Zavodnik u pubertetu

Legendarni Đakomo Kazanova, čiji portret na graviri pokazuje da izuzetni ljubavnici ne moraju da liče na Džejmsa Bonda, pominje u autobiografiji srećnu zvezdu kojoj zahvaljuje za uzbudljiv život kakav je vodio. Sa ženama kojih se zasitio ostajao je u nežnom prijateljstvu, u zao čas pojavljivao se srećni darodavac ili neko ko bi mu, uprkos prethodnim izdajama, pozajmljivao novac. Na njegove đonove, kao da su bili od teflona, nevolja se jednostavno nije lepila.

Federiko Felini je u filmu o Kazanovi raskošnim kostimima naglasio najvažniju crtu ovog zavodnika koji želi da stvori utisak raskalašnog muškarca, ali i onog koji sve drži pod kontrolom. Parfemi i košulje od prvorazredne svile ne smetaju da Kazanova uvek bude opasan mačem. Shodno ulogama, on se presvlači u filozofa, diplomatu, zavodnika, pesnika, dok njegove satenske cipele sa srebrnom kopčom pokazuju da je spreman da pred ženu klekne, pognute glave i sa stilom onda kad se to od njega očekuje. Od srednjevekovnog grešnika ili tragičnog buntovnika koga čeka kazna pa do modernog narcisa, zavodnik je ne samo slika određene epohe već java i san o dostignutoj i priželjkivanoj muškosti.

Donžuanizam pripada prošlosti jer sklonost ka nasilju i unižavanju čovek više ne pokušava da izrazi pomoću ljubavi. Ipak, ima nečeg poznatog u sceni kad on, picnut i sa „roleksom” na ruci, pokazuje silikonskoj pratilji svoje bicepse dok im mobilni sevaju od poruka. Slično je Španac Tirso de Molina 1630. godine zamislio Burladora iz Sevilje, preteču nestalnog Don Huana, koji zavodi, laže, skrnavi i bez pardona ruši žene kao tvrđave. Sa jednom on brzo gubi snagu, jer ga razjeda misao o prolaznosti, nemoć da uhvati i zadrži vreme.

Dok je Molijerov Don Žuan glumac i filozof pametnjaković za koga strpljenje imaju samo dame željne mudrovanja, Mocartov Don Đovani, aristokratski elegantan i životan, pršti od erotske sile kao šampanjac. U šampanjskoj ariji, pošto čep izleti iz boce, Đovanijev zanos ženama rasprskava se poput mehurića. Kao čovek koji jedino živi u sadašnjosti, zadata reč mu ništa ne znači niti mu pada na pamet da treba nekom da položi račune. Spontanost želje slična je zanosu koji pruža Mocartova muzika, koja menja grešnika u ljubavnika spremnog da pruži zadovoljstvo.

Romantizam, koji mnogo ne haje za muževnost, pretvorio je Bajronovog Don Žuana u transvestita i žrtvu lezbijske ljubavi. On je tanan i vitak kao jela (kakav je bio i sam pesnik), rumen i golobrad, sklon da se femka, preoblači i menja. Bajron je najavio novi tip ženstvenih zavodnika, kojih su pune današnje ulice. Žene se uporno trude da im priđu ne bi li opovrgle alibi zakletog samca, koji klisne iza prvog ćoška, jer mu ne pada na pamet ozbiljna veza.

Klasičnog zavodnika koji osvaja žene po spisku smeniće u savremenom francuskom mjuziklu Feliksa Greja novi tip ljubavnika u atmosferi flamenka. Mocartov Đovani nosi masku aristokrate sa plaštom i mačem dok ovaj iz mjuzikla zanosno igra u crnoj košulji raskopčanoj do pupka. Znojavo telo je u prvom planu, a flamenko sa dramatičnim, gotovo ritualnim pokretima dočarava uzavrelu strast zemlje natopljene krvlju. Mjuzikl Don Žuanu oduzima stamenost iz Mocartove opere i preinačuje ga u romantičnog antiheroja sa unutrašnjom tugom i sposobnošću da voli. Njegov preobražaj zbog ljubavi je moguć kroz flamenko koji umekšava dramu pokretom i igrom. Mocartov Don Đovani digao je nos do nebeskih sila, savremena verzija ga prikazuje emocionalno ranjenog i sklonog padu.

Zavodnik iz francuskog mjuzikla je primer savremenog zavodnika koji je izgubio ozbiljnost i težinu prestupa i postao lak kao perce, savitljiv poput opruge koja se odiže od poda. Navodno slobodan, on je u stvari rob svog imidža koji prkosi starosti i zaboravu. Životni zadatak mu je da se svidi i da bude voljen, da ga primete i fotografišu. Njegova scena više nije pakao koji poziva grešnika, već publika koja ga pomno prati i aplaudira. Mnoge mogućnosti predstavljaju za njega opasnost jer ako se zaljubi ili nedajbože ostari, ruši sopstveni lik.

Ako je žensko telo postalo roba, i savremeni zavodnik mora da sledi zakone tržišta. Njegovo telo predstavlja kapital, harizma mu je zaštitni znak, a lice zamišljenog stranca najbolji je marketing. On mora da izgleda tajanstveno i poželjno. Slika emocionalno nedostupnog muškarca sa reklame zamagljena je aurom misterioznosti, koja se paradoksalno smenjuje sa sposobnošću da priđe svima i u tuđim očima nađe potvrdu mnogih verzija sebe.

Tamna strana mita o muškarcu prikazana je u Skorsezeovom filmu Taksista, gde glavni lik Trevis Bikl (Robert de Niro) izlazi iz očekivane slike i zato postaje opasan. Ako je zavodnik žrtva svog izgleda, Trevis je čovek bez imidža, nesposoban da sebe prikaže drugačije nego kao pretnju. Veteran Vijetnama i noćni taksista, bezlično obučen u radničku jaknu, košulju, farmerke i vojničke čizme kao ostatak ratovanja, Trevis još uvek nema potreban scenski kostim. Dok vozi neprimećen, on svet posmatra u retrovizoru „sa strane”, a put do njegove drame antiheroja vodi preko jednog sakoa koji oblači za sastanak sa Betsi. Sako je oklop koji mu smeta da se prirodno kreće, jer je, iako je priželjkuje, maskiran bez svesti o ulozi zavodnika.

Preobražaj nastaje posle neuspeha odbijanja, kad Trevis brije glavu u mohikansku čeroki frizuru, oblači „vijetnamku” i u rukavu ugrađuje mehanizam za izbacivanje pištolja postajući performer agresije u kostimu koji štiti njegove rane. Susret udvojenog Trevisa, taksiste oštećenog nesanicom i budućeg maskiranog osvetnika dešava se pred ogledalom u onoj čuvenoj replici: Je l’ se ti to meni obraćaš?, kad na zavodljive načine intonira pitanje pozivajući da ga primete.

Civilizacijski udarci na muškost nisu bezazleni. Nekadašnji kult viteštva sa čašću, hrabrošću i žrtvovanjem nestao je u dva velika svetska rata, koja su pokazala da hrabrost više ne spasava. Mašina je slepa i jača od čoveka, a moralni stavovi su zamagljeni jer neprijatelj više nije vitez, već civil, senka i ideologija. Tehnologija smrti učinila je muškarce psihički oštećenim i nesposobnim za nežnost. Mit o sigurnom i neranjivom mačizmu se raspada, jer je muškarac istovremeno postao agresor i žrtva.

Trevis oseća da Vijetnamski rat nije bio herojski niti je on postao heroj u uniformi koja zaslužuje poštovanje. Junak Taksiste najavljuje povratak novog i ranjenog zavodnika, reinkarniranog superheroja i usamljenog nasilnika koji želi da nadoknadi izgubljenu kontrolu. Nekadašnji front postaje erotski prostor, umesto teritorije osvaja se telo kao trofej. Revolucionar, kriminalac, filmski antiheroj i osvetnik zamenili su nekadašnju uzvišenu potvrdu muškosti. „Opasan momak” naših devedesetih oblikovao se kao kriminalizovani mačo-ideal koji bahato rasipa novac, živi od danas do sutra, ljubi i ubija koga stigne, a turbo-folk estetika podstakla ga je da svoju seksualnost reklamira aerodinamičnim automobilima i skupim motorima, svedocima o tome kakva se moćna mašina nalazi među njegovim nogama.

Mangup iz kraja i današnji „dečko sa naslovne strane” modeli su privlačnosti nekadašnjeg buntovnika i sadašnjeg, fotografijom pažljivo kreiranog virtuelnog zavodnika sa digitalnim šarmom.

„Frajera iz kraja”, kao arheološkog primerka donžuanizma, krasio je opušten hod i samouvereno držanje, duhovitost u neposrednom razgovoru, snalažljivost i sposobnost da bude bezobrazan i upućen, kavaljer i baraba. Pored najvažnije fizičke spremnosti, ovaj momak je negovao dobro uvežban pogled, muževan glas i proverene gestove inspirisane filmskim likovima, sa cigaretom u uglu usana, kožnom izdrljanom jaknom i motorom.

Onlajn zavodnik premešta se sa ulice na ekran, privlačeći pažnju promišljenim predstavljanjem sa dobrim fotografijama i uzbudljivim pričama o putovanjima i zanimljivim događajima. Njegove veštine su uspešno razmenjivanje poruka i sposobnost da brzo stvori utisak momka koji je sigurniji izdaleka nego u susretu uživo. Uspeh mu se meri lajkovima, pregledima i brojem poruka u kojima kratkotrajno simulira dostupnost i zainteresovanost jer ima jednu verziju za društvene mreže, a drugu pokazuje u stvarnom svetu. Za razliku od „momka iz kraja” koji improvizuje na licu mesta, virtuelni zavodnik uređuje, piše i briše ponavljajući nastup dok ne postigne željeno. Zapravo, i „momak iz kraja” i virtuelni zavodnik igraju uloge, ali jedan osvaja prisustvom, a drugi odsustvom. Utisak neposrednog susreta, snaga glasa i smeha zamenjen je šargarepom na štapu i stalnim pojavljivanjem na mrežama.

Bekstvo od bliskosti

Zanimljivo je da se u srpskoj kulturi mačizma, od patrijarhalnog junaka, preko boema i opasnog momka do današnjeg medijski proizvedenog šarmera i nedostupnog macana još teško razlikuje grubost od zaštitništva, humor od tuge i romantika od samodestrukcije koja privlači žene, inače osetljive na muške rane.

Epske muškarčine od ugleda, poput Hajduk Veljka i Kraljevića Marka, sa ženskim potvrdama njihove slave, nasleđuje tip pesnika i boema, melanholičnog intelektualca i ljubitelja kafane, koji zavodi duhom i piše pesme o ljubavi. Na jugoslovenskim prostorima bili su u modi sofisticirani zavodnici iz muzičkog sveta i šmekeri koji poznaju grad, žene i noćni život, oni koji svakodnevne banalne događaje oblikuju u stil života. Pored večitog dečaka, dugo je na ceni bio muškarac koji veštinom Šeherezade ume lepo da priča, pametno da pije i pati, i uz to da bude i duhovit.

Današnji donžuan više nije samo osvajač, već i usamljenik koji beži od bliskosti, sa pubertetskim strahovima razapetim između potrebe za pažnjom i straha od odbacivanja. Kako društvene mreže raspolažu širokim tržištem privlačnosti i mogućim novim poznanstvima, u njemu je stvoren osećaj beskrajne zamene, što podgrejava adolescentsku fantaziju o ponavljanju uzbudljivog i tajanstvenog početka. Dok je nekad društvo brakom, poslom i porodicom brže prevodilo pubertetlije u pouzdane uloge, danas se dugo pregovara sa identitetom, jer čovek može da godinama ostane u psihologiji početnika i emotivnog eksperimenta.

Sigurno je da ono što je zajedničko nekadašnjem i savremenom zavodniku jeste da obojica pokušavaju da ostave utisak veće sigurnosti nego što je zaista poseduju. Iza njihovih maski, kao uostalom iza svačije, stoji ista potreba sa se bude primećen, potvrđen i voljen.