Geprat i njegovi Srbi

„Po­zdra­vljam u va­ma ofi­ci­re, ko­ji ste vo­di­li voj­sku ko­joj se ceo svet di­vi. Po­zdra­vljam u va­ma voj­ni­ke ko­ji ste ume­li sa to­li­ko hra­bro­sti, odu­še­vlje­nja i po­žr­tvo­va­nja da se la­vov­ski bo­ri­te pro­tiv de­set pu­ta ja­čeg ne­pri­ja­te­lja, po­zdra­vljam u va­ma lju­de.”

Ovo su re­či ko­je je, pre 110 go­di­na iz­go­vo­rio Emil Pol Ge­prat, fran­cu­ski vi­ce­ad­mi­ral i gu­ver­ner gra­da Bi­zer­te, u da­na­šnjem Tu­ni­su dok je na oba­la­ma se­ver­ne Afri­ke do­če­ki­vao srp­sku voj­sku. Ove nje­go­ve re­či ima­ju po­seb­nu te­ži­nu ka­da se uzme u ob­zir sta­nje u ko­jem se srp­ska voj­ska ta­da na­la­zi­la. Jer te 1916. go­di­ne srp­ska voj­ska u Tu­nis ni­je do­šla na po­bed­nič­ku pa­ra­du već na le­če­nje i opo­ra­vak, po­sle is­cr­plju­ju­ćeg po­vla­če­nja pre­ko Al­ba­ni­je. Mno­gi su na oba­lu Afri­ke sti­gli na no­si­li­ma, is­cr­plje­ni od gla­di, bo­le­sti i po­vre­da.

Si­tu­a­ci­ja na fron­tu ni­je obe­ća­va­la sko­ra­šnji kraj ra­ta, ta­ko da su Fran­cu­zi, Bri­tan­ci, Ita­li­ja­ni bi­li vi­še okre­nu­ti se­bi ne­go što su mo­gli da mi­sle na sud­bi­nu srp­ske voj­ske. Ipak, u tom tre­nut­ku srp­ski voj­ni­ci u da­le­koj Afri­ci na­i­šli su na po­dr­šku čo­ve­ka ko­ga će sa pra­vom usko­ro na­zva­ti „srp­ska maj­ka”. Bio je to Ge­prat.

Pro­šlo je tač­no 110 go­di­na ot­ka­ko je po­če­la eva­ku­a­ci­ja iz­ne­mo­glih srp­skih voj­ni­ka i ci­vi­la s al­ban­ske oba­le, iz lu­ka Drač, Va­lo­na i Me­do­va. Ve­ći­na njih bi­la je upu­će­na na Krf, ali jed­nom bro­ju od­re­di­šte je po­sta­la se­ver­na Afri­ka. Ta­mo je u gra­du Bi­zer­ti, u naj­se­ver­ni­jem afrič­kom gra­du, Tu­ni­su, ko­ji se ta­da na­la­zio u sa­sta­vu Fran­cu­ske, bi­la osno­va­na pri­vre­me­na sa­ni­tet­ska usta­no­va, na­me­nje­na le­če­nju i opo­rav­ku srp­skih voj­ni­ka i ci­vi­la. Bol­ni­cu je for­mi­rao fran­cu­ski voj­ni sa­ni­tet u sa­rad­nji sa srp­skim i dru­gim sa­ve­znič­kim le­ka­ri­ma.

Osim u Bi­zer­ti, voj­ne bol­ni­ce su bi­le osno­va­ne i u gra­do­vi­ma: Tu­nis, Si­di Ab­da­lah (da­nas Men­zel Bur­gi­ba) i Al­žir, ali i u dru­gim me­sti­ma. Bi­zer­ta je to­kom ra­ta slu­ži­la i kao re­grut­ni cen­tar za obu­ku voj­ni­ka i pri­hvat do­bro­vo­lja­ca ko­ji su ova­mo pri­sti­za­li iz dru­gih de­lo­va sve­ta. Pro­ce­nju­je se da je to­kom Dru­gog svet­skog ra­ta kroz Bi­zer­tu i osta­le cen­tre u se­ver­noj Afri­ci pro­šlo vi­še od 60.000 srp­skih voj­ni­ka i ci­vi­la, od­no­sno da je sva­ki tre­ći voj­nik ko­ji se bo­rio na So­lun­skom fron­tu bo­ra­vio u Afri­ci, bi­lo na le­če­nju, bi­lo zbog pri­hva­ta i re­or­ga­ni­za­ci­je voj­ske.

Pi­ta­nje je, me­đu­tim, da li bi srp­ska voj­ska u se­ver­noj Afri­ci na­i­šla na ta­kav pri­jem i da li bi ima­la, za ono vre­me i rat­ne pri­li­ke, so­lid­ne uslo­ve le­če­nja da ni­je na­i­šla na raz­u­me­va­nje i po­dr­šku jed­nog čo­ve­ka – ad­mi­ra­la Ge­pra­ta. Jer, me­đu srp­skim voj­ni­ci­ma ko­ji su u zi­mu i ra­no pro­le­će 1916. po­če­li da pri­sti­žu na oba­le Afri­ke vla­da­le su i za­ra­zne bo­le­sti, a me­đu sa­ve­zni­ci­ma se bi­la pre­ne­la vest i da je deo njih bio za­ra­žen od ko­le­re. U tim okol­no­sti­ma u Vr­hov­noj ko­man­di fran­cu­ske voj­ske po­sto­ja­la je ide­ja da se srp­ski voj­ni­ci sme­ste u Sa­ha­ru, u im­pro­vi­zo­va­ne bol­ni­ce sme­šte­ne is­pod ša­to­ra, ka­ko se za­ra­zne bo­le­sti ne bi pre­ne­le na lo­kal­no sta­nov­ni­štvo. Su­prot­no tim ide­ja­ma ad­mi­ral Ge­prat je na svo­ju od­go­vor­nost i po­sle raz­go­vo­ra s le­ka­ri­ma i obi­la­ska pr­vog bro­da ko­ji je ja­nu­a­ra 1916 uplo­vio u Bi­zer­tu, od­lu­čio da se iz­ne­mo­gli voj­ni­ci sme­ste u pra­ve bol­ni­ce, pod „čvr­stim kro­vom.”

I već od apri­la smrt­nost me­đu bo­le­snim i ra­nje­nim srp­skim voj­ni­ci­ma bi­la je ma­nja od de­set od­sto. Ge­prat je omo­gu­ćio da na­ši voj­ni­ci ima­ju sle­do­va­nje od jed­nog ki­lo­gra­ma hle­ba dnev­no, u od­no­su na 600 gra­ma ko­li­ko je pri­pa­da­lo fran­cu­skim i osta­lim sa­ve­znič­kim voj­ni­ci­ma. A što je naj­va­žni­je, od­no­sio se pre­ma srp­skim voj­ni­ci­ma i ofi­ci­ri­ma s naj­ve­ćom pa­žnjom i uva­ža­va­njem, kao pre­ma vi­te­zo­vi­ma, ne­ve­za­no od po­lo­ža­ja u ko­jem su se tre­nut­no na­la­zi­li. Čim bi na uli­ci ugle­dao ne­kog srp­skog voj­ni­ka, po­zdra­vio bi ga i ba­rem na krat­ko sa njim po­raz­go­va­rao, a do­ne­kle je na­u­čio i srp­ski je­zik. Za­to su ga voj­ni­ci pro­zva­li „srp­ska maj­ka”, a me­đu nje­go­vim pret­po­sta­vlje­nim na­sta­la je uz­re­či­ca: „Ge­prat i nje­go­vi Sr­bi.”

Že­le­ći da mu ba­rem do­ne­kle uz­vra­te, srp­ski voj­ni­ci su u čast ad­mi­ra­la Ge­pra­ta or­ga­ni­zo­va­li pa­ra­du pri­li­kom nje­go­vog od­la­ska iz Bi­zer­te. Ipak, naj­ve­će po­ča­sti od na­šeg na­ro­da ad­mi­ral je do­bio po­sle ra­ta. Kao iz­raz is­kre­ne za­hval­no­sti do­de­ljen mu je Or­den be­log or­la s ma­če­vi­ma pr­vog re­da (naj­ve­će od­li­ko­va­nje po­sle Ka­ra­đor­đe­ve zve­zde), a ka­da je fe­bru­a­ra 1931. po­se­tio Be­o­grad, pri­re­đen mu je ve­li­čan­stven do­ček. Na že­le­znič­koj sta­ni­ci do­če­ka­lo ga je na hi­lja­de lju­di, ko­ji su ga bu­kval­no na ru­ka­ma no­si­li do Sla­vi­je. Jed­na od be­o­grad­skih uli­ca da­nas no­si nje­go­vo ime.

Ina­če, voj­na bol­ni­ca u Bi­zer­ti po­sto­ja­la je do 1919. go­di­ne, a bo­le­sni i ra­nje­ni srp­ski voj­ni­ci pri­sti­za­li su u se­ver­nu Afri­ku u tri ta­la­sa. Pr­vi i naj­ve­ći bio je u zi­mu i ra­no pro­le­će 1916, ka­da su ova­mo pri­sti­za­li voj­ni­ci ko­ji su pre­ba­če­ni s al­ban­ske oba­le, ali i sa ostr­va Kr­fa, zbog pre­bu­ki­ra­no­sti ta­mo­šnjih bol­nič­kih ka­pa­ci­te­ta. Dru­gi je bio u le­to i je­sen iste go­di­ne, po­sle pre­ba­ci­va­nja voj­ni­ka na So­lun­ski front, ka­da su put se­ver­ne Afri­ke po­če­li pri­sti­za­ti ra­nje­ni­ci i in­va­li­di iz bi­ta­ka na Gor­ni­če­vu i Kaj­mak­ča­la­nu. Tre­ći ta­las je bio 1917. i 1918. go­di­ne, ka­da je, osim kao le­či­li­šte za bo­le­sne i ra­nje­ne sa fron­ta, Bi­zer­ta po­sta­la va­žan cen­tar za pri­hvat i obu­ku srp­skih do­bro­vo­lja­ca iz Ame­ri­ke i dru­gih de­lo­va sve­ta, ali i za re­or­ga­ni­za­ci­ju srp­ske voj­ske.

Broj pre­ba­če­nih voj­ni­ka i ci­vi­la bio je iz­u­zet­no ve­li­ki. Ta­ko je, pre­ma ne­kim pro­ce­na­ma sa­mo sa ostr­va Kr­fa u pe­ri­o­du od fe­bru­a­ra do ma­ja 1916. pre­ba­če­no 11.417 voj­ni­ka i ci­vi­la, a do kra­ja ra­ta je kroz Bi­zer­tu pro­šlo ili u njoj le­če­no 60.000 lju­di, od­no­sno sva­ki tre­ći voj­nik ili ci­vil eva­ku­i­san s al­ban­ske oba­le. Smrt­nost je u po­čet­ku bi­la ve­li­ka, ali je od apri­la spa­la na ma­nje od 10 od­sto. Ima­ju­ći u vi­du rat­ne uslo­ve i ozbilj­nost bo­le­sti i po­vre­da to je bio ve­li­ki uspeh.

Na te­ri­to­ri­ji da­na­šnjeg Tu­ni­sa je ukup­no bi­lo 10 bol­ni­ca, od ko­jih u Bi­zer­ti tri. Vre­me­nom, ne­ke od njih su po­sta­le spe­ci­ja­li­zo­va­ne za od­re­đe­ne bo­le­sti ili sta­nja. Ta­ko je bol­ni­ca „Si­on” u Bi­zer­ti po­zna­ta i kao „srp­ska ku­ća” slu­ži­la kao le­či­li­šte za te­ške ra­nje­ni­ke, jed­na od bol­ni­ca u me­stu Si­di Abu­dalh pri­hva­ta­la je voj­ni­ke ko­ji su usled na­po­ra i rat­nih stra­ho­ta ner­vno obo­le­li, dok su lo­gor La­u­za­uz, sme­šten se­ver­no od Bi­zer­te i ka­sar­na „Lam­bert” slu­ži­li za re­ha­bi­li­ta­ci­ju in­va­li­da. U nji­ma su pri­me­nji­va­le sa­vre­me­ne me­to­de le­če­nja i re­ha­bi­li­ta­ci­je, pa je ta­ko u ka­sar­ni „Lam­bert” po­kre­nu­ta ško­la za voj­ni­ke ošte­će­nog vi­da ko­ju je vo­dio ču­ve­ni struč­njak Velj­ko Ra­ma­da­no­vić. Ta­ko je na­sta­la i ško­la za uče­ni­ka ošte­će­nog vi­da ko­ja i da­nas po­sto­ji u Ze­mu­nu i no­si nje­go­vo ime.

Kao re­zul­tat ta­kvog ra­da vi­še od 40.000 opo­ra­vlje­nih i ob­u­če­nih voj­ni­ka bi­lo je po­sla­to na So­lun­ski front, dok je deo ci­vi­li oti­šao u Fran­cu­sku, na ško­lo­va­nje ili da­lji opo­ra­vak. Sr­bi u Bi­zer­ti su se ve­o­ma do­bro or­ga­ni­zo­va­li, pa su po­kre­nu­li i dnev­ni list „Na­pred”, osno­va­li po­zo­ri­šte u ko­jem su pri­re­di­li ve­li­ki broj pred­sta­va, po­di­gli cr­kvu... Na­ža­lost, je­dan broj njih ni­je do­če­kao po­vra­tak ku­ći. Na grad­skom gro­blju u Bi­zer­ti sa­hra­nje­no je 698 srp­skih voj­ni­ka, a na naj­ve­ćem gro­blju u Tu­ni­su, na 20 ki­lo­me­ta­ra od Bi­zer­te u me­stu Men­zel Bur­gi­ba 1.790 voj­ni­ka. Ukup­no je, pre­ma ne­kim pro­ce­na­ma u se­ver­noj Afri­ci pre­mi­nu­lo bli­zu tri i po hi­lja­de voj­ni­ka i ci­vi­la, ko­ji su sa­hra­nje­ni na 24 gro­blja u da­na­šnjem Tu­ni­su i Al­ži­ru. Ne­ka od njih se i da­nas odr­ža­va­ju dok su dru­ga za­pu­šte­na ili u pot­pu­no­sti ru­i­ni­ra­na. Za­to bi, u go­di­ni ka­da se obe­le­ža­va 110 go­di­na od do­la­ska srp­ske voj­ske na ove pro­sto­re, bi­lo do­bro se­ti­ti se ovih hra­brih lju­di ko­ji su svo­je ži­vo­te po­lo­ži­li za slo­bo­du Sr­bi­je. Nji­ho­va žr­tva, ali i po­moć ad­mi­ra­la Ge­pra­ta, za­la­ga­nje fran­cu­skih le­ka­ra i me­di­cin­skih se­sta­ra i so­li­dar­nost ži­te­lja se­ver­ne Afri­ke pre­ma na­šem na­ro­du to sva­ka­ko za­slu­žu­ju.