Ućutkivnje počinje od detinjstva

Istorija naših života može se posmatrati iz jednog nedovoljno proučavanog ugla – ućutkivanja naših autentičnih glasova. Ovaj problem je sveobuhvatan, a mnogi njegovi oblici lako prođu neprimećeni. Knjiga „Ućutkivanje” koju su priredili Mihael B. Buholc i Aleksandar Dimitrijević, a objavio Klio, govori o ućutkivanju u diktaturama, pod dejstvom propagande, između velikih religija i unutar njih, u psihijatrijskim institucijama i u obrazovnim sistemima, odnosno o tome kako je ućutkivanje prikazivano u istoriji kulture i književnosti. Ona objašnjava kako različiti pojedinci, grupe i institucije ućutkuju svoje protivnike, svedoke, žrtve, „nevernike”, disidente, umetnike, žene, đake, pacijente i istraživače. Ovo je povod za razgovor sa Aleksandrom Dimitrijevićem, kliničkim psihologom i psihoanalitičarem koji živi i radi u Berlinu.

U uvodu knjige kažete da je „istorija naših života na neki način istorija ućutkivanja naših autentičnih glasova”, i da „ućutkivanje počinje tako rano da ga većina ljudi podrazumeva”. Šta je, prema vašem viđenju, „cena” koju društvo plaća kada naizgled bezazlene zabrane odrastanja prerastu u sistemsko gušenje radoznalosti, kreativnosti i autentičnosti?

Baš svako dete na svetu suočava se sa ućutkivanjem svoje okoline, koje je u najvećem broju slučajeva sasvim dobronamerno. Roditelji najčešće ne žele da deca mnogo plaču i ponekad izmišljaju razne strategije da bi to predupredili. Najvećem broju dece se ne dozvoljava da direktno i otvoreno ispoljavaju bes, koga je uistinu u početku mnogo i svaka frustracija može da ga izazove. Kada deca u predškolskom uzrastu počinju da otkrivaju svoje genitalne organe, mnogi roditelji se toga stide i zabranjuju deci da ispoljavaju bilo šta što ima veze sa onim što bi odrasli zvali seksualnošću. Mnoga deca ne dobijaju odgovore ni na delić svojih pitanja, a postoji ta razvojna faza kada deca na sve vole da kažu „zašto”.

Ovakvi oblici ućutkivanja ne tretiraju se kao nešto mnogo relevantno. Svi ih prosto podrazumevamo. Samo u nekim slučajevima ućutkivanje dobija zlokobnije dimenzije, a to su ućutkivanja povezana sa traumom, podsmehom, osudom ili odbacivanjem. To ućutkivanje ima vrlo specifične negativne posledice.

Cena koju društvo plaća najčešće jeste površnost. Zbog toga što mi nije dozvoljeno da ispoljim neke delove svog iskustva, osećanja ili radoznalosti, ja počnem da ih krijem, a u većem broju slučajeva i da uopšte više na njih ne obraćam pažnju i sam zaboravim da su ona ikada postojala. Na taj način bude nekako ugušena kreativnost velikog broja dece i ona postaju neki sasvim obični odrasli ljudi.

Navodite da jedna od prvih faza ućutkivanja počinje već u obrazovnom sistemu. Kako biste opisali specifične mehanizme kojima se u učionicama, često nesvesno, guši radoznalost i kreativnost, posebno darovitih učenika, i po kojim se sve osnovama oni ućutkuju?

U najvećem broju obrazovnih sistema broj đaka u učionici je jako veliki, a obrazovni programi ne stimulišu ni nastavnike ni učenike na to da se fokusiraju na kreativna rešenja, na izuzetke, duhovitost ili originalnost. Obično se traži da svi učenici na manje manje-više isti način umeju da ponove neke najosnovnije činjenice ili procedure. Kada je situacija takva, svaki pokušaj da se postavi dodatno pitanje, da se unese neka novina, svaka radoznalost ili kreativnost mogu postati smetnja. Jedan oblik pritiska dolazi od nastavnika koji mogu želeti da obave svoj posao na rutinski način i kojima nisu potrebni đaci koji donose bilo kakav izazov.

Drugi oblik pritiska može dolaziti od vršnjaka koji mogu osećati da im neko dete donosi poseban izazov, podstiče zavist ili podiže kriterijume. Tako da zbog svih tih pritisaka, nažalost, mnoga bistra i kreativna deca odustaju od svojih kapaciteta, povlače se u sebe i menjaju pristup školi i radu. Cena koju društvo plaća zbog ovoga je najviša moguća, pošto su daroviti i obrazovani mladi ljudi najveća vrednost koju bilo koje društvo može da ima.

Kako biste opisali specifične metode ućutkivanja političkih protivnika u autoritarnim režimima - od direktne represije i propagande, do suptilnijih oblika poput obezvređivanja, izolacije ili stvaranja klime straha koji deluje i pre nego što se neko usudi da progovori?

Autoritarnost političkih režima ogleda se i u tome što oni žele da ostvare potpunu kontrolu nad izvorima informacija i načinima za prenošenje informacija, mada pokušavaju da kontrolišu i najrazličitije druge aspekte društvenog, pa čak i ličnog života praktično svih članova tog društva. Za ovo su razvijene različite tehnike poput onih da je u nacističkoj Nemačkoj stotinu puta ponavljana ista laž ne bi ljudi bili ubeđeni u to da je ona zapravo istina, da je u Sovjetskom Savezu praktično bilo nemoguće čuti bilo kakvu drugu verziju događaja ili dobiti bilo kakvu objektivnu informaciju o aktuelnom stanju stvari, pa sve do onoga što je počelo u Sjedinjenim Državama, a sada se proširilo na najveći deo sveta, a to je da u svakom trenutku ima bezbroj medija i bezbroj glasova, tako da je oko svih nas toliki šum da mi ne možemo da razaznamo koji izvor je bitan, čije mišljenje treba uzeti za ozbiljno, koja je informacija istinita i onda ostajemo zbunjeni, a neki važni izvori mogu i na taj način biti ućutkani.

U terminima konkretnih postupaka neki mediji mogu biti zabranjeni ili dovedeni do bankrota. Neki drugi osnovani, podsticani, finansijski privilegovani. Neki novinari su na raznim mestima u svetu ubijani, ucenjivani ili im je prećeno. Neki mediji dobijali su neuporedivo veće tiraže ili veće prisustvo na medijskom tržištu. Neki hvaljeni i nagrađivani, a drugi omalovažavani i vređani. A da je sve to činjeno samo da bi bile ućutkane sve informacije koje moćnicima ne odgovaraju.

Iako je psihoanaliza poznata kao „lečenje razgovorom”, i u njenoj istoriji postojali su primeri ućutkivanja – bilo neslaganja unutar pokreta, bilo pojedinih tema. Kako vi, kao neko ko je deo te tradicije, gledate na to? Smatrate li da se ućutkivanje najteže prepoznaje unutar sopstvene profesije i koliko je vaša knjiga bila i pokušaj da se ono prepozna i u oblasti kojoj pripadate?

Psihoanalizu kao profesionalnu organizaciju, nažalost, prate brojne kontroverze manje-više od trenutka njenog osnivanja. Ona je, nažalost, bila strukturisana kao grupa sledbenika koji su bili lojalni Frojdu i njegova mišljenja tretirali kao neku vrstu dogme. Zbog toga su brojni kreativni autori koji su pokušavali da razviju svoje mišljenje ne u potpunosti u skladu sa Frojdovim bili tretirani kao jeretici ili disidenti i na kraju vrlo često osnivali konkurentske psihoterapijske škole. Ova praksa mnogo više odgovara religijskim ili političkim organizacijama nego naučnim i zbog toga mislim da je važno da je svi psihoanalitičari budu svesni i da pokušaju da je promene.

Zbog toga sam proučavao te istorijske izvore, kao što su prepiske, zapisnici sa sastanaka ili arhivski materijali, ne bih li bio siguran da ovo što vam sada kažem nisu samo moji utisci, već nedvosmisleno utvrđene činjenice. Tako da sada na osnovu njih možemo, nadam se, da počnemo nešto da menjamo. Zato što je psihoanaliza izuzetno važna i zaslužuje bolju budućnost.

Ističete da su umetnici često mete ućutkivanja. Kako biste opisali vezu između ućutkivanja i cenzure u umetnosti – da li je cenzura samo najočitiji oblik ili postoje suptilniji mehanizmi kojima se umetnička kreativnost oblikuje i potiskuje? Ima li u tome razlike između diktatura i savremenih demokratija?

Moć umetnosti da izazove intenzivna osećanja u publici ili čak oblikuje stavove nije promakla ideolozima različitih autoritarnih orijentacija. Neki umetnici, čak i vanredno talentovani, bili su počastvovani time što su mogli da sarađuju i da stave svoj talenat na raspolaganje tvorcima nekih od najstrašnijih diktatura koje su nam poznate. Drugi su bivali opominjani, kažnjavani, zabranjivani, pa čak i osuđivani i pogubljivani.

Cenzura, odnosno zabrana da se objavljuje ili čak i da se radi i predaje, neke ljude je dovodila do gladi ili smrzavanja ili samoubistava. U Sovjetskom Savezu je bilo umetnika kojima su najbliži članovi porodice bili držani u zatvorima, jer je to bila specifična vrsta ucene.

Reakcije umetnika na ućutkivanje bile su po svemu sudeći vrlo različite. Neki sovjetski umetnici su prebegli na Zapad i nastavili svoje karijere tamo. Neki su se bespoštedno borili, pa čak i gubili svoje živote u tome. Neki su sačekali da ono najstrašnije prođe, pa su tek onda objavljivali svoja dela. Neki su uspevali da prevare cenzore tako što su smišljali vrlo suptilne načine da izraze svoje poruke. A možda je najlakše bilo kompozitorima klasične muzike pošto cenzorima nije bilo jednostavno da nauče harmoniju i kontrapunkt da bi mogli da shvate šta muzika uistinu poručuje.

Situacija u savremenim demokratijama izgleda drugačije, ali, nažalost, nije suštinski bolja, pošto sada ulogu glavnog, ako ne i jedinog, ideologa igra novac i umetnička dela se mere i rangiraju po tome koliko novca donose, te se njihov sadržaj i forma prilagođavaju, pa ako treba i cenzurišu i ućutkuju u cilju privlačenja što šire publike i zarade što veću količinu novca.

Da li biste mogli da navedete neki konkretan istorijski ili savremeni primer mehanizma koji, naizgled efikasno, ućutkuje medije, ali istovremeno ostavlja dugoročne, razorne posledice po celo društvo?

Ovakvih primera, nažalost, ima mnogo. Nacisti su ukinuli sve slobodne medije da bi postigli apsolutno jednoumlje i sledbeništvo vođe, koji su onda vodili do svetskog rata i Holokausta. Ista stvar se dogodila u Sovjetskom Savezu, a praktično i u komunističkoj Jugoslaviji odmah nakon tog istog rata. I strategije i mehanizmi su isti kada američki predsednik Nikson vrši pritisak na „Vašington post” tokom afere „Votergejt”, kada Asanžu prete zatvorom, ili kada Tramp napada određene medije ili medijske ličnosti. Međutim, da bismo ovo razumeli, ne moramo da idemo ni u prošlost ni u inostranstvo. Pretpostavljam da će se svi vaši malo stariji čitaoci setiti čuvenog izraza „koaksijalni kabl” kojim je opravdano zatvaranje Radija B92 tokom protesta u zimu 1996.

Posledice svih ovih situacija po društvo u celini mogu biti vrlo teške i raznovrsne. Od dubokih podela, ugnjetavanja, targetiranja, pa čak i dehumanizacije članova protivničkih grupa, pa sve do ulaska jednoumlja u obrazovne programe ili kulturnu politiku. Pojedinci se otuđuju i zatvaraju, a društva postaju konzervativna i zaostaju u razvoju. U sve se uvlači strah, a licemjerje i kalkulanstvo postaju norma.

Mada mala grupa ljudi od toga može imati velike konkretne koristi, čitavo društvo se od takvih perioda anomije leči užasno dugo.

I na kraju – ako je ućutkivanje tako sveobuhvatan i rano usađen obrazac, da li uopšte postoji izlaz iz njega? Postoji li nešto što nas, uprkos svemu, ipak čini otpornima na ućutkivanje?

Ukoliko se radi o ličnom nivou, onda pokušaji ućutkivanja žrtava traume mogu biti prevaziđeni ako u okolini imate makar jednu osobu koja će prepoznati, priznati i podržati. Najstrašnije posledice trauma donosi kada se dešava paralelno sa nekom vrstom licemerja, kada se žrtva susreće s tim da ljudi kažu: „Nemoguće”, „Ma šta pričaš”, „Ne bi on to nikad uradio”. U takvim situacijama ućutkivanje može biti prevaziđeno kroz ozbiljan terapijski napor ili kroz grupe samopodrške u kojima osobe sa sličnim iskustvima pokušavaju da upoznaju, razumeju i podrže jedna drugu.

U širim društvenim situacijama, gotovo svi oblici ućutkivanja sa kojima smo se kroz istoriju sretali, bilo da se radi o autoritarnim društvima, religijskim institucijama ili diktaturama, na kraju bivaju poraženi. Nekad su u pitanju godine, nekad decenije, nekad, nažalost, i čitavi vekovi, ali hrabri glasovi polako uspevaju da se izbore za malo slobode i pobeđuju ućutkivanje. Nekad je to morao da bude Đordano Bruno. Nekad je to morao da bude Mihail Bulgakov. Nekad Dušan Makavejev. Ali na kraju se uvek nađe neko.

A osim što pobeđuju, ti ljudi predstavljaju i inspiraciju za naredne generacije jer izazova u vidu ućutkivanja i ućutkivača gotovo da uvek ima.