Pesnik je jedini vernik reči

Prevodima dela Ive Andrića, Ivana V. Lalića, Miloša Crnjanskog, Miodraga Pavlovića, Danila Kiša, Predraga Matvejevića, antologijama poezije bivše Jugoslavije i savremene srpske poezije, narodnih priča i epskih pesama, naučnim radovima o Vuku Karadžiću, Dušanu Kostiću, Petru Kočiću, Predragu Palavestri i drugim srpskim književnicima, prof. dr Stevka Šmitran, pesnik, prevodilac, esejista, dugogodišnji profesor slavistike na Fakultetu za strane jezike i književnost u Peskari, poreklom iz Gradiške u BiH, približila je srpsku, a pre toga jugoslovensku književnost, čitaocima u Italiji. Posebno su značajni njeni prevodi „Izabrane pesme” Ive Andrića, „Rekvijem za majku” Ivana V. Lalića, „Poslednji ručak” Miodraga Pavlovića.

Andrića je zavolela u gimnazijskim danima u Bosanskoj Gradišci, a suštinu njegove književnosti prepoznala tokom studija na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je doktorirala 2006. godine. Svojim studentima i čitaocima u Italiji, gde je akademsku karijeru započela 1976. godine, nastoji da približi i ukaže na značaj književnog dela ovog nobelovca.

– Andrić je bio moj omiljeni pisac, jer sam već u gimnaziji prepoznala trag njegove pisane reči. Imala sam sreću, mnogo godina kasnije, da dođem u posed dva Andrićeva neobjavljena blok-notesa, koje sam prevela i objavila na koricama knjige „Izabrane pesme” – objašnjava Stevka Šmitran svoju privrženost Andriću.

Časopis „Korijere dela sera” je tri dana uzastopno, na stranici za kulturu, 2000. godine, posle objavljenog prevoda, objavljivao Andrićevu poeziju u kojoj su iskazani bol, melanholija, samoća, smrt, san, tragični mit i istorija Bosne.

Knjiga njegovih izabranih pesama, kaže Stevka Šmitran, nije bila samo njena neugasiva inspiracija, nego apologetska intelektualna uzdignutost. Pitali su me, kaže, koliko je prevod Andrićeve poezije uticao na moju poeziju.

– Đuzepe Ungareti, italijanski pesnik i pisac, sedam godina je prevodio engleskog književnika Vilijama Blejka, a ja sam sa Andrićem, na stranicama i među stihovima, tragajući za smislom i suštinom njegovih reči, koje su oživele u Danteovom jeziku, u istoj ulozi provela četiri godine. Trudila sam se da moj prevod ne bude uprošten nego slojevit, da stihovi, strofe i pesme prenesu duh ljudi i događaja koje on opisuje – objašnjava Stevka Šmitran, dobitnica ugledne Nagrade „Kaliope” za prevodilaštvo, i dodaje:

– Kad se govori o prevodu, treba, svakako, teoretski proučiti lingvistički nivo i leksički izbor, koji zavisi od talenta prevodioca.

Prevod knjige poezije „Rekvijem za majku” Ivana V. Lalića, Stevki Šmitran je ukazao na novu dimenziju, a čitaocima u Italiji približio njegovo književno delo. U oktobru 1995. godine Ivan V. Lalić dobio je značajnu književnu nagradu „Prozor zlatne ruže” u Italiji.

– Sećam se, osim svoje, tom prilikom recitovao je poeziju italijanskog pesnika Đakoma Leopardija, koji je pre dva veka, presudno uticao na italijansku i svetsku poeziju.

Epos predaka

Još jedan gest Ivana V. Lalića, za kog kaže da je pesnik božanske inspiracije, impresionirao je Stevku Šmitran.

– On mi je doneo prvi deo svoje neobjavljene poeme „Četiri kanona”, pisane 25 godina ranije, da je pročitam i iskažem svoje mišljenje. Više nije imao inspiraciju, a želja mu je bila da ispuni svoj zavet, da je objavi. Posle tri meseca poslao mi je dva pisma u kojima, pred smrt 1996. godine, najavljuje izlazak iz štampe svoga poslednjeg dela, u kojem je nekoliko stihova posvetio gradu Peskari.

Zbirka pesama „Poslednji ručak” Miodraga Pavlovića, čiji prevod na italijanskom jeziku je objavljen 2004. godine, jeste krik srpskog naroda, mitološki trag i jezik koji ne sme da se ugasi.

– Podudarnost, prevodilačko i pesničko slaganje sa Miodragom Pavlovićem je trajalo do kraja njegovog života. Njegovo javljanje iz Beograda i Tutlingena, nemačkog grada u kojem je umro 17. avgusta 2014. godine, sa mnogo zahvalnosti, bilo je iz dubine duše i imalo je značenje trajnosti i kontinuiteta poezije.

Stevka Šmitran priredila je i omaž Matiji Bećkoviću za Antologiju italijanske poezije. Utemeljila je i nagradu u oblasti književnih i naučnih dostignuća, a među nagrađenima u prvoj edicije je nobelovac Peter Handke.

– Čuvam jedno divno pisamce na srpskom koje mi je napisao Handke, što je za mene dragocenost, gest poštovanja i priznanja – kazala nam je Stevka Šmitran, dugogodišnji član Nastavno-istraživačkog odbora za doktorski program „Kulturni identiteti i pravna iskustva u jadranskom području od kasnoantičkog perioda do doba običajnog prava” te suosnivač i sekretar Međunarodne nagrade „NordSud” (Sever–Jug) za književnost i nauku u Fondaciji „Peskarabruco”. Autor je nekoliko, veoma zapaženih knjiga poezije objavljenih na srpskom i italijanskom jeziku među kojima su „Srpski nadrealizam: istorija i poezija”, „Crnjanski i Mikelanđelo”, „Camao” (Antun G. Matoš), „Uskoci, pirati, pobunjenici i ratnici između Osmanskog i Habzburškog carstva i Dubrovačke republike”, „Slovenska istorija i mitovi 1979–2019”, „Slavica”, „Moje stvari”, „Italika i dalje” „Iz carstva”, „Trepavice istoka”...

Veoma rano ušla je u čaroliju pisane reči i shvatila da je pesnik njen jedini vernik.

– Kada je u moj život ušao italijanski jezik, moje shvatanje književnosti maternjeg jezika postalo je prioritet. U nekom smislu, činilo mi se da je preda mnom bio zadatak, ubeđenje da moj jezik, može imati svoju reč i na italijanskom jeziku.

Srpska književnost u prevodu, u poslednjim decenijama, od kada se teritorijalni i istorijski poredak novonastalih granica promenio, značajno je osiromašena, uverena je Stevka Šmitran. Ona kaže da takozvani mali jezici u svetu nisu kompetentni jer nemaju adekvatnu komunikaciju. Zbog toga, svoju prevodilačku ulogu smatra posebno važnom.

– Delo je nacionalna retkost koja ga čini univerzalnim, ali mu je potrebno estetsko prepoznavanje koje samo dobar prevodilac može da uradi. To čini jasno definisanu kulturu jednog jezika i naroda – smatra Stevka Šmitran, u čijem prevodilačkom opusu, važno mesto zauzima narodna i epska poezija.

– Posle objavljivanja knjige „Crnjanski i Mikelanđelo” 1988. godine prevela sam „Jugoslovenske narodne priče”. Time je počeo moj prevodilački rad koji je otvorio novi krug akademskog proučavanja, i koji je putokaz za moje kasnije prevode. Tome svakako pripada i Stevkina knjiga o srpskim uskocima, na srpskom i italijanskom jeziku.

– Srpski seljaci su na temelju istorije, u pesmu pretvorili svoju viševekovnu patnju raspirujući u plamen pobede, iskru zapretenu na velikom pepelištu tragedije. Mit koji je iz toga izrastao duhovno je osnažio mnoga pokolenja, naučio ih da u stihu i pesmarici pronađu snagu za život, da sačuvaju sebe od drugih i sebe od svoga bola – kazala nam je Stevka Šmitran, poistovećujući svoju životnu sudbinu sa junacima srpskih epova. U svet je, kaže, još iz detinjstva takođe ponela epos usmenih predanja koje su u grad doneli njeni roditelji poreklom iz Turjaka, pod Kozarom. Tamo su se njihovi preci nadahnjivali i pojili poetikom koju je iznedrio narod u teškim vremenima.

Kulturne veze su najznačajnije i najsigurnije

Akademika Predraga Palavestru, jugoslovenskog i srpskog književnika i istoričara književnosti, koji je više puta govorio o značaju njene prevodilačke misije u Italiji, Stevka Šmitran je upoznala na promociji „Antologije poezije bivše Jugoslavije” u Udruženju Književnika Srbije. To poznanstvo smatra veoma značajnim.

– Prezentacija je imala veliki odjek, novine „Politika”, i još neki dnevni listovi, opširno su pisali o mom prevodu i antologijskom izboru pesnika – priseća se naša sagovornica važnih ličnosti i događaja koji su je konstantno, svojim delima i ličnim susretima podsticali na prevode, kao ponovljenu inspiraciju.

Mnogi pitaju, kaže Stevka Šmitran, šta me podstiče i šta mi daje snagu da se, bez obzira na teškoće koje prevođenje iziskuje, ne udaljim od ideje da prevedem, prikažem, objasnim, povežem srpsku i italijansku književnost.

– I sad se zanosim idejom da treba nastaviti ovaj rad i da su kulturne veze najznačajnije i najsigurnije, jer, ako bar jedan od studenata, kako mi je pisao Palavestra, bude proučavao srpsku književnost, to će biti uspeh. Dragoceno mi je prenošenje jedne reči, jedne poetike u drugu. Smisao koji sam dala ovakvom načinu književne kulture vrednovan je od čitalaca i od studenata – kaže Stevka Šmitran, dobitnica brojnih nagrada i priznanja među kojima su „Žena koja piše” (Marija Luiza Spacijani 2015), „Ljubavno pismo” (Muzej ljubavnih pisama) 2020, „Velike žene 21. veka” i „Žena godine”, Američkog biografskog instituta Rali, Severna Karolina (2007), nagrade „Premio Montis Silvani” za kulturu u Montesilvanu 2025. godine.