Prezir, pukotina koja vodi do razdora

Kraj ljubavi nije uvek dramatičan. Ponekad nema vike, lupanja vratima ni velikih scena. Sve se svede na jedan pogled. Na prevrtanje očima. Na podsmešljiv osmeh. Na rečenicu izgovorenu tonom koji jasno poručuje: „Ti više nisi neko kome se divim.”

Upravo u tim sitnim, jedva primetnim reakcijama dr Džon Gotman, profesor emeritus psihologije na Univerzitetu u Vašingtonu, prepoznao je najpouzdaniji znak da se odnos između dvoje ljudi bliži kraju. On više od četiri decenije proučava partnerske odnose. Posmatra parove dok razgovaraju o svakodnevnim stvarima, raspravljaju se, rešavaju konflikte ili pokušavaju da se pomire. Analizirao je izraze lica, ton glasa, pauze u razgovoru i način na koji se partneri gledaju. Na osnovu tih istraživanja tvrdi da s velikom preciznošću može da predvidi koji parovi neće ostati zajedno.

Opasno i kritikovanje i defanzivnost

U knjizi „Sedam principa da brak uspe” naveo je šta ljude razdvaja i kako da se tome odupru.

Zaključak do kojeg je došao mnoge je iznenadio.

Nije, kaže, presudna ni ljubomora, ni novac, ni različiti karakteri. Najopasniji je prezir, koji naziva jednim od „četiri jahača apokalipse” u partnerskim odnosima, uz kritikovanje, defanzivnost i povlačenje iz komunikacije. Ali za razliku od obične svađe, prezir ne napada postupak već samu ličnost.

Svađa poručuje: „Pogrešio si.”

Prezir govori: „Greška je u tebi.”

I upravo tu počinje urušavanje bliskosti. Umesto bliskosti javlja se nadmoć. Umesto razumevanja – omalovažavanje. Komunikacija postaje sarkastična, hladna i zlonamerna. Ponekad su dovoljni samo uzdah, kiseli osmeh ili kolutanje očima da druga strana oseti poniženje.

Psiholozi upozoravaju da upravo taj osećaj bezvrednosti najdublje razara odnose.

Većina ljudi može da podnese povremeni konflikt, ljutnju ili neslaganje, ali malo ko može dugo da živi pored osobe koja ga gleda „s visine”.

Zato mnogi odnosi ne pucaju zbog jedne velike svađe već zbog sitnih, svakodnevnih uboda: pasivno-agresivnih komentara, „šala” na tuđ račun, podsmeha i stalnog ispravljanja partnera. Vremenom takva komunikacija postaje obrazac. Nežnost nestaje, a svaki razgovor sve više liči na borbu za prevlast.

Stručnjaci objašnjavaju da se prezir najčešće razvija postepeno. U početku partneri potiskuju nezadovoljstvo, izbegavaju razgovore ili veruju da će problem proći sam od sebe. Neiskazana ljutnja vremenom prerasta u ogorčenost, koja lako prelazi u prezir.

Tada se više ne napada samo nečije ponašanje već čitav identitet druge osobe.

„Ti nikad ne slušaš.”

„S tobom se ne može razgovarati.”

Takve rečenice ne rešavaju konflikt.

Još opasnije je što prezir često postaje toliko uobičajen da ga partneri posle izvesnog vremena više i ne primećuju. Sarkazam postaje normalan način komunikacije, a distanca sve veća. Neki parovi, kažu terapeuti, prestanu čak i da se svađaju. Žive zajedno, dele prostor i obaveze, ali emocionalno više nisu bliski. Postaju cimeri umesto partnera.

Stručnjaci naglašavaju da konflikt sam po sebi nije problem. Svađa je prirodan deo svakog odnosa. Važno je kako se ljudi svađaju i da li i tokom konflikta uspevaju da sačuvaju međusobno poštovanje.

Protivmera: poštovanje i uvažavanje partnera

Način da se prezir zaustavi je da se prepozna na vreme.

Psiholozi kao „protivotrov” preziru navode negovanje kulture poštovanja i uvažavanja partnera. To ne znači idealizovanje druge osobe niti ignorisanje problema, već svesno podsećanje na ono što je u odnosu dobro.

Zahvalnost za sitnice. Iskren kompliment. Pažnja. Nežnost. Interesovanje za to kako je neko proveo dan. Sve su to mali gestovi koji održavaju osećaj bliskosti i sprečavaju da frustracija preraste u gorčinu.

Stručnjaci savetuju i da se u raspravama kritikuje ponašanje, a ne ličnost partnera. Ogromna je razlika između rečenice: „Povredilo me je to što si uradio” i: „Ti si sebičan.”

Većina problema u dugim vezama, kako pokazuju istraživanja, nikada se u potpunosti ne reši. Partneri uglavnom uče kako da s razlikama žive. Zato stabilne veze ne počivaju na savršenom slaganju, već na sposobnosti da se neslaganje ne pretvori u ponižavanje. Svađa može da se „pregrmi”, ali ono što retko koji odnos preživi je gubitak poštovanja.