Zvezda sa šest prstiju

„Zadivljujući je to zvuk kada se ljudi smeju nečemu što sam ja stvorio. Praviti komediju sjajan je posao i to čoveka drži u životu srećnim i zdravim. To mi daje razlog da živim”, kaže Mel Bruks, najbolji komičar 20. veka u istoriji Američke akademije filmskih umetnosti i nauka, ili tačnije – Melvin Džejms Bruks (rođen Kaminski), legendarni američki komičar, reditelj, glumac, muzičar, scenarista i producent, koji je 28. juna napunio sto godina. On je jedan od malobrojnih u istoriji koji je osvojio „Emi”, „Gremi”, „Oskar” i „Toni” nagrade.

„Kada ga je doktor, koji je porađao njegovu majku, fljusnuo po guzi, da bi proplakao, on je to razumeo kao aplauz, i od tada nije prestao da nastupa” – našalio se njegov kolega pisac i reditelj Lari Gelbart, autor čuvene serije „Meš”.

Bruks je sin evropskih migranata, Jevreja, rođen je u Bruklinu, odgajala ga je samohrana majka, pošto mu je otac preminuo kada je Mel imao samo dve godine. Bio je najmlađi od četvorice braće. Od mladosti je zavoleo dve ključne američke umetničke forme – komediju i džez. Lično ga je Badi Rič, koji je nastupao sa najvećim džez muzičarima toga doba, naučio da svira bubnjeve, kada je Mel imao samo 14 godina.

I Bruksovu mladost prekinuo je Adolf Hitler, jer je još kao tinejdžer stupio u vojsku. Užasi rata u njemu nisu stvorili gorčinu, već potrebu da se smeje, da sa stilom uzvrati nacistima i Hitleru, i otuda njegov stav da je komedija suprotnost smrti. Mel je i presudne istorijske događaje u „Smešnoj strani istorije, deo prvi” , kao i one iz biblijskog mita, relativizovao humorom, karnevalskim smehom koji detronizuje sve – od Mojsija, koji greškom razbija kamene ploče zaveta i božjih zapovesti, stare Rimljane, kojima je glavno oružje veliki džoint, španske inkvizitore koji đuskaju, francuske revolucionare kao rulju i samog Luja Šesnaestog, kao sladostrasnika. Omiljeni metodi Bruksovog humora burleskni su anahronizmi – kroz paradoksalne veze prošlosti i savremenosti, apsurdni preokreti, parodija i britka satira. Ponekad se gledalac pre seti njegove parodije „Svemirske lopte”, nego „Ratova zvezda” , njegovog filma „Robin Hud – momci u hulahopkama” na spomen Robina Huda, pa i parodija Drakule ili Frankenštajna, pre nego samih horor filmova.

Po povratku iz rata, Bruks se posvećuje šou-biznisu. Postaje deo jedne od najboljih ekipa scenarista u istoriji televizije, radeći na šou-programu Sida Sizara „Your Show of Shows”, čoveka koji je osmislio televizijske skeč komedije, zajedno sa Nilom Sajmonom, Larijem Gelbartom, Denijem Sajmonom i Karlom Rajnerom, sa kojim je Bruks ostao prijatelj čitavog života. Kako to obično biva, jedna stvar vodila je drugoj, asocijativno, dok su zajedno zasmejavali prijatelje, kada se Rajner zapitao kako je bilo živeti u vreme Isusa Hrista. Tako je nastao legendarni skeč o čoveku starom 2.000 godina „2000 Year Old Man”, u vidu intervjua u kojem Rajner o drevnoj istoriji ispituje Bruksa, u ulozi jednog ekscentričnog metuzalema. On je čitavu ljudsku povest preturio preko glave, a Hrista je opisao ovako: „Mršav lik. Nosio je sandale. Uvek je cunjao okolo sa dvanaest ortaka.”

Na Rajnerovo pitanje kako je preživeo 2.000 godina, Bruks odgovara: „Nikada nisam sedeo u prva dva i poslednja dva reda u avionu.”

Skeč je započeo sa izvođenjem odmah posle rata, što je svakako bio rizik zbog toga što se nije znalo kako će ljudi reagovati na sočni jevrejski humor, ali uspeh je bio potpun i od 1960. do 1997. snimljen je niz ploča. Keri Grant rekao je Bruksu da će jednu od njih pustiti britanskoj kraljici u Bakingemskoj palati, na šta je Bruks odgovorio: „Ako se sviđa najvećoj šiksi (ženi koja nije Jevrejka) na svetu, onda je skroz opušteno.” Po ugledu na naslov ovog skeča, HBO je snimio dokumentarac o Melu Bruksu „99 Years Old Man”.

„Producenti” su Bruksov prvi film, genijalna komedija koja je prerasla u čuveni brodvejski mjuzikl, ovenčana je Oskarom za najbolji originalni scenario, kao u inat kritičarima koji su je u početku razapeli. Film je snimljen 1967. godine, sa sjajnom postavom, u kojoj su bili Džin Vajlder, Zero Mostel, Dik Šon. Samo Mel Bruks mogao je da smisli zaplet u kojem dva autsajdera, brodvejski producent koji je bankrotirao i njegov emocionalno nezreli računovođa, dođu na ideju da se obogate tako što će od finansijera (a to su imućne starije žene koje pelješi Zero Mostel) izmusti i poslednju paru i uložiti je u propalu predstavu, a pare će zatim ostati njima. Problem nastaje kada „Proleće za Hitlera” doživi ovacije i nova izvođenja. Iako je prošlo neko vreme od rata, rane su i dalje bile sveže, pa je ovaj filmski poduhvat svakako bio rizičan za Mela Bruksa. Jedan gledalac izgrdio ga je, uz primedbu da je bio u Drugom svetskom ratu, a Bruks mu je odgovorio: „Bio sam i ja, ali vas nisam video.” Mel Bruks je ovaj film adaptirao za Brodvej, a predstava je osvojila dvanaest Nagrada „Toni”. Podjednako dobar kao i original bio je i film iz 2005. godine, mjuzikl koji je po predstavi režirala Suzan Stroman, a igrali su Natan Lejn, Metju Broderik, Vil Ferel i Uma Turman.

Drugi Bruksov film „Dvanaest stolica” iz 1970. godine, adaptacija istoimenog satiričnog romana Iljfa i Petrova, smatra se njegovim najpotcenjenijim delom, a inspirisan je Bruksovom ljubavlju prema ruskim klasicima, koja je započela kada mu je kolega Mel Tolkin dao Gogoljeve „Mrtve duše”. Sa narednim filmovima „Vruća sedla” i „Mladi Frankenštajn” Bruks je ušao u zlatnu fazu parodija, koja je od sredine sedamdesetih trajala sve do devedesetih. Inače, Bruks je bio izvršni producent i filma „Čovek slon” Dejvida Linča, ali velikodušno je povukao svoje ime sa špice da niko ne bi pomislio da je reč o komediji.

Bruks se u „Vrućim sedlima”, filmu iz 1974. godine koji je u anketi „Roling stouna” proglašen najsmešnijim svih vremena, poigrava originalnom američkim filmskim žanrom vesterna i svim tradicionalnim vrednostima koje on predstavlja, mačizmom i seksizmom, oličenim u kauboju tipa Džona Vejna. Ismeva rasizam, kroz lik pokvarenog političara Lamara,  koji imenuje tamnoputog gradonačelnika samo da bi rasterao belce koji mu smetaju. Kroz lik indijanskog poglavice koji zna jidiš podsmeva se antisemitizmu. U priči, koja okreće sve naglavačke, i progres je lažan, a glavni junak Lamar došao je na ideju da zaradi tako što će graditi prugu u malom gradu na Divljem zapadu. Samo što ta pruga mora da prođe kroz sam grad Rok Ridž kako bi izbegla živi pesak. Da bi to postigao, mora negde da izmesti stanovnike, i šalje bandu da ubije šerifa i razori grad. Posle svih peripetija i opšte tuče železničara, kriminalaca i kauboja, ruši se četvrti zid iza kojeg se nalazi set drugog filma, mjuzikla, čime se probija barijera filmske iluzije i sve postaje još apsurdnije. Ni ovde Bruks nije zaobišao podsmešljivi omaž Hitleru, dok traje tuča kauboja muškarčina i džentlmena u frakovima iz mjuzikla (koji su osvestili svoju ženstvenu stranu), glumac sa brčićima i svastikom na mišici, dok obeduje u pauzi snimanja, kaže kolegi: „Ostaju bez mene posle scene u bunkeru.” Zatim, glavni zlikovac Hedi Lamar (filmska diva Hedi Lamar tužila je Bruksa za zloupotrebu imena, i on se nije naljutio) uskače u taksi i odlazi u bioskop u kojem se prikazuju upravo „Vruća sedla”. Inače, u filmu se pojavljuje i Kaunt Bejzi, koji svira džez standard „April u Parizu”, i to na Divljem zapadu.

Mel Bruks ismejao je čak i slavu, kada je ostavljao otisak šaka i stopala ispred Graumanovog kineskog teatra u Holivudu, danas TCL Kineskog teatra. Stavio je protetički šesti prst na levu ruku kako bi nasmejao buduće gledaoce i turiste, nadajući se da će neka gospođa iz Ajove reći mužu: „Hari, pogledaj, Mel Bruks ima šest prstiju na levoj ruci, pitam se da li to iko zna!”