ISTINA O PIRAMIDAMA: Nisu oduvek ovako izgledale

Malo je onih koji se ne fasciniraju čudima iz istorije ljudske civilizacije. Među njima- piramide zauzimaju posebno mesto. 

Danas, kada pomislite na Veliku piramidu u Gizi, pred očima vam je verovatno ista slika koju ima većina planete: veličanstvena, stepenasta planina od žuto-smeđeg krečnjaka koja se uzdiže iz vrelog pustinjskog peska. Ovaj prizor deluje večno, kao da je tu od početka vremena. Ali, ako je verovati poslednjim istraživanjima postoji jedna fascinantna istina koju arheolozi dobro znaju, a koja često izmiče prosečnom putniku: piramide koje danas vidimo zapravo su samo „ogoleli kosturi” onoga što su nekada bile. Da je kojim slučajem moguće ući u vremeplov i vratiti se u 26. vek pre nove ere, Keopsovu piramidu uopšte ne biste prepoznali. Ona nije bila ni žuta, ni stepenasta, ni gruba. Bila je nešto sasvim drugo.

Snežnobela ogledala u pustinji

Kada su bile tek završene, piramide su bukvalno sijale. Stari Egipćani su svoja remek-dela oblagali debelim slojem takozvanog fasadnog krečnjaka. Ovi blokovi su bili uklopljeni toliko precizno da se između njih nije mogao provući ni najtanji nož. Rezultat? Veličanstvena, potpuno glatka, snežnobela površina. Kada bi pustinjsko sunce upeklo, Veličanstvena piramida je delovala kao gigantsko ogledalo koje je reflektovalo svetlost kilometrima ukrug. Naučnici veruju da je ova belina bila toliko intenzivna da je ispunjavala svoju primarnu duhovnu svrhu: povezivanje faraona sa bogom sunca, Ra.

Zlatni vrhovi koji dodiruju nebo

Ako vam bela boja nije dovoljno spektakularna, pogledajte nagore. Na samom vrhu svake piramide nalazio se piramidion – završni, ugaoni kamen u obliku male piramide. Ovi vrhovi često nisu bili od običnog kamena. Arheološki nalazi sugerišu da su piramidioni bili prekriveni elektrumom ili čistim zlatom. Možete li da zamislite taj prizor? Snežnobela planinska figura koja se završava vrhom koji blješti poput pravog sunca na nebu.

Kako je „nestala” stara površina?

Ako su bile tako savršene, šta se desilo? Odgovor je kombinacija prirodnih sila i – ljudskog pragmatizma. Vekovima su vetrovi i peščane oluje polako nagrizali polirani krečnjak, ali prekretnica se dogodila 1303. godine, kada je Konačni udarac zadao masivni zemljotres koji je pogodio region. Potres je odvalio i olabavio veliki deo spoljašnjeg belog oklopa. Umesto da ih poprave, tadašnji vladari Kaira su piramide videli kao – besplatan materijal. Beli, već isklesani kamenac masovno je skidan sa piramida i odvožen u Kairo. Od njega su izgrađene brojne čuvene džamije, tvrđave i palate koje i danas krase glavni grad Egipta. Piramide su bukvalno reciklirane za izgradnju modernog sveta.

Preostali tragovi drevne slave

Da ovo nisu samo puste teorije, možete se uveriti i sami ako pažljivije pogledate kompleks u Gizi. Na samom njenom vrhu i dalje se jasno vidi „kapa” od preostalog fasadnog kamena. To je jedini preostali deo koji nam pokazuje kako je izgledala cela površina. Oko same baze Velike piramide i danas leži nekoliko masivnih, glatkih blokova od belog kamena koji su nekada činili savršenu fasadu, a koje graditelji Kaira nisu uspeli da odnesu. Zato, sledeći put kada budete gledali fotografije ovih drevnih čuda, uključite maštu. Oduzmite im ovu braon, rustičnu boju, obojite ih u oslepljujuće belo i stavite im zlatne krune na vrh. Tek tada ćete zaista videti piramide onako kako su ih videli oni koji su zbog njih menjali tok istorije.