Priče iz Bosanske Krupe

Ni manjeg mesta, ni više poznatih ličnosti koje su ucrtale dubok trag u istoriji, umetnosti, nauci, društvenom životu.

Upravo to je Bosanska Krupa, gradić na severozapadu BiH s desetak hiljada stanovnika, na čarobnoj Uni. Ovde su rođeni slikari Enver Krupić, Kosta Hakman, Dubravko Terzić, grafičar Boško Karanović, književnici Branko Ćopić, Enes Kišević, Antun Golubić, Rizo Džafić, Murat Šuvalić, esejista i rodoljub Safet Krupić, filozof Kosta Majkić, hajduk Petar Popović Pecija, pevač Borislav Drljača…

Oni su, u svojim delima, sačuvali trajnu uspomenu na Krupu i Unu, na zavičaj.

Slike Envera Krupića koji se, sredinom prošlog veka školovao u evropskim metropolama, cenjene su u svetu. Slikao je Unu, njene slapove, obale, ribolovce i čamdžije, pejzaže, kuće pored reke i mostove.

Legende o nastanku

O ovoj reci i gradu, na njenim obalama postoji više legendi koje žive vekovima. Prema jednoj, Una je dobila ime u vreme starog Rima, kada je jedan vojnik, posle teških bitaka, tražeći mesto za odmor i za okrepu, nenadano izbio na obale reke, i zapanjen lepotom slapova, uzviknuo „una”, što na latinskom znači jedna, odnosno jedinstvena.

Po drugom predanju u dolini Une i njene pritoke Krušnice, živela je devojka Krupana, o čijoj lepoti se daleko pročulo. Pripadala je bogatoj porodici, a od imetka na brežuljku je sagradila tvrđavu Pset, oko koje se kasnije razvio sadašnji grad i po njoj dobio ime, Krupa.

Kroz istoriju, podseća profesor Enver Kulenović, tvrđava je pretrpela mnoga rušenja, ali je ipak sačuvala glavne konture.

„U dva navrata 1522. i 1523. godine Surin paša Bosanski pokušao je s 2.000 konjanika i 5.000 vojnika da osvoji uzvišenje s gradom. Ono što njemu nije uspelo, 40 godina kasnije ostvario je Mustafa paša Sokolović,” priča Kulenović.

Istoričari su zapisali da su 23. juna 1565. godine Osmanlije osvojile grad i tvrđavu.

Od zauzeća Krupe, pa do Karlovačkog mira 1699. godine vodile su se česte borbe između austrijskih i osmanskih trupa. Prema popisu 1833. godine tvrđava u Krupi (u kadiluku Kamengrad), bila je dobro snabdevena oružjem i oruđem za odbranu. Tu je bilo 14 topova raznih kalibara, 3.300 oka baruta, tj. 66 sanduka, 60 oka olova u poluzi, četiri oke misirskog fitilja, mnogo krampova, lopata i sekira.

Kasnije, oko tvrđave širio se grad na istoj ili drugoj obali Une, a u blizini tri bogomolje, džamija, katolička i pravoslavna crkva. Pset, na nadmorskoj visini od 230 metara, jeste nacionalni spomenik BiH, kojeg posećuju mnogi turisti. Odatle se vidi cela Krupa i unska dolina.

U podnožju grada Pseta, u Domu kulture izgrađenom 1902. je „Zavičajna zbirka grafika Boška Karanovića” proglašena nacionalnim blagom BiH.

Desetak kilometara nizvodno od Krupe, u selu Blatna, 1882. godine, rođen je slikar Lazar Drljača. Likovnu akademiju u Beču završio je uoči Prvog svetskog rata. Njegova najpoznatija dela, nastala u glavnom gradu austrijskog carstava, potom Rimu i Parizu su „Portret od Berte”, „Kopernik”, „Capin” „Iz bosanske mahale”, „Tri konjanika”…

Ipak, sjaj evropskih metropola nije ga naročito impresionirao. Zato se 1931. godine vratio u Podgrmeč, ali ne zadugo. Drljačin nemirni duh i umetnička znatiželja terali su ga dalje. Trokolicom je 1932. došao u Konjic i planinu Prenj, gde se nastanio u čobanskoj kolibi. Za sebe je često govorio da je postao pravi, tvrdi bosanski seljak.

„Ja sam vam u stvari Bogumil,” ponavljao je Drljača. U novoj sredini, u planinskoj divljini poživeo je 88 godina. Umro je 1970. Na njegovom stećku, ćirilicom piše: „Neka se zna da otkad na mene postaviše stećak ni putnici po zemlji, ni zvijezde po nebu ne mogu da zalutaju mrtav živima postah putokaz.”

Lazarov rođak, Boro Drljača, pevač narodnih pesama, pričao nam je da se Lazar, posle završenog bravarskog zanata u Sarajevu 1906. godine, vratio kući i radio u šumi u Grmeču. Sekači i šumski radnici prepoznali su njegov slikarski talenat. Govorili su mu da se mane šume i klada, i krene u školu da uči za slikara. Lazo ih je poslušao. Otišao je u Beč i primljen je na likovnu akademiju.

Krupljani se ponose i pesmom „Mala moja iz Bosanske Krupe” koju je 1969. napisao Branko Ćopić. U toj čuvenoj pesmi setno peva o svojoj gimnazijskoj ljubavi. Ostala je zagonetka, kaže njegov komšija Ilija Bundalo iz Hašana, kome je bila posvećena. Izvesno je, jedino, da je opevao svoju đačku simpatiju, kada je imao 12 godina.

Prema jednoj verziji, „mala” je kćerka krupskog prote, i učiteljica koja se udala za poznatog profesora Građevinskog fakulteta u Beogradu. Jednom prilikom, Branko je, gostujući na pesničkim susretima „Stazama detinjstva”, ispričao kako su njegov rođak Boško Vasiljević i neki Krupljani zbijali šale o toj pesmi i „maloj” iz Bosanske Krupe.

„Kada sam jedne prilike, a bejaše proleće, došao iz Beograda u Krupu i zaputio se stazama moga detinjstva, zaskoči me neka zvrndava i pijana baba, okači mi se oko vrata, poče me grliti i ljubiti. Uz to reče: „Gde si ti ljubavi moja, ljubavniče moj.” Za malo, tako ne upadosmo u Unu. Zbunjen, pitao sam ko si ti i šta hoćeš od mene,” ispričao je Branko. Na to mu ona uzvrati:

„Kako ne znaš, ja sam ona tvoja mala iz Bosanske Krupe kojoj si pesme pisao.”

Pisac je pitao ženu ko ju je nagovorio da ga tako presretne, a ona je posle kraćeg izvrdavanja odgovora i obećanja da će od književnika dobiti pet dinara, priznala da su je na to nagovorili Boško Novaković i neki rođaci.

„Prvo su planirali pozvati glumicu Nelu Eržišnik da me tako presretne, ali je ona tražila visok honorar. Ova baba je pristala za dva čokanja rakije,” ispričao je Ćopić, krajiški šeret i neprevaziđeni lirik „mekog srca”.

Boem s Une

Pesnik i glumac Enes Kišević, boem s Une, o svome rođenju u Bosanskoj Krupi baš na 1. maj 1947. pričao je da je na dan rođenja dobio život na dar, pa „kad celi svet slavi praznik rada, ja slavim praznik života.”

Kišević, rado viđen gost na pesničkim susretima u čast Branka Ćopića, jednom je objasnio i šta znači biti boem:

„Biti boem ne znači ljuljati se u čamcu svoga pijanstva, nego u čamcu svoga duha. Boemi ne žive od danas do sutra, nego jednom, zauvek. Pravi boem može biti trezveno opijen, ali nikada pijan. Duh vremena ne stvara društvo već pojedinci.”

Raj na vodi

Bosanska Krupa je raj za rafting, kanu i ribolov. U Uni se mogu uloviti krupni primerci šarana i pastrmke, a ima i lipljena, klena i štuke. Drveni mostovi spajaju dve obale Une, pored koje su Male ade sa sedam rečnih otočića. U Bosanskoj Krupi često se održavaju mali sajmovi i tradicionalne manifestacije koje privlače veliki broj turista. Najpoznatije su utrka „Unski lađari” i „Potraga za kraljicom Une”, u lovu na plemenitu ribu „mladicu”.

Razdaljine

Bosanska Krupa je 34 kilometra udaljena od Bihaća i Novog Grada (Bosanski Novi) 120 kilometara od Banjaluke, 150 kilometara od Zagreba. Ceste sporednog značenja ukrštaju se u krupskoj kotlini s glavnim putem i prugom duž Une, te povezuju Bosansku Krupu sa Sanskim Mostom, Bosanskim Petrovcem i Cazinom.