Ljubavno pismo Kini

Do 27. juna u Dots galeriji (Bulevar vojvode Bojovića 4, K distrikt) otvorena je izložba Vesne Perunović „Metod u ludilu”. Umetnica je diplomirala i magistrirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1987. godine, a od 1988. živi i radi u Torontu.

U svojim radovima Vesna Perunović promišlja tenzije između slobode i ograničenja, intimnosti i izmeštenosti – iskustava koja dele svi oni koji se kreću između više domovina – otvarajući prostor za dijalog i empatiju.

Umetnica se gotovo četiri decenije kontinuirano bavi temama granica, migracija i identiteta. Njena multidisciplinarna praksa obuhvata performans, instalaciju, crtež, video i tekstil, a radovi su joj predstavljeni na brojnim izložbama i međunarodnim bijenalima širom Evrope, Severne i Južne Amerike, kao i Azije. Njena dela deo su relevantnih muzejskih i javnih kolekcija.

Za naziv izložbe uzeli ste Šekspirovu sintagmu „Metod u ludilu”. U kojem kontekstu je ovde primenjen taj metod?

Čuvena poetska sintagma „Ima metoda u tom ludilu” iz Šekspirovog Hamleta, veoma precizno opisuje način na koji doživljavam pre svega vreme u kojem živimo, a takođe i svoj umetnički proces.

Živimo u svetu koji je često haotičan, preplavljen informacijama, krizama, podelama i neizvesnošću. U takvim okolnostima umetnički proces za mene postaje način da unesem red u složenost stvarnosti i da pronađem smisao tamo gde ga na prvi pogled nema.

„Metod” je za mene proces istraživanja, pronalaženja odgovarajućih materijala, povezivanja ideja, razmišljanja, iskustava i rada, jednom rečju, proces stvaranja. Mnogi moji radovi nastaju kroz dugotrajan, gotovo ritualan rad koji zahteva strpljenje i posvećenost. Kroz taj proces pokušavam da razumem svet oko sebe i svoje mesto u njemu.

Zato Metod u ludilu nije samo naslov izložbe, već i svojevrsna životna strategija – potraga za smislom, povezanošću i humanošću u vremenu koje često deluje haotično, zastrašujuće i teško razumljivo.

Materijali koje koristite za vaše radove su papir, plastika, tkanine. Mekani materijali za realizaciju „tvrdih, teških” tema kao što su ljudska prava, ženska prava…

Da, moj rad je satkan od suprotnosti. To mu daje dinamiku i stvara određenu vrstu tenzije, dijaloga. U radovima koristim materijale koje ste pomenuli, papir, školske sveske, tkaninu, konac, plastiku i druge svakodnevne, naizgled krhke materijale da bih govorila o temama koje su veoma ozbiljne i složene. Taj kontrast između mekoće materijala i težine tema kojima se bavim upravo govori o kompleksnosti sveta u kojem živimo.

Mislim da kroz materijale koji odražavaju nežnost, ranjivost i krhkost mogu tačnije da se prenesu iskustva društvenih nepravdi, kršenja ljudskih prava, rodnih nejednakosti, migracija, želje za pripadanjem. Mekani materijali nas podsećaju na telo, na dom, na svakodnevni život, na brigu i međusobnu povezanost.

To su materijali koje svi prepoznajemo i sa kojima imamo neposredan odnos. Oni nose tragove dodira, vremena i upotrebe. Kroz njih političke i društvene teme postaju ličnije i bliže. Briga, empatija i solidarnost su za mene jednako važni oblici otpora i vrednosti koje pokušavam da prenesem kroz ovaj specifični izbor materijala i moj umetnički proces.

Dominantan je rad Mi i oni, nastao povodom protesta „Okupirajte Vol strit”. I tu ste došli na ideju da upotrebite plastične vezice koje je policija koristila za vezivanje ruku demonstranata. Ipak, intuitivno, nastala je šira ideja. Na koji način osvetljavate taj odnos „nas i njih”?

Rad Mi i oni / Us and Them je centralni rad na ovoj izložbi. Ideja za taj rad je nastala za vreme mog boravka u ISCP umetničkoj rezidenciji, 2012, kada su se dešavali protesti „Occupy Wall Street”. Prilikom protesta, policija je počela da koristi plastične vezice za vezivanje demonstranata. Taj konkretan politički trenutak bio je početna inspiracija, ali je rad vremenom prerastao u šire promišljanje mehanizama podele, isključivanja i stvaranja različitih društvenih „tabora”.

U ovoj prostornoj instalaciji, čiji je tlocrt oblikovan u formi svastike, koristim snažno belo svetlo projekcije koje omogućava posetiocima da na zidovima vide sopstvene senke. U trenutku kada se ljudska figura pretvori u senku, njen individualni identitet postaje manje važan. Više ne znamo ko je ko, ne vidimo nečiju nacionalnost, politička uverenja, poreklo, društveni status ili druge identitetske odrednice koje nas često dele.

Na taj način rad preispituje samu ideju podele na „nas” i „njih”. Ljudi koji ulaze u prostor rada postaju jednaki u svojim senkama – svedeni na osnovno ljudsko prisustvo. Senka ovde funkcioniše kao univerzalni identitet, kao prostor u kojem privremeno nestaju razlike koje društva i politički sistemi često koriste za stvaranje granica, sukoba i hijerarhija. Rad tako postavlja pitanje koliko su te podele stvarne, a koliko su konstrukcije koje su nam nametnute.

„Lomljene” papirne tanjire, rad nastao u Kini suprotstavili ste tradicionalnom kineskom porcelanu. Kakav je bio vaš doživljaj Kine, ne samo u umetničkom smislu, već i šire?

Mending Broken China je svojevrsno ljubavno pismo Kini i vremenu koje sam provela u toj fascinantnoj zemlji i kulturi. Rad je nastao iz neposrednog iskustva susreta sa Kinom, ali i iz divljenja prema njenoj složenoj istoriji, tradiciji i savremenom razvoju.

Kina je na mene ostavila veoma snažan utisak. Pre svega, imam veliko poštovanje prema načinu na koji je u relativno kratkom vremenskom periodu uspela da transformiše svoje društvo i izvuče milione ljudi iz siromaštva. Takođe me je inspirisao njihov odnos prema radu, znanju i obrazovanju, kao i duboko poštovanje prema zanatima i veštinama koje se prenose kroz generacije.

Različitosti između kineske i zapadne kulture doživljavam ne kao opstrukciju, već kao priliku za učenje. Mislim da kroz susret sa drugačijim načinima razmišljanja možemo bolje razumeti i druge i sebe. Zato je za mene rad Mending Broken China ne samo rad koji govori o popravljanju i spajanju fragmenata „razbijenog porcelana” u nove celine već je mnogo više metafora o poštovanju, učenju i pokušaju da se kroz umetnost uspostavi dijalog između različitih kultura.

Koliko su vaši radovi meditativni?

Moji radovi su meditativni pre svega za mene samu, jer proces njihovog nastajanja traje dugo i odvija se kroz ritmove ponavljanja, koji u sebi nose elemente rituala i mantre. Takvi procesi usporavaju vreme i svakodnevni tempo i stvaraju prostor za koncentraciju, prisustvo i refleksiju. Na neki način, oni imaju gotovo terapeutski efekat i predstavljaju moj lični „metod u ludilu” – način da uspostavim red, smisao i ravnotežu u svetu koji je često haotičan i preopterećen informacijama.

Verujem da se taj kvalitet prenosi i na posmatrača. Radovi pozivaju na zastajanje, posmatranje i promišljanje. Publika je suočena sa tragovima dugotrajnog i posvećenog rada, sa taktilnošću materijala i slojevima značenja koji se otkrivaju postepeno. Ta vrsta pažnje i prisutnosti, koja je neophodna i za meditaciju, otvara mogućnost za dublje iskustvo susreta sa radom.

Preispitujete i pitanje ljudskih prava, tačnije odnos prema njemu. Naučili ste čak i Brajevo pismo. O kojim društvenim grupama govorite i na koji način pokazujete odnos društva i država prema njima?

U radu Reverse Code Brajeva azbuka nije korišćena u svom uobičajenom kontekstu niti se rad direktno odnosi na osobe sa oštećenjem vida. Ona funkcioniše kao metafora za različite oblike društvenog i političkog „slepila” – za ono što ne želimo da vidimo, prepoznamo ili prihvatimo, iako nam se nalazi pred očima.

Učeći Brajevu azbuku, interesovalo me je pre svega pitanje čitanja i dekodiranja stvarnosti. Šta postaje vidljivo, a šta ostaje skriveno? Ko određuje koje informacije, koja iskustva ili društveni problemi zaslužuju pažnju, a koji ostaju zanemareni? U tom smislu, rad se bavi širim pitanjem ljudskih prava i odnosom društva prema različitim marginalizovanim i ranjivim grupama čiji se glasovi često ne čuju dovoljno ili se sistematski potiskuju.

Reverse Code ukazuje na raskorak između deklarativnog zalaganja za ljudska prava i njihove stvarne primene. Rad ne govori o jednoj konkretnoj društvenoj grupi, već preispituje mehanizme isključivanja, ignorisanja i nevidljivosti koji pogađaju različite zajednice. Brajeva azbuka tako postaje simbol potrebe da naučimo da čitamo drugačije – da prepoznamo ono što društvo često bira da ne vidi i da razvijemo veću odgovornost prema drugima i zajedničkom prostoru u kojem živimo.

Da li se angažovana umetnost danas lakše „probija” do publike ?

Da, jer živimo u vremenu brojnih društvenih, političkih i ekoloških kriza koje svi na neki način osećamo. Delimo istu stvarnost i suočavamo se sa sličnim pitanjima, neizvesnostima i izazovima, pa postoji veća potreba za prostorima u kojima možemo da promišljamo i razumemo svet oko sebe.

Mislim da umetnost nema zadatak da nudi jednostavne odgovore, već da ukaže na anomalije, osvetli ono što na prvi pogled nije vidljivo i otvori prostor za kritičko promišljanje. I kada je apstraktna, ona može da probudi svest o stvarnosti i da nam omogući da je sagledamo iz drugačije perspektive.

Zbog toga umetnost vidim kao neku vrstu kormila ili orijentira – ne u smislu da pokazuje jedini ispravan pravac, već da nam pomaže da se snađemo u složenosti vremena u kojem živimo. Zato mislim da je njena komunikacija sa publikom danas često neposrednija i snažnija. Umetnost koja je politički svesna može da deluje kao oblik aktivizma kroz pažnju, razumevanje i empatiju, i tako nas podstiče da budemo svesniji sebe, drugih i naše realnosti.