Jastog je bio sirotinjska hrana

Jastog je danas poznat kao luksuzna hrana, ali u prošlosti nije imao takav status. U kolonijalnoj Americi tokom 17. i 18. veka, jastozi su bili izuzetno rasprostranjeni duž obale i lako dostupni, pa su se smatrali hranom niže klase.

Često su ih jeli siromašni, zatvorenici i sluge, a postoje čak i istorijski zapisi da su u nekim slučajevima šegrti tražili da im se ne servira previše često, jer je jastog bio jeftin i smatran „skromnom” hranom.

Zbog ogromne količine koja se mogla naći neposredno uz obalu, ponekad su ih koristili i kao đubrivo ili hranu za životinje, što dodatno govori o njihovoj tadašnjoj niskoj vrednosti.

Tek kasnije, razvojem železnice, konzerviranja i trgovine na daljinu, jastog je postao dostupan i u unutrašnjosti, gde ga ranije gotovo nije bilo, pa je počeo da dobija status egzotične i prestižne namirnice.

Kako je potražnja rasla, a dostupnost postajala ograničenija, njegova cena je postepeno rasla, pa je tokom 19. i 20. veka ušao u „visoku kuhinju” i vremenom postao simbol luksuza i fine gastronomije.

Jastozi mogu da žive veoma dugo i imaju jedinstvenu osobinu u životinjskom svetu: ne prestaju da rastu tokom celog života. Što su stariji, postaju sve veći, a neki primerci s,u navodn,o živeli i više od 50 godina.

Takođe, poznati su po tome da imaju izuzetno jak oklop i da ga periodično odbacuju tokom procesa presvlačenja, kada stvaraju novi, veći oklop. Ovaj proces ih čini posebno ranjivim u tim trenucima, ali im omogućava da nastave rast, što je jedna od njihovih najneobičnijih bioloških karakteristika.