Lekarka od oblaka

Doktorka Senka Dobrić (48) je specijalistkinja interne medicine, subspecijalista gastroenterologije.

Ali bolesti, simptomi, lekovi ili medicinski saveti neće biti tema intervjua koji je dala za naš dodatak.

Ona je nedavno objavila knjigu „Čovek od oblaka” (izdanje „Besani”). I verovali ili ne, u tom romanu nema mnogo medicine. Zapravo nema je uopšte. Jedino je jedan od sporednih likova, brat glavne junakinje, student medicine, pa se pominje nekoliko ispita s treće godine studija medicine koje on polaže. Taj lik je dat tako uverljivo i toplo da smo prvo pitali Senku da li je rađen po ličnosti njenog brata?

– Nemam brata, imam sestru – odgovorila je lakonski.

Potraga za identitetom kroz stari i novi Beograd

Dakle, ovo nije nikakav autobiografski roman, već moderno napisana, vrlo „filmična” priča o odrastanju i potrazi za identitetom u Beogradu, u dve različite istorijske epohe.

– Zapravo su to dve paralelne priče o dve junakinje i njihovim svetovima, potrazi za pripadanjem, ali i pronalaženjem puta kojim će ići u život – kaže naša sagovornica.

Tako je dala presek jedne mlade generacije Beograđana u ranim dvehiljaditim godinama, ali oživela, zapravo izmaštala događaje i likove koji su živeli u periodu od 1929. do 1947. u starom Beogradu. Priznaje da su je pomalo inspirisali neki preci s mamine strane, koji su poreklom iz Italije. Gledala je slike svog pradede, bake i njene rođene sestre, slušala priče, ali je, kako kaže, u jednom trenutku želela da o njima piše, da sazna da li su imali iste želje kao i mi sada, slične nedoumice.

Ali roman nije samo drama ili ljubavna priča. Ima i kriminalni zaplet. Kakav – neka otkriju budući čitaoci ovog romana.

U romanu se pojavljuje i zanimljiva igra reči: jedan od likova se zove Dobri Dobrić. Dakle, preziva se kao i autorka, kada bismo njegovo ime preveli s italijanskog Bonino Debonini, poreklom sa Lastova.

Senka otkriva da je do tog imena došla kopajući po internetu, istražujući...

Da li vam je to neki predak, pitamo?

– To ne možemo znati, jer je on živeo u 15. veku. Na njega sam naletela kada sam ispitivala korene svog prezimena. On je stvaran lik, interesantan, potpuno nepoznat javnosti, a u rangu je Gutemberga, koji je napravio prvi mašinu za štampanje knjiga. Bonino je oko 1450. godine u Dubrovniku s kolegom napravio prve tipografije. Oni su štampali prve knjige, među njima i „Božanstvenu komediju” Dantea Aligijerija – odgovara ona.

Inače, još jedna zanimljivost knjige je da svako poglavlje počinje nekom rečenicom iz „Božanstvene komedije”.

Posebna je bila i promocija knjige. Zahvaljuje se svim kolegama lekarima koji su došli i podržali je, ali i prijateljima s kojima deli razna interesovanja. Na bini u „Dorćol placu” bilo je 15 ljudi, članova dramske grupe, a među njima i Senka. Oni su čitali određene scene iz knjige, tumačili likove, bio je tu i narator.

– Dramsku grupu pohađam godinama. Još tokom studija, kada je bilo bombardovanje i kada je školska godina bila zamrznuta, shvatila sam da želim da proširim svoje vidike. Mislila sam da nije dovoljno samo završiti fakultet, pročitati stotine hiljada stranica iz medicine da bi bih bila intelektualac. Potrebno je da čitam i neke druge stvari: istorijske, filozofske... Kada sam svojim roditeljima rekla da ću narednih meseci više da se bavim time, pomislili su da odustajem od medicine. Bilo je malo slikanja, čitanja, a dramska grupa je počela kao hobi. I sad idem jednom nedeljno, neki put propustim, ali se relaksiram. Uz te ljude i aktivnost na tom času zaboravite na sve što vas brine ili pritiska. Poslednjih godinu i po dana naša voditeljka Draženka, glumica, koja je završila Fakultet dramskih umetnosti, došla je na ideju da učestvujemo u promociji – kaže naša sagovornica.

Teško je pobeći od utiska da je doktorka Dobrić jedna umetnička duša i nameće se pitanje da li je „zalutala” u medicinu, upisala je pod pritiskom, jer su joj i roditelji bili lekari: mama Nada i tata Vanja (takođe gastroenterolog po specijalnosti koji je preminuo kada je Senka tek završila fakultet).

Medicina, ipak, prvi izbor

– Ne, baš naprotiv. U vreme kada sam upisivala studije, a to je bilo 1996/97. sve je bilo neizvesno. Bile su to i teške i turbulentne godine i moji roditelji su me odgovarali od studija medicine. Ipak sam otišla na medicinu. Po završetku studija prvo sam upisala i završila postdiplomske studije iz imunologije. Imunogenetika je moja prva ljubav. Bila sama u zanosu da ću godinama nešto postići, objavila sam i prvi, pravi, stručni istraživački rad u kvalitetnom medicinskom časopisu, uz fantastičnu mentorku profesorku Branku Bonači. Posle sam tražila posao, pa je došla specijalizacija – priča dr Dobrić, rođena Beograđanka.

Ovde je pojasnila da je ona pre svega lekar, a tek možda i književnik u nastanku. Nema pisaca u njenoj familiji, ali kako je otkrila, njena mama je veliki ljubitelj književnosti i pisanja. Na Senku je veliki uticaj ostavio deka, majčin otac rođen 1900. godine, a koji je živeo je do pune 98 godine i poslednjih godina sa Senkom i njenom porodicom.

– Govorio mi je da je najveća škola životna škola. Bio je knjigovezac i sa 12 godina napustio je svoje selo, usavršavao se u Vojvodini i u vreme Austrougarske – dodaje.

Zašto nije napisala priče iz ordinacije

Na ovo pitanje dr Dobrić odgovara:

– Zbog medicinske etike. Čak i da ne pominjem konkretna imena ljudi, pacijenata, čak i da se neki medicinski problem iskaže i iznese na jedan lep način, možda bi to nekom bilo neukusno. Svaki lekar svesno ili nesvesno ispod slojeva „čita” i neke unutrašnje borbe koje pacijent ima. Neko lekaru kaže čime se bavi, saznate mnogo o duševnom raspoloženju. Kada sam lekar, ne razmišljam o književnosti.

Otkriva i da se knjizi posvećivala samo u vreme kada je bila na godišnjem odmoru, jer, kako kaže: – Morate da uđete u glave svojih književnih ih junaka, da živite s njima.

Ja sam dugoprugaš

Za sebe doktorka Dobrić kaže da je dugoprugaš. I da je knjiga plod dugogodišnjeg rada:

– Za sve mi je trebalo mnogo vremena. Da stignem do cilja trebalo je da prođe mnogo godina, da uložim mnogo rada, da budem strpljiva. Ništa nije nastalo preko noći, trebalo je da se kockice poslože. Roman je dosta dugo bio „na čekanju”, od kada sam napisala prvu verziju. Potrajalo je skoro 10 godina dok nije dobio današnji izgled, ali za pisanje nije bilo previše vremena u nekim životnim pretumbacijama: jedan, pa drugi posao, rođenje dva deteta...

A onda nam otkriva:

– U jednom dahu pre nekoliko meseci napisala sam drugi roman, kraći, više je novela, još ću raditi na njemu.

Nada se da će sada biti i lakše da objavi knjigu, jer priznaje da je najteži deo posla bilo naći izdavača.

– Skoro godinu dana trajala je potraga za izdavačem s kojim sam „kliknula”, a pogotovu kada objavljujete prvi roman i kada nikoga ne poznajete.

Medicinski savet

Navikli smo da u ovakvim intervjuima od lekara dobijamo bar po neki medicinski savet. I šta ćemo sad?

– Pa kad insistirate, evo mog lekarskog saveta: ovakve stvari, bilo da je pisanje ili učestvovanje u dramskoj radionici ili neki drugi oblik umetničkog izražavanja je hrana za dušu. I to je jako važno za zdravlje. Jedan od novih termina u gastroenterologiji na engleskom se zove „gut brain axis”. Prevodi se kao izraz „osovina mozga i stomaka”, koja je u suštini ukazuje na dokazanu endokrinu i funkcionalnu vezu s emotivnim delom, odnosno na povezanost emotivnog dela mozga i našeg stomaka. Da bismo umirili stomak moramo da imamo i miran um, odnosno to je važno za relaksaciju, odmor, skupljanje pozitivne energije – objasnila je dr Dobrić.