Gde gusle govore, narod pamti

Definisati gusle kao instrument značajan za srpski duhovni prostor mnogi su pokušavali. Meni se posebno dopao zapis narodnog pesnika i guslara Radovana Bećirovića Trebješkog:

„Neđe Srbin sakriven u gori
Strašno čudo izmisli i stvori
Nauči ga sila sa nebesa
Javorovo drvo da otesa...
To su gusle s javorovog panja
Pune slave, istine i znanja.”

Uz gusle su nastajali narativni, slikoviti prikazi scena i ličnosti utisnutih u vreme i prostor. Tako „zapisivane”, postale su idealizovana predanja u stihovima – svedočanstva o slavnoj istoriji, narodnom stradanju i nadi za opstanak.

Tragom gusala krenuo sam put Čačka. Tamo žive dva guslara sa kojima sam nameravao da se sretnem: majstor Milić Šaponjić, poznati guslar i graditelj ovog instrumenta, i dvanaestogodišnji Nikolaj Juzbašić, veliki talenat koji nastavlja tradiciju.

Graditelj gusala

Majstora Šaponjića zatekao sam u radionici, dok je završavao izradu karlica – prvu fazu serije od sedam instrumenata.

„Moje zanimanje je graditelj gusala. Nekada sam radio instrument po instrument, a danas, zbog velike potražnje, radim u serijama, po fazama. Na kraju se posvetim svakom pojedinačno. U poslu mi pomažu supruga Milunka i sin Stefan. Stefan je profesionalni sportista, a diplomirao je na Fakultetu političkih nauka sa temom ’Gusle kao atribut srpskog nacionalnog identiteta u doba globalizacije’”, dodaje majstor.

Sa guslama se prvi put sreo kao dete, u ujakovoj kući na Zlataru. „Stajale su na zidu, na posebnom mestu. Kada bi ih ujak uzeo i zasvirao, njegov glas i zvuk instrumenta dočaravali su mi slike junaka i bojeva. Tako se rodila ljubav. Ujak me je naučio da guslam. Te stare gusle sam prvo popravio, a onda počeo da pravim nove.”

Tako je u tišini planinske kuće stasao kao vrstan narodni pevač – čuvar tradicije glasom, pesmom i stasom, kako sam kaže.

Jedna struna, izduženo telo od javora, jareća koža zategnuta preko rezonantne kutije, na vrhu glava kozoroga, orla ili svetitelja, a nekad i vladara. Struna, nekada od konjske dlake, danas je najčešće zamenjena najlonom. Oko sedamdeset niti. I, naravno, gudalo – sve to čini instrument.

U delima umetnika

Gusle su vekovima bile više od muzičkog oruđa. Uz njih su se pevale epske pesme o junacima, bojevima i stradanjima – o Kosovu, hajducima i seobama. U vremenima kada nije bilo knjiga, a narod nedovoljno pismen, gusle su bile živa knjiga.

U njihovom setnom zvuku ima nečeg surovog i uzvišenog, kao da dolazi iz dubine vremena.

Ovaj instrument rasprostranjen je širom dinarskog područja – od Crne Gore i Hercegovine do Srbije. Umeće guslanja upisano je na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Uneska 2018. godine.

Mnogi umetnici su im posvetili svoja dela – od Uroša Predića i Paje Jovanovića do Isidore Sekulić, Alekse Šantića i vladike Njegoša. Vajar Đorđe Jovanović ovekovečio je guslara na Kosovskom spomeniku u Kruševcu.

Svi ga zamišljamo slično: sedi uspravno, instrument oslonjen na koleno, oči često zatvorene. Njegov glas prati zvuk strune, u ritmu koji podseća na korak vojske ili otkucaj srca.

Daleke 1916. godine srpska vlada šalje u Ameriku guslara Petra Perunovića Peruna da pesmom probudi nacionalnu svest. U Njujorku se susreo sa Nikolom Teslom, koji je, kako se beleži, nakon pesme „Stari Vujadin” zaplakao i rekao: „Da su gusle najjača sila da osvoji dušu Srbinu.”

U prošlosti, guslari su bili poštovani gosti – dolazili su u domove, na sabore, uoči slava. Bili su i hroničari svoga vremena. Vuk Stefanović Karadžić upravo je od guslara poput Filipa Višnjića, Tešana Podrugovića, beležio epske pesme, čuvajući ih od zaborava.

Kraj radionice majstora Šaponjića naslagane su suve javorove daske i uštavljene jareće kože. „Drvo mora da odleži, kao dobro vino”, kaže.

Dubljenjem daske nastaju karlica i vrat gusala, iz jednog komada. Sledi rezbarenje, posebna umetnost. Na vrhu gusala često se nalazi glava orla – simbol slobode – ili lik svetitelja, ponekad i istorijske ličnosti. Kada se koža zategne i postavi struna, majstor prvi put prevuče gudalom. Ako gusle „progovore” čisto i duboko, uspeo je.

Ovde majstor nije samo zanatlija, on je čuvar tradicije. U vremenu koje se brzo menja, guslar nas podseća da identitet nije samo u knjigama i spomenicima, već i u zvuku jedne jedine strune koja vekovima odzvanja istom snagom.

Gostoljubivi domaćin, po završetku razgovora, nije me pustio bez kafe, rakije i domaćih mesnih đakonija sa Zlatara. Tek posle degustacije, uz treću rakiju, uzeo je gusle i ispratio nas pesmom.

Gusle zavoleo uz tatu

Danas, na takmičenjima i saborima guslara, može se čuti kako mladi nastavljaju tradiciju. Zvuk jedne strune i dalje ima snagu da okupi ljude. Zato nastavljam dalje, u drugi deo grada, da upoznam mladog guslara Nikolaja Juzbašića. Pred kućom me je dočekao njegov otac Ljubiša, koji je ispričao porodičnu priču o izbeglištvu. Doselili su se iz Krajine kao izbeglice, seleći se od Beograda, po Srbiji i Crnoj Gori kupili su malu vikendicu na Zlatiboru. Ništa nije znao o guslama dok nije upoznao zlatiborskog guslara Aleksandra Milinkovića. Zbližio sa starinom od 80 leta, zavoleo epsku poeziju i naučio uz gusle da peva.

Ljubav prema guslama preneo je na sina. Nikolaj je već šampion među mladima.

„Gusle sam zavoleo uz tatu. Pevao mi je pred spavanje. Tako sam i ja počeo”, kaže dečak u čijoj kolekciji instrumenata, pored poklona rukom rađenih i rezbarenih gusala čiča Aleksandra, nalaze se i gusle majstora Milića Šaponjića.

Obučen u narodnu nošnju, objašnjava simboliku boja i ukrasa na kapi koju nosi – crveno za krv kosovskih junaka, crno za žal. Crne niti iz kape simbolično podsećaju na devet pramenova kose koje je iščupala Kosovka devojka u žalu za devetoro braće palih na Kosovu polju.

Slušajući Nikolu kako peva o Kosovskom boju prevlačeći gudalom preko strune, postavio sam sebi pitanje: kako gusle znaju sve te priče?

A onda sam shvatio – ne znaju gusle. Zna narod.

Gusle samo pomažu da se seti.

One su most između prošlosti i sadašnjosti, između onih koji su bili i onih koji dolaze. Dok god neko poželi da zapeva uz jednu strunu, trajaće i sećanje.

A u sećanju živi narod.