monoteističkoj predstavi o Bogu kao tvorcu sveta od kog zavisi i stvoreni zemaljski poredak. Starozavetni odnos prema tom Bogu podrazumevao je njegovo neupitno poštovanje, pa se i etički princip u ovozemaljskom svetu potvrđivao svešću o primarnom značaju Tvorca u ljudskom društvu. Uprkos ovom starozavetnom shvatanju o Tvorcu sveta koji se čoveku otkrio kao onaj koji jeste i novozavetnom učenju o božjoj promisli kojom se određuju zbivanja u svetu, očuvalo se među pobožnim hrišćanima i pagansko verovanje u sudbinu kojom su posebno tumačeni nepovoljni i tragični događaji. Apsolutizovana kao determinanta zbivanja u ljudskim životima, sudbina je pretpostavljala i određenu mogućnost njene promene.

Relativizacija sudbine kao životne predodređenosti otvara mogućnost slobode i nepredvidivog dešavanja u koje spada i čovekova aktivnost usmerena ka promeni prirode u sebi i izvan sebe. Uprkos verovanju u neminovnost predodređenih zbivanja u vezi sa njegovim životom, čovek je iskazivao svest o učešću u potvrđivanju svoje sudbine i da je sam „kovač svoje sreće”.

Karakter kao sudbina

Za razliku od verovanja da čovekovu sudbinu određuju natprirodne sile izvan njega, oličene u pomenutim mitskim bićima, Heraklit je sudbinsko otkrio u samom čoveku, odnosno u njegovom karakteru. Ovim tragom i nemački književnik i matematičar Herman Broh je utvrdio da će pojedinac u zavisnosti od svog oformljenog karaktera prolaziti kroz život. Njegove reči „Dajte mi materijal za izgradnju nečijeg karaktera i ja ću vam unapred reći sve što će se sa njim dogoditi”, podrazumeva sudbinsko određenje formiranog karaktera. Ukoliko se, dakle, i ne shvati kao determinanta životnog puta pojedinca, karakter određuje njegove postupke i ponašanje koji su smernice na tom putu.

Nakon demitologizacije sveta, mitsko nije nestalo iz čovekovog života, jer je u procesu introjekcije ono postalo deo njegove psihe. Nedovoljno svesno i nesvesno ponašanje nalikuje sili koja određuje njegov život. Međutim, to nesvesno će upravljati njime, a on će to zvati sudbinom sve dok ga ne učini svesnim. Kada se osvesti slučajnost kao nepredvidiv događaj, onda počinje spoznaja njegovih nepoznatih uzročnika i otkrivanje delovanja tih viših zakona. Dramatični doživljaji menjaju pojedinca, a njihov katarzični značaj se ogleda u mogućnosti čovekovog preobražaja. Taj preobražaj se iskazuje u odnosu na promenu upravo onoga što je određivalo njegov život. Savladavanjem prirodnih sila izvan sebe čovek se oslobodio od njihove sudbinske zavisnosti, ali sagledavanjem svojih unutrašnjih sila određenih njegovom ličnošću, odnosno karakterom koji se formira u najranijem detinjstvu, uvideo je teško promenjive sudbinske determinante.

Iako se u stvarnom životu suočavamo sa snagom svog karaktera koji ima sudbinski značaj za nas, u snovima se ta sila iskazuje na tajanstveniji način. Kao što nas prihvaćeno preobražava, tako i odbačeno ima moć kontrole nad nama. Rezultati Jungovih istraživanja su pokazali da ono što ignorišemo i odbijamo da adekvatno sagledamo i osetimo ne nestaje iz našeg života, već potisnuto čeka svoj tren da se ne vrati kao puki osećaj, već kao sudbinsko određenje prepoznato kao životna determinanta koja se ispoljava u našim snovima. Svet tih snova je realnost svojstvena samo nama, s obzirom na činjenicu da dok u stvarnosti svi živimo u jednom svetu, dok snevamo, kako je zapazio još Heraklit, svako živi u svom svetu.

Ne osvešćujući svoje psihološke probleme, čovek se ponaša tako da spoljašnja dešavanja postaju njegovo sudbinsko određenje. U strahu od smrti, on nastoji da se distancira i pobegne od nje, ali time samo je potiskuje. Nerešen i neosvešćen unutrašnji problem postaje njegovim ponašanjem činilac situacije koja mu se događa kao sudbinska neminovnost.

Odrednica oniričkih doživljaja

Kroz delovanje nesvesnog i aktualizaciju mitskog, snovi ukazuju da se njihova poruka neposredno tiče snevača i da je sadržaj njegovog sna izraz njegovog karaktera. Za razliku od postupaka na javi, kojima pojedinac manifestuje svoj karakter, odnosno svoju ličnost, pečati svoju sudbinu, u snovima izostaje kontrola nad svesnim aspektom njegovog psihološkog identiteta. Bez te cenzure nad ja, nesvesni deo njegovog ja dobija mogućnost da se slobodno ispolji. U oniričkom doživljaju otvoreni životni put postaje nepredvidiva fantastična avantura tokom koje snevač čini i ono što na javi nikada ne bi uradio. Pošten čovek podleže iskušenju krađe, vredan uživa u lenčarenju, hrabar postaje kukavica, prijateljstvo se pretvara u neprijateljstvo.

Bez moralne cenzure, događanje u snu se odvija između osećanja slobode i fatalnosti, u prostoru u kojem provejava sudbinska neminovnost koja nije spoljašnja, već unutrašnja determinanta snevačevog života. Proistekla od same njegove ličnosti snevača i njegovog iskustva, sudbinska predodređenost je dublja odrednica njegovih doživljaja. Jezičke suptilnosti književnog stvaralaštva omogućuju shvatanje ove složene oniričke realnosti. U životnoj stvarnosti koja se ispoljava u ekstremima, poput svetla i tame, zvuka i tišine, dana i noći, postoji i segment u kojem suprotnosti prelaze jedna u drugu. U tim nijansama se ogledaju i najveće životne tajne koje posredstvom snova nesvesno saopštava snevaču.

Imajući u vidu da se sudbinsko u snovima obznanjuje u onom neočekivanom i iznenadnom, Margaret Jursenar u naslovu svoje knjige Snovi i sudbine (Les songes et les sorts), objavljene nedavno u prevodu u izdanju čačanskog Gradca, ne koristi uobičajene nazive za snove (les reves) i sudbine (destens), već njihove odgovarajuće sinonime shodno autorskoj nameri. Nazivom les songes ukazuje se na širi aspekt oniričkog koji nije samo snevanje prilikom spavanja već ima i dublje, simboličko značenje oniričkog sadržaja, a imenom les sorts, sinonimom sudbine, ne označava se viša sila koja određuje čovekov život, već splet okolnosti sa određenim ishodom koji se naziva sudbinskim. Pretpostavljena mogućnost izlaza iz određene situacije sadržana je u svesti o odgovornosti za ono što mu se događa, a da se karakter kao njegova sudbina formira i njegovom svesnom aktivnošću.

Kao što je čovek posle svoje 40. godine odgovoran za svoju sudbinu i izgled svog lica, što se pokazuje u Dučićevom zapažanju da neko stari kao zlato, a neko kao cipele, tako je u zrelom dobu i u starosti odgovoran za svoje snove. Ta odgovornost se prepoznaje u stvarnom životu svakog pojedinca. Potencijal koji ima da u ključnim trenucima svog postojanja slobodno učini određeni postupak je klica iz koje se i formira bitna crta njegove ličnosti. Iako je taj postupak određen njegovim dotadašnjim vaspitanjem i obrazovanjem, izvestan osećaj slobode daje mogućnost izbora. Proistekao iz potencijala da pojedinac bude ono što jeste, postupak koji je uticao na formiranje njegovog karaktera bio je od presudne važnosti i u potonjem određenju njegovog života.