Ljiljana Habjanović Đurović: Svakome je potrebno da ga neko voli i da oseća da je voljen

Gošća novog podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” biće Ljiljana Habjanović Đurović, književnica. Njeni romani decenijama pronalaze put do čitalaca, i to kroz razne priče o veri, ljubavi, porodici, iskušenjima i snazi ljudskog duha. Knjige poput „Ženskog rodoslova”, „Ana Marija me nije volela”, „Petkana”, „Igra anđela”, „Iva”, „Paunovo pero” ostavile su snažan trag na domaćoj književnoj sceni, ali su ujedno i osvojile srca publike širom regiona. Ove godine naša gošća obeležava jubilej - 35 godina od objavljivanja romana „Ana Marija me nije volela”, jednog od najčitanijih romana savremene književnosti.

– Imala sam samo sedam godina kad sam na slavno pitanje: „Šta ćeš da budeš kad porasteš?”, a baš i o tome pisala u romanu „Ana Marija me nije volela”, rekla da ću biti pisac. To je kroz čitavo moje detinjstvo i mladost bila moja najveća želja i moj najlepši san. Teško sam došla do toga, sticajem porodičnih okolnosti. Moja majka je umrla kad sam imala nepunih 13 godina, a moji roditelji su se razveli kad sam imala sedam. Moj otac je zaboravio ženu, ali je zaboravio i dete. Zbog takvih porodičnih okolnosti, jer sam se školovala od minimalne majčine penzije i stipendije koju su mi dali dobri ljudi iz njenog preduzeća, nisam mogla da studiram šta hoću. Morala sam da studiram nešto što će da mi obezbedi siguran posao i redovnu platu, a te 1972. godine kad sam se opredeljivala za studije, nekako je bilo vrlo profitabilno studirati ekonomiju. Opredelila sam se za studije ekonomije, vrlo nesrećna i nezadovoljna, i uverena da nikad neću postati pisac. Srećom, čovek ne može da pobegne daleko od sebe, i eto, ja sam napisala svoj prvi roman. To je bio roman „Javna ptica”. A sa romanom „Ženski rodoslov” postigla sam veliki uspeh. Do tad sam bila malo čitani pisac. Sledeća želja je bila da se zadržim na tom prvom mestu, jer dok se vi penjete ka vrhu brda, vi se penjete u masi, niko vas ne primećuje i niko vas ne gura. Mislim, ne gura da vas saplete i da padnete. Ali, kad se popnete na vrh, odjednom postanete vrlo vidljivi i onda mnogi žele da vas sapletu i gledaju da vas ruše. Neko od onih koji se penju uz brdo želi da vas ruši da bi se popeo on – objasnila je Habjanović Đurović.

Roman „Petkana” je uticao najviše da postane bolji čovek.

– To je knjiga koja nadvisuje ne samo moju književnu karijeru, nego i čitav moj život. Dok sam pisala tu knjigu, ja sam se menjala, osećala sam kako se menjam. Naučila sam da bolje razumem i da više volim druge ljude i postala sam bolji čovek – dodala je naša sagovornica.

Njen stav je da nas samo ljubav može spasiti, ljubav koju primamo, ali i ljubav kojom drugima dajemo.

– Ako samo primamo ljubav, to nije dovoljno. To je lepo i to nam je potrebno. Svakome je potrebno da ga neko voli i da oseća da je voljen. To je jako važno. Imam običaj da podsetim na pesmu Gabi Novak, u kojoj se kaže: „On me voli na svoj način”. Ma, nemoj da me voliš na svoj način, voli me onako kako je meni potrebno. Voli me ako me voliš onako kako mi je potrebno, ja ću da osećam da me voliš, ja ću da osećam tu ljubav. Međutim, samo biti voljen, nije dovoljno. Potrebno je da mi isto toliko volimo ljude sa kojima živimo u porodici, ali isto tako da volimo i neke druge ljude. Jer, ako smo samo voljeni, to nas nekako zatvara. Ako volimo, onda se naše srce širi i otvara se za druge. Mi onda razumemo druge ljude i želimo nešto da učinimo za njih. Lako je voleti narod, lako je voleti svet, ali hajde da volimo pojedinca. Hajde da volimo svog kolegu s posla. Hajde da volimo svog komšiju. To je mnogo teže, zato što je zahtevno. Pojedincima moramo da pokazujemo tu ljubav, da im pružamo ljubav, da oni osećaju da su voljeni. I time izlazimo iz svog malog sveta, time izlazimo iz svog malog srca. Naše srce se širi i mi samim tim postajemo bolji ljudi – naglasila je Habjanović Đurović.

Naša sagovornica navodi da su popularnost i novac bitni, ali da sve to nema nikakvog suštinskog značaja suštinskog za čoveka ako nema ljubav u porodici, ako nema skladnu porodicu.

– Slava ti služi da ti lepo prođe vreme, da ti bude prijatno kad ti ljudi kažu: „Ja vas volim, volim vaše pesme, volim vaše uloge, volim vaše, volim vaše knjige”. Ali ono što čovek zaista ima u životu, to je ono što ima u kući. Tu možeš da plačeš kad ti je teško i da znaš da nećeš biti ismejan i da znaš da niko neće da se raduje tvojim suzama. Tu možeš i da se raduješ i da budeš ponosan na nešto, a da znaš da niko neće da ti zavidi na toj radosti.  Porodica je osnova svega. Zato što je u porodici najveća ljubav i to koliko je važna porodica najbolje znamo mi koje je nismo imali – dodala je Habjanović Đurović.

POGLEDAJTE JOŠ