Bizarni fenomen iz Japana, za 25 evra iznajmljuju porodičnu toplinu i životnu mudrost

U zemlji koja je svetu podarila termine za umiranje od posla i potpuno povlačenje iz društva u četiri zida rođen je novi trend koji savršeno oslikava duboku krizu ljudskih odnosa u 21. veku. Zamislite svet u kojem nemate kome da se pohvalite novim poslom, nemate koga da pitate kako se kuva tradicionalni ručak, niti koga da vas prosto, ljudski, zagrli i kaže vam da će sve biti u redu. U Japanu, zemlji tehnoloških čuda i emocionalne izolacije, ovaj problem se rešava jednostavno i to otvaranjem novčanika.

Za približno 25 evra Japanci sada mogu da iznajme baku na sat vremena. Ovaj fenomen nije plod mašte modernih scenarista, već surova i profitabilna realnost industrije „iznajmljivanja ljudi” koja u Tokiju i drugim metropolama doživljava neviđeni procvat. Ko su žene koje prodaju svoj baka-status, ko su klijenti koji plaćaju za mrvice porodične topline i šta nam ovaj trend govori o budućnosti globalnog društva?

Šta je zapravo servis „Iznajmi baku” i kako funkcioniše?

Agencije koje se bave iznajmljivanjem porodice u Japanu postoje već godinama. Možete iznajmiti lažnog muža da impresionirate roditelje, lažne svatove za venčanje da ne biste delovali nepopularno, ili lažnog oca da opravda dete u školi. Međutim, usluga iznajmljivanja starijih osoba – baka i deka – postala je apsolutni hit u poslednje vreme. Najpoznatije agencije koje nude ove usluge, poput pionirske kompanije Ošan Rental i giganata u ovoj industriji kao što su Family Romans i Klajent partners prepoznale su ogromnu prazninu na tržištu.

Kako izgleda proces?

Sve se odvija preko specijalizovanih platformi. Klijent prelistava profile starijih žena, gde su navedeni njihovi hobiji, veštine i kratak opis njihove ličnosti. Nakon što odabere „baku” koja mu najviše odgovara, klijent uplaćuje sate. Sat vremena košta oko 25 evra, uz obavezu da klijent pokrije i sve propratne troškove. Iako zvuči bizarno, pravila ovih agencija su izuzetno stroga. Bilo kakav oblik fizičkog kontakta strogo je zabranjen. Nema intimnosti, obavljanja teških fizičkih poslova i finansijskih pozajmica. Tokom zajedničkog vremena dozvoljeno je kuvanje, razgovor koji se najčešće svodi na ispovedanje nekih problema i tajni jer je pritisak društva jako velik. Nekada se na ovaj način slave rođendani i neki svečani trenuci.

Ko troši novac na lažne bake?

Suprotno prvoj pomisli da ove usluge koriste samo ekscentrici, profil korisnika pokazuje da je reč o prosečnim, ali duboko usamljenim članovima japanskog društva. Tokio je košnica u kojoj živi 37 miliona ljudi, ali je istovremeno i najusamljenije mesto na svetu. Mladi ljudi koji su došli sa sela u prestonicu zbog posla ili studija često nemaju novca ni vremena da posete prave babe i dede. Kada ih obuzme nostalgija za domom, oni iznajmljuju baku na dva sata da osete miris domaćeg čaja i čuju topli glas. Samohrane majke su takođe među klijentima ovog servisa, one često iznajmljuju bake da provedu popodne sa njihovom decom u parku, prenesu im mudrosti ili im jednostavno čitaju bajke, simulirajući tako prisustvo šire porodice koje u realnosti nema.

Ko su žene koje postaju „bake za iznajmljivanje”?

Za starije žene u Japanu, ovaj posao nije samo način da dopune svoju penziju, već i beg od sopstvene izolacije. Japan ubrzano stari; četvrtina stanovništva ima preko 65 godina. Mnoge od ovih žena su udovice čija deca žive daleko i retko ih posećuju. Jedna od iznajmljenih baka, 71-godišnja Rieko objsanila je svoje razloge za ovaj posao:

„Moja deca su u Americi, muž mi je preminuo pre pet godina. Kuća mi je bila prazna i tiha. Kada me ovi mladi ljudi pozovu, ja se ponovo osećam korisnom. Ja njima pružam majčinsku toplinu, a oni meni daju osećaj da moj život i moje iskustvo još uvek nečemu vrede. Tih 25 evra je samo formalnost koja postavlja granice, ali emocije koje razmenimo tokom tog sata su često potpuno stvarne".

Tamna strana biznisa: Da li kupujemo sreću ili produbljujemo depresiju?

Dok agencije ovaj fenomen pakuju u celofan „društvene pomoći” i humanog rada, sociolozi i psiholozi upozoravaju na opasne nuspojave. Kada sat istekne, realnost udara duplo jače. Klijent ostaje sam u praznom stanu, svestan da je topli osmeh koji je do pre pet minuta dobijao od „bake” bio samo deo plaćene transakcije. Dolazi do komodifikacije najsvetijih ljudskih emocija. Ako ljubav, pažnju i porodičnu podršku možemo kupiti za 25 evra na sat, gubi se potreba za trudom koji je potreban da se izgrade stvarni, mukotrpni, ali autentični međuljudski odnosi. Takođe, postoji rizik od stvaranja nezdrave zavisnosti. Klijenti često troše čitavo bogatstvo unajmljujući iste osobe iznova i iznova, kreirajući paralelni, lažni život koji im je prijatniji od onog stvarnog.