Zvuk koji leči

Šta još o muzici može da se kaže što već nije rečeno? Sa tom dilemom krenuli smo na predavanje „Muzikom do Hrista – od Santorinija do Hrama Svetog Save, muzika za telo i dušu”, koje je u Parohijskom domu Hrama Svetog Save održao Janis Pantazis, grčki kompozitor, multiinstrumentalista, istraživač mitologije i graditelj antičkih grčkih instrumenata.

Ispostavilo se da smo stigli prekasno. Sala je bila prepuna, a sva mesta zauzeta. Preostalo nam je da predavanje pratimo iz hodnika. Vredelo je.

U vremenu kada je muzika često svedena na pozadinsku buku, sredstvo zabave ili proizvod za brzu potrošnju, susret sa Pantazisom delovao je kao povratak drevnom razumevanju zvuka. Za ovog umetnika sa Santorinija muzika nije samo umetnost. Ona je put ka samospoznaji, sredstvo za postizanje unutrašnje ravnoteže, duhovna praksa i živo kulturno nasleđe.

Pantazis je pre Beograda na temu „Muzika i mitologija u medicinskoj umetnosti” govorio na univerzitetima u Kembridžu i Oksfordu, a njegov rad prepoznat je i van akademskih krugova. Učestvovao je u stvaranju muzike za velike filmske projekte kao što su „Gladijator 2” i „Odiseja”, ali njegovo najveće interesovanje usmereno je ka istraživanju drevnih znanja o zvuku i njegovom uticaju na čoveka.

Svoju prezentaciju ovaj svestrani umetnik posvetio je ženama, uz komentar da su u prastara vremena doktori svoje lekarsko umeće prenosili uz pesmu.

– Dakle, šta sveštenik ima zajedničko sa lekarima – glas!

Mit i muzika

– Muzičar sam, izrađivač antičkih grčkih i tradicionalnih duvačkih instrumenata i istraživač grčke mitologije, posebno njenog odnosa prema medicini. Moj rad počiva na ideji da su muzika i mitologija istovremeno zanimljivi i veoma korisni alati za obrazovanje i samospoznaju – kaže Pantazis, jedan od osnivača Kulturnog centra „Simpozion” na Santoriniju.

Rođen u Greveni, na području koje, kako s ponosom ističe, nauka smatra geološkim izvorištem Evrope u okviru Unesko Globalnog geoparka Grevena–Kozani, Pantazis svoje stvaralaštvo temelji na proučavanju starih instrumenata, grčke mitologije i njihove povezanosti sa ljudskim iskustvom.

– Mitovi nisu nastali da bi se čitali u tišini. Oni su pevani, recitovani i izvođeni uz instrumente. Zvuk nosi emocionalnu snagu koju reči same ne mogu da prenesu. Zanimljivo je da su istraživanja pokazala da recitovanje poezije u daktilskom heksametru, stihu kojim su napisane Homerove „Ilijada” i „Odiseja”, usklađuje disanje i rad srca, podstičući opuštanje i smanjenje stresa. Kada je Orfej pevao, govorilo se da su se drveće i kamenje pokretali za njim. To nije samo metafora. To je drevno saznanje da određeni ritmovi i frekvencije mogu da pokrenu i materiju i ljudsko srce. Mit živi samo kada se izgovori naglas. Glas i instrument prenose ga iz sveta ideje u svet neposrednog iskustva – objašnjava Pantazis.

Prema njegovom shvatanju, i mit i muzika postoje istovremeno u prolaznom i večnom. Dok se zvuk rađa i nestaje u trenutku, ono što u čoveku pokrene može trajati čitav život. Zato ne čudi što je upravo muzika u drevnim kulturama bila neodvojiva od medicine, filozofije i duhovnosti.

Janis govori slikovito, smireno, kroz blagi osmeh. Dotakao se i rituala, konstatujući da je to tehnologija stvaranja smisla. A zvuk je gotovo uvek u središtu rituala – zvona, pojanje, bubnjevi, molitve. Suština se nije promenila.

Muzika vraća osećaj pripadnosti

Pojašnjavajući šta nam znači muzika, Janis predlaže da pokušamo da 10 dana provedemo u prostoru bez muzike. Nije lako. Posle izvesnog vremena duša sama počinje da stvara melodiju i harmoniju jer joj je to potrebno.

– Muzika je najbrži način da se stvori zajednički prostor među ljudima. Kada ljudi pevaju zajedno, njihovi otkucaji srca počinju da se usklađuju. Kada slušaju isti, neprekidni ton, usklađuje se i njihovo disanje. To nije poezija. To je fiziologija – kaže Pantazis i nastavlja.

– Muzika nas podseća da nismo odvojeni jedni od drugih već da smo deo iste mreže života. To je pripadanje. Zato je u tradicionalnim kulturama muzika pre svega zajednička, a ne individualna aktivnost. Savremena predstava o zvezdi-solisti relativno je nova. Drevni modeli bili su hor, krug i zajednički ples.

Voleo bih da ljudi upoznaju rad Evelin Gleni, umetnice koja je, uprkos tome što je gluva, pokazala da ljudsko telo može da „čuje” svakom svojom porom. Njeno delo podseća nas da možemo prevazići prepreke koje na prvi pogled izgledaju nepremostivo. Upravo iz tog razloga pokrenuo sam besplatan program stručnog osposobljavanja za osobe sa oštećenjem sluha pod nazivom „Floutopia”.

Zasnovan je na radu sa vibracijama, što polaznicima omogućava da uče štimovanje i održavanje instrumenata bez obzira na stepen oštećenja sluha i tako steknu ekonomsku samostalnost. Nadam se da ćemo, uz podršku ugledne doktorke iz vaše zemlje, prof. dr Vesna Dimitrijević Srećković, jednog dana ovaj program realizovati i u Srbiji.

Reči opisuju, zvuk otkriva

Starogrčki aulos, duvački instrument, često pravljen od trske, kosti ili slonove kosti, i lira nisu bili samo instrumenti. Koristili su se u obrazovanju, lečilištima i religijskim obredima. Pitagora je muzičke zakonitosti povezivao sa kretanjem nebeskih tela, a zvuk je smatran delom kosmičkog poretka.

– Reči opisuju. Zvuk otkriva – kaže Pantazis. – Zatvorite oči i slušajte more, bubanj ili aulos. Ne treba vam prevod. Nešto razumete neposredno, nešto svojim telom i svojim bićem.

I to je oblik znanja. Takvo znanje je intuitivno, prethodi jeziku i često dopire dublje od logike.

Muzika je zasnovana na logosu, odnosno na brojčanim odnosima i proporcijama. U grčkom jeziku ritam, broj i aritmetika imaju zajedničke korene. Čak i Partenon, osim što simbolizuje slobodnog čoveka, u svojoj arhitekturi krije muzičke proporcije.

To su znala drevna misterijska učenja, a zna i naša Pravoslavna crkva. Nije slučajno što gotovo sve religije koriste glas i pesmu kao put ka višim stanjima svesti.

Zvuk koristimo da bismo inicirali, a ne samo informisali. Informacija pripada umu. Mudrost pripada celom biću, a do njega često dolazi upravo kroz zvuk. Za mene muzika poseduje osobine Stvoritelja. Ne možete je videti niti dodirnuti, a ipak je svuda prisutna. Možda je upravo ona glas kojim nam se Stvoritelj obraća.

Dok se publika posle predavanja polako razilazila, utisak je ostao isti kao i na početku – da smo prisustvovali razgovoru o muzici koji nije bio samo o muzici već o čoveku i njegovoj potrebi da u zvuku pronađe smisao, pripadnost i mir.

Svetski dan muzike

„Bez muzike, život bi bio greška”, zapisao je Fridrih Niče. Možda upravo zato muzika ima i svoj praznik.

Svetski dan muzike obeležava se 21. juna, na prvi dan leta i dan letnjeg solsticija, kada je obdanica najduža u godini. Praznik je ustanovljen 1982. godine u Francuskoj na inicijativu tadašnjeg ministra kulture Žaka Langa i kompozitora Morisa Flerea, sa idejom da muzika tog dana izađe iz koncertnih dvorana i postane dostupna svima.

Od tada se obeležava u više od 120 zemalja sveta besplatnim koncertima, uličnim svirkama i muzičkim događajima na trgovima, u parkovima i drugim javnim prostorima. Poruka je jednostavna – muzika pripada svima, bez obzira na godine, obrazovanje ili muzičko predznanje.

Jedan od najlepših načina da podržimo muzičare jeste da slušamo njihov rad, delimo njihove pesme i preporučujemo ih drugima, kako bi njihova muzika pronašla put do nove publike.

Lira ne viče – ona govori

Iako je po obrazovanju saksofonista, Janis Pantazis posebno mesto daje liri, drevnom instrumentu koji povezuje sa Apolonom, bogom muzike i medicine.

– Lira ne traži virtuoznost niti spektakl. Njena snaga je u jednostavnosti i neposrednosti. Nema elektroniku, pojačala ni efekte, a ipak može da proizvede duboko i snažno iskustvo. Njene žice su od životinjskih creva, telo od drveta i kornjačinog oklopa. Kada dotaknete žicu, vibracija prolazi kroz celo telo. Ona ne viče – ona govori – kaže Pantazis.

Prema njegovim rečima, nije slučajno što se žice lire na grčkom nazivaju neuroni – istom rečju kao i nervi u ljudskom telu. Zato se može reći da je lira bila prvi bioakustični instrument, korišćen u obrazovne i isceliteljske svrhe.

Govorim jezikom pastira

– Svaki instrument je predmet sećanja. Drvo, trska, koža i žice od kojih je napravljen potiču iz određenog podneblja. Ali još važniji su način sviranja, lestvice koje koristi i ritmovi koje prati – sve su to otisci jedne kulture. Kada sviram cabunu sa Naksosa (grčke gusle), ne proizvodim samo tonove. Govorim jezikom pastira, planina i drevnih obreda.

Pantazis smatra da se zvuk ne može odvojiti od podneblja u kojem je nastao.

– Kao što bluz nosi duh američkog Juga, tako i svaki tradicionalni instrument čuva uspomenu na zemlju i ljude iz kojih je potekao.

Zanat, umetnost i duhovni čin

Pantazis izradu instrumenata doživljava kao zanat, umetnost i duhovni čin.

– Najdublji sloj je duhovni. Zanat pripada rukama. Umetnost pripada srcu. Duh pripada nameri. Kada oblikujem aulos ili štimujem žice lire, ne pravim samo predmet. Pripremam instrument za komunikaciju između čoveka i sveta koji ga okružuje.

Prema starogrčkom predanju, aulos je nastao iz krika Meduze, koji je boginja Atina pretvorila u muziku. U tome Pantazis vidi jedan od najvažnijih zadataka civilizacije.

– Svako stvaranje je pokušaj da bol pretvorimo u smisao, a haos u poredak.

Drevni jezik zvuka

– Ne postoje dva ista instrumenta, čak ni kada ih napravi ista osoba. Drvo ima svoju istoriju, trska svoju elastičnost, a svaki instrument svoj karakter.

Pantazis ističe da su antički instrumenti bili življi i fleksibilniji od većine savremenih.

– Oni su disali zajedno sa sviračem. Omogućavali su nijanse i osećanja koja je teško izraziti standardnim muzičkim sistemom. Zato je drevni jezik zvuka ranjiviji, neposredniji i iskreniji.

Mir, beg ili isceljenje

Šta ljudi danas najčešće traže u zvuku– mir, beg ili isceljenje?

– Sve troje. Neki traže beg od svakodnevne buke i stresa. Drugi traže mir. Sve više njih, međutim, traži isceljenje – kaže Pantazis.

Prema njegovom iskustvu drevni instrumenti i zvuk koji se izvodi sa namerom i posvećenošću mogu da povedu čoveka od potrebe za begom ka miru, a zatim od mira ka dubljoj unutrašnjoj promeni.

– Zvuk obavlja posao. Potrebno je samo da budemo prisutni.