Teslin sledbenik, Lenjinov učitelj

Godina je 1920, Petrograd. Mladi fizičar radi na merenju gustine gasova. Njegov uređaj proizvodi ton. Primećuje nešto čudno. Kada pomeri ruku – ton se menja. On uopšte ne traži muziku. Ali ona pronalazi njega. U roku od nekoliko meseci konstruiše prvi instrument na svetu koji se svira bez dodira. Naziva ga eterfon. Danas ga znamo kao teremin. Zvuk podseća na ljudski glas, ali izgubljen u svemiru. Čist, drhtav, vanzemaljski. Publika je zapanjena. Ime pronalazača je Lev Sergejevič Termen.

Sam Lenjin je oduševljen. Sovjetski vođa nije samo političar, nego i veliki ljubitelj tehnike. On dobro zna da je Termen, još dok je bio u srednjoj školi, kao sedmnaestogodišnjak, napravio Teslin kalem od milion volti. Traži od Termena da ga nauči kako da svira na njegovom čudesnom instrumentu. Termen ga podučava, ali Lenjin ne postaje virtuoz. Ipak on, u instrumentu i u njegovom izumitelju, vidi moćno sredstvo sovjetske propagande. Šalje ga na turneju po Evropi i Americi, sa namerom da svet shvati jednu poruku: „I mi, u Rusiji, imamo budućnost.”

Termen stiže u Ameriku godine 1927. Uspeh je trenutan. Nastupa sa Njujorškom filharmonijom u Karnegi holu. Ne stiže da se odazove svim pozivima, iz svih krajeva Amerike. Zarađuje veliki novac. Patentira svoj pronalazak i sklapa ugovor sa moćnom firmom RCA (Radio Corporation of America). Teremin postaje prvi masovno proizveden elektronski muzički instrument na svetu.

Njegova laboratorija na Menhetnu postaje mesto okupljanja elite. Tu svraća i Albert Ajnštajn. Veliki fizičar je i amater-violinista. Njih dvojica dugo razgovaraju o muzici, fizici, talasima. Ajnštajn sa velikim zanimanjem posmatra kako elektromagnetna polja stvaraju zvuk „iz vazduha”. Termen tada ima sve – slavu, novac, genijalnost. Čak i ljubav.

Zaljubljuje se u Klaru Rokmor, koja virtuozno svira i nastupa upravo sa njegovim senzacionalnim instrumentom – tereminom. On je moli da se uda za njega. Više puta. Ona ga odbija i udaje se za uglednog advokata. Tada Termen povlači potez koji šokira Ameriku. Ženi se Lavinijom Vilijams, primabalerinom „Američkog crnačkog baletskog ansambla”. On je belac, naučnik iz Sovjetskog Saveza. Ona je Afroamerikanka. U to vreme, početkom tridesetih godina, u Americi, mešoviti brakovi su gotovo nezamislivi. A oni koji se i ostvare, nailaze na nepremostive prepreke. Društvo ih izoluje. Investitori i sponzori povlače novac. Prodaja teremina drastično pada. I sve to u vreme najveće, svetske, ekonomske krize. Termen i Lavinija bore se za opstanak.

Godine 1938. Lev Termen nestaje. Pred policijom Lavinija izjavljuje: „Ukrali su ga iz studija. Neki Rusi su ušli.” Glasine kruže: mrtav je, pogubljen, otet, pobegao. Istina je daleko mračnija. Termen se tajno vraća u Sovjetski Savez. Samoinicijativno ili pod prinudom? Do danas nije sasvim razjašnjeno.

Veliki grb, poklon Amerikancima

Po povratku u SSSR, Termen nestaje iz javnosti. Hapse ga i osuđuju na osam godina robije, kao kontrarevolucionara. Šalju ga u rudnik zlata – Kolime, jedno od najstrašnijih mesta u gulagu. Tamo ljudi masovno umiru od gladi i hladnoće. Međutim, Termen ostaje živ. I to ne bilo kako. Staljin ima plan. Termen je previše vredan da bi trulio u rudniku. Prebacuju ga u specijalnu zatvorsku laboratoriju – takozvanu šarašku. Tu, pod stražom, rade najveći sovjetski umovi. Avio-konstruktor Andrej Tupoljev. Raketni pionir Sergej Koroljev. I, sa njima – Termen. Zadatak je da prave oružje i špijunsku tehnologiju. Termen ne izneverava. Naprotiv. Stvara tehnologiju koja zauvek menja svet špijunaže.

Prvo pravi Buran, sistem koji koristi infracrvene zrake za prisluškivanje kroz prozorska stakla. Lavrentije Berija, jezivi šef tajne policije, odmah ga koristi da špijunira Britance, Francuze – i samog Staljina. Ali Terminovo remek-delo je izum poznat kao The Thing (Stvar). Odnosno – veliki grb. Izgleda kao malo masivnija drvena ploča sa urezanim grbom SAD. Grupa sovjetskih pionira poklanja grb američkom ambasadoru u Moskvi 1945. godine. Gest prijateljstva, uz pesmice i recitacije. Ambasador ponosno postavlja grb u svoju radnu sobu. Na tom mestu, grb stoji punih sedam godina. Godine 1952. radio-operater britanske ambasade u Moskvi, na otvorenoj radio frekvenciji, hvata razgovore koji se vode u kabinetu američkog ambasadora. Naučna fantastika, kako je to moguće? Amerikanci kreću u veliku potragu. I nalaze – Stvar.

Tehnologija, toliko napredna, potpuno zbunjuje Amerikance. Nema bateriju. Nema nikakvo napajanje. Ne zrači nikakav signal dok se ne aktivira spolja. „Grb” radi na jednostavnom, ali genijalnom principu. Spoljni radio-talasi ga „bude”. On njima šalje zvuk nazad. Danas bismo to nazvali pretečom RFID tehnologije (skraćenica od Radio-Frequency Identification – identifikacija putem radio-frekvencija). Tada, godine 1952. to je – čarobnjaštvo. A čarobnjak je jedan jedini na svetu – Lev Termen.

Amerikanci ćute o grbu punih osam godina. Do 1960. Tada, sovjetski vođa Nikita Hruščov pravi haos u UN zbog američkog špijunskog aviona U-2 koga Sovjeti obaraju nad svojom teritorijom i zarobljavaju pilota. Američki ambasador u UN uzvraća. Pred celu svetsku javnost iznosi drveni grb i obraća se Hruščovu ovim rečima: „Za tango je potrebno dvoje, druže Hruščov.” Razmere špijunaže postaju javne, a planirani samit SSSR–SAD propada.

Termen izlazi iz šaraške 1947. godine. Dobija čak i Staljinovu nagradu – jednu od najvećih počasti u SSSR-u. Ali on nije slobodan čovek. „Dobrovoljno” ostaje da radi za KGB, sve do 1966. Ženi se treći put. Dobija dve ćerke. Konačno se vraća muzici. Počinje da predaje na Moskovskom konzervatorijumu. Ali sudbina donosi još jedan zaokret. Godine 1967. čuveni muzički kritičar „Njujork tajmsa” piše sjajan članak o njemu. Na zapadu, Termen ponovo ulazi u centar pažnje. Direktor Konzervatorijuma u Moskvi besni i izjavljuje: „Struja nije dobra za muziku. Struja služi za električnu stolicu.” Zabranjuje i uklanja sve Termenove instrumente. Termen dobija otkaz. Čovek koji je inspirisao Lenjina i Ajnštajna – završava kao persona non grata u svojoj sopstvenoj zemlji.

Oskar za muziku

Lev Termen umire godine 1993. u Moskvi. Imao je 97 godina. Dočekao je pad SSSR-a. Dočekao je i povratak u Ameriku – 1991. godine, u Njujorku, snimaju ga za dokumentarni film. Ponovo se susreće sa Klarom Rokmor. Konačno vidi da njegov instrument živi. Čuje ga u megahitu grupe „Bič bojs” Dobre vibracije. Na albumima grupe „Led Cepelin”. U naučno-fantastičnim i horor filmovima. A danas, mogu da ga čuju i vanzemaljska bića u svemiru. Da, u svemiru. Ruski naučnici su 2001. godine poslali poruku vanzemaljcima. Deo te poruke je – koncert na tereminu. Betoven, Vivaldi, Geršvin, Rahmanjinov. Prvi signal stiže do zvezda 2047. godine. Poslednji 2070.

I mala anegdota za kraj. Za svoj film „Začarana”, iz 1945. godine, Hičkok, kao kompozitora filmske muzike angažuje poznatog Mikloša Rozu. Roza, za scenu snoviđenja, koristi zvuk teremina. Hičkoku se to uopšte ne dopada. Smatra da taj neobičan zvuk odvlači pažnju od njegove režije. To dovodi do nesuglasica između njega i Roze, čak i do prestanka dalje saradnje. Ironija je u tome što film biva kandidovan za Oskara u pet kategorija, a nagradu dobija – za originalnu filmsku muziku – upravo Mikloš Roza.