Pretrčao 7.000 kilometara

Hilandar, Ostrog, Sofija, Belorusija, Srpsko Sarajevo, Krf ...

To su samo neke od desetine destinacija koje je u protekle nepune tri decenije pretrčao Aleksandar Kikanović, četrdesetogodišnjak iz Loznice, saobraćajni tehničar bez zaposlenja. Pretrčao je više od 7.000 kilometara u želji da bi prikupio novac za lečenje najmlađih.

„Dugo sam igrao fudbal, ali sam zbog povrede morao da se odreknem igračke karijere. Kada mi se dogodila porodična nevolja, iznenadio sam se koliko mi je ljudi priteklo u pomoć. Odlučio sam se tada da i ja drugima pomažem, naročito kada je ona potrebna najmlađima. Uspeo sam tako da prikupim na desetine hiljada evra i svaki cent uplatim na račun obolelih.”

Toplo gostoprimstvo

Kićan, kako ga zovu njegovi Lozničani, kaže za „Magazin” da je na tom putu bio svuda lepo primljen. U prolasku kroz Republiku Srpsku, primera radi, nisu mu dozvoljavali da izađe iz kuće dok ga ne počaste. Na putu do Ostroga svratio je i do mnogih manastira u slivu reka Pive, Tare i Drine. Uz pomoć u novcu, jedan od monaha dao mu je u ruku i voštanicu, govoreći da će mu na putu do Ostroga ona više pomoći za decu nego finansijska pomoć. To se čudo, veli Kićan, i dogodilo. Kada je stigao u Ostrog, javila mu se majka obolele devojčice rekavši da je devojčica, u međuvremenu, prohodala.

Da ljudska solidarnost i humanost na delu u Srbiji nisu prestali, Kićan navodi još jedan primer. Trčao je da bi pomogao obolelom dečaku iz Novog Sada. Kada je saznao za to, javio se jedan čovek sa Zlatibora koji je želeo da ostane anoniman i rekao mu da u manastiru Tronoša uzme 40.000 evra, a da preostali novac ostavi manastiru. To je sa 10.000 evra koje je prikupio bilo dovoljno da se pomogne bolesnom dečaku. Jedan darodavac je ponudio pomoć čak do 50.000 evra.

Naš sagovornik kaže da za trčanje na duge staze nije dovoljna samo snaga već je posebno potrebna psihička spremnost, da znate zbog čega trčite, što mu daje motiv da izdrži.

Humanitarac iz Loznice priprema se za nove podvige. U planu mu je da trči do Beča, ali i do jednog grada u Rusiji. To mu je velika želja, jer je na putu do Rusije zadržan na granici s Belorusijom gde je proveo mesec dana u karantinu zbog pandemije virusa korona. Posebno se raduje trčanju do Barija da bi posetio tamošnju crkvu u kojoj se čuvaju mošti Svetog Nikole, zaštitnika njegove porodice, koji je ujedno i njihova krsna slava.

Ne krije da među onima koji traže pomoć ima i onih koji pokušavaju da zloupotrebe njegovu solidarnost i plemenitost. To su, najčešće, višečlane porodice koje nisu materijalno ugrožene i koje bi mogle da obezbede nedostajuća sredstva za lečenje članova svojih domaćinstava. Na takve pozive Kićan se ne odaziva.

Na njegovim humanitarnim putevima izazova prate ga često njegovi drugovi na biciklima, među kojima i Valjevac Nikola Tomić.

Na pitanje kako uspeva da održi kondiciju da bi mogao uspešno da odgovori na sportske izazove, Aleksandar kaže:

„Redovno treniram svaki dan i pretrčim do 20 kilometara. Kada je loše vreme to radim u kući gde u prostranim hodnicima postavim taburee koji mi pomažu dok trčim svoju normu.”

Lične želje na čekanju

Ni Aleksandar nije bez želja. Jedna od njih na koju dugo čeka je i zaposlenje. Kaže da su mu to mnogi obećavali, čak i najodgovorniji, ali se to nije ostvarilo. Sadašnja gradonačelnica Loznice, Dragana Lukić, angažovala se da mu pomogne i nada se da ovoga puta neće biti izneveren. Želeo bi da, najzad, stane i pred matičara, ali se ni tada neće odreći trčanja u humanitarne svrhe, za pomoć oboleloj deci.