Ostrvo koje čuva koralni greben

Ostrvo uokvireno blješteće belim koralnim grebenom koji kao obruč obuzdava prasak džinovskih talasa Indijskog okeana, prizor je koji vas totalno razbudi pri sletanju aviona. Čak i ako ste preko Sejšela putovali s tehničkom pauzom od dva dodatna sata posle desetočasovnog letenja iz Evrope. Dok fotografišete, kroz glavu prolazi prijatni nagoveštaj da će vas koralna ograda Mauricijusa, na samom jugu Afrike i istočno od Kejptauna, čuvati od ajkula, ciklona, morskih olujnih vetrova...

„Smatra se da je Mauricijus nastao iznad velikog vulkana čija se lava u praistoriji hladila u susretu s vodom okeana, stvarajući koralno ostrvo”, objasnila je vodič Anđela Živković tajnu sitnog belog peska, u kojem na plažama turisti nalaze ostatke korala.

Peščana prostranstva

Dok prolazimo pored peščanih prostranstava uokvirenih palmama, ona dodaje: „Na ostrvu raste posebna vrsta palme koju su kolonisti zasadili i nazvali kraljevskom zato što pri vrhu, ispod krošnje, ima hranljivi zeleni deo stabljike. Od tog dela se pravi takozvana milionerska salata, čija porcija košta i do 200 i više dolara, jer je za nju potrebno poseći tu izuzetno visoku palmu.

Primećujemo u prolazu da su bašte, ulice i putevi prilično uređeni za jednu egzotičnu zemlju i da se poštuju pravila u saobraćaju u kojem se, kao i u Velikoj Britaniji, vozi levom stranom. Brzi i skupi hibridni i električni automobili potvrđuju ovu logiku, kolonijalna istorija ostavila je svoj trag. Ostrvo koje su otkrili Portugalci 1505. godine redom su kroz vekove kolonizovali Holanđani (dajući mu ime po svom princu Morisu), Francuzi (nazivajući ga zvanično Ostrvo Francuske) i Britanci koji su se iskrcali 1810. na Malerozni rt (po čemu su Francuzi rt tako i nazvali) i potom ostrvo bez borbe i primopredajom preuzeli, vraćajući mu prvobitno ime. Nezavisnost je stekao tek 1968, a status republike pre 23 godine.

Zvanični jezik je engleski, iako primećujemo da svi koje srećemo govore francuski, kao i kreolski koji je nastao davno kao mešavina jezika afričkih robova i kolonijalnog evropskog stanovništva. I taj jezik podseća na francuski, primetila sam po dozivanju batlera Žan Luja, koji mi je po dolasku prihvatio kofer oslovljavajući me s „mamazel” – što je kreolski izgovor doseljenika za francusku reč „madmoazel” (gospođice). Na opasku da peščano-koralni raj, koji se nalazi na dve hiljade kilometara istočno od juga Afrike, izgleda kao „meka” i za stanovnike, on se hvali da je u pitanju jedna od najuređenijih i najperspektivnijih afričkih zemlja koju zovu „afrički Singapur”. Pri tom, ostrvo-država koje je simbol blagostanja tropskog kontinenta je s arhipelagom manje površine nego gradska zona Beograda i ima svega oko 1.300.000 stanovnika.

Stižemo najzad do smeštaja u mestu istoimene, jedne od najlepših plaža – Tru o biš, što u prevodu našeg vodiča znači „rupa s košutama”. Više košuta nema, kolonizatori su uz njih doneli na ostrvo i druge evropske životinje i ptice. To je bio i razlog što je ptica dodo, zaštitni znak Mauricijusa, istrebljena još pre četiri veka: pacovi s brodova tamanile su njena velika bela jaja. Ali dodo je i dalje prisutna na svakoj marami, magnetu, čak i živopisnim pepeljarama koje se ručno izrađuju i prodaju u marketu u glavnom gradu Port Luju – imenjaku francuskih careva.

Iznad njegove Luke Luj se nadnosi tvrđava Adelaida iz 19. veka sa pogledom na pristanište starog dela grada, ali i na novogradnju Vodenog fronta, a može s njenih bedema da se fotografiše i planina Moka. Tvrđava je i napravljena od njenog tamnog vulkanskog kamena bazalta i nikad nije korišćena za vojevanje, jer je nastala u vreme ukidanja ropstva i prestanka otimanja kolonizatora oko ostrva, a danas je mesto glavnih kulturnih događanja.

Na staroj pijaci suveniri se, ako se cenjkate, mogu naći i za dolar, tanke marame sa slikom ptice-simbolom za oko četiri.

Najveći popust, i to za više suvenira, dao nam je Roze Sanem, ovdašnji musliman koji nam na tečnom francuskom predstavlja drvene magične kutije od oko pet do 12 dolara, koje se otvaraju tek kad sami otkrijete kako, jer po ovdašnjem verovanju onda donose sreću. Prodavac kaže da je na Mauricijusu najviše francuskih turista i da oni ostrvo smatraju „svojom kućom”.

Žute, zelene i narandžaste zastavice

U centru se nalazi bista francuskog guvernera Mahea, osnivača Port Luja, ali je tu i „Suza” – spomenik kolonijalnoj prošlosti i oslobođenju od ropstva. Nedaleko od njih je Muzej robova, na pristaništu na koje je, po oslobođenju robova od 1835, pristizala radna snaga iz Indije, pa je vlada promenila ime Kuluk kapije u naziv Kapija radnika. Masovni dolazak Indusa doneo je na ostrvo hinduizam u koji danas veruje više od 60 odsto stanovnika. Turisti se fotografišu ispred šarenih hramova.

Svaka grupacija stanovnika ima svoje oznake na kućama vernika. Indusi imaju žutu hindu zastavicu na krovu ili na malom dvorišnom hramu, muslimani su kuće obeležili zelenom, tamili narandžastom zastavicom... Katolici imaju crkvu s crvenim krovom na severu ostrva. Iako svi s ponosnom ističu svoju veru, slažu se odlično, samim tim što je na ostrvu mnoštvo porodica nastalo venčavanjem pripadnika raznih vera, kako tvrdi za „Magazin” Jamior, čiju smo ogromnu mešovitu familiju Batis upoznali na katamaranu dok smo plovili ka plažama peščanog ostrva Gabrijel. Radi kao menadžer na bajkovitom ostrvcu Flik i Flak, na kom prima platu veću od dve hiljade dolara, dok se njena sestra Martin Dimamart, koja se bavi ugradnjom klima uređaja, hvali da zarađuje i više. Cene na turističkom Mauricijusu nisu nigde niske, ali Martin kaže:

„Na ostrvu ima izuzetno bogatih ljudi, kao i siromašnih. Ali najviše nas je iz takozvane srednje klase i mi dobro živimo”. Doduše, zapažamo, ovi dobrostojeći lokalci plaćaju izlet 50, a turisti preko naših agencija čak 80 dolara. (Ovde se, inače, samo izleti agencijama plaćaju u dolarima, sve ostalo se kupuje za lokalne rupije). Martin priča još da je hindu vere iako ima muslimansko prezime, a u velikoj kući nastaloj iz mešovitih brakova svi govore kreolski, iako znaju i francuski i engleski.

Posle zajedničkog ručka, začinjenog ritmom bubnjeva kapetana našeg plovila i brodskog momka na smenu, gde smo od maurićanskih devojaka i žena učili da njišemo kukovima, rado sutra odlazimo i na krstarenje kanjonom reke Grand river na ostrvu Il de serf, do vodopada koji na tamnom vulkanskom kamenju ima žućkastu boju. Kroz džunglu rekom odmičemo u dozivanju makaki majmuna, ali iako su mnogi poneli mini-banane, nisu se pojavili na obali.

„Nema pravila, baš kao ni s delfinima, nekad su rano zorom tu, a kada je kišno ređe se pojavljuju na obali”, kaže skiper Derek, još jedan muzikalni domorodački kapetan, koji nas uz ritmove regea vozi kroz dugačku lagunu. Ručak na pustom ostrvu, na koje su ljubazni lokalci došli zbog nas sa svežom ribom i šest vrsta domaćeg ruma – s kokosom, mangom, vanilom... logično je da smo zaboravili sa čim sve još, bio je veseli završetak velike ture kroz arhipelag o kom Mark Tven piše: „Kada je Bog stvarao svet, prvo je stvorio Mauricijus, pa raj”.

Planina na plaži

U moru peščanih uvala „opšivenih” palmama, ali i borovima, s morem boje tirkiznog safira, opredelili smo se najpre za plaže Bel mare (Lepo more) na istočnoj i Mon šoazi (Moj izbor) na zapadnoj obali. Ali zaključujemo svi da je najatraktivnija plaža LʼMorn ispod istoimene istorijske planine, koja je kao takva pod zaštitom Uneska. Po predanju, na Dan oslobođenja od ropstva s njenih litica se 1. februara 1835. bacilo u more 600 robova misleći da se policija, koja dolazi da im to saopšti, ka njima penje da ih uhapsi. Radije su izabrali smrt nego da se vrate svojim dotadašnjim gospodarima... Stena-planina visoka svega 556 metara danas je mesto omiljeno paraglajdistima, ali i fotografima iz celog sveta. Ispod nje je, ipak, opomena: spomenik tragično nastradalim robovima.

Sega ples

Sega je tradicionalni afrički ostrvski žanr, koji obuhvata muziku, ples i predstavu. Sega je propraćena kostimima i haljinama jarkih boja, a igračice prati ritam instrumenta džimbao. Pod zaštitom je Uneska i korene ima u plesu robova.

Slatki i slani jež za 40 dolara

Momak koji lovi ježeve na ostrvu Il de serf, ponudio je i srpske turiste. Kako je objasnio, iznutrica žućkastog ili slatkog ježa proba se uvek posle one iz slanog. Viktor Blagojević, pristigao iz Austrije gde radi, skoro da mu je platio traženih 40 dolara, da se nismo umešali i bar prepolovili sumu.  

Džinovska kornjača zaštitni znak

Na Mauricijusu džinovske kornjače, kako one na kopnu, tako i vodene, smatraju se zaštićenom svetinjom. Zbog njih se zaustavljaju pešaci i automobili, na okeanu brodovi i čamci s kojih puštaju dronove da slikaju puteve vodenih miljenica koje su naslikane na najprodavanijim maramama u starom marketu Port Luja.

Tropsko voće zdravo za srce

Sočno tropsko voće juga Afrike preporučuju protiv upala i za zdravlje srca. Najtraženije je lokalni liči – slatke kuglice koje se beru krajem godine i koštaju po kilogramu 350 rupija ili oko sedam dolara. Od njih se pravi lokalno vino taka-maka. Ostrvski mango i papaja su izuzetno slatki, a jedu se sa zdravim kiselkastim sokom – korodolom. Karakterističan mali crveni ananas, kao i banane, grejpfrut i kokos iz velikih plodova, mogu da se nađu na svakom koraku i van pijace.