Anđeo u telefonskoj kabini

Nedavno su grupu tinejdžera ostavili u praznoj sobi sa fiksnim telefonom i tajno snimali njihove reakcije. Posle prvobitnog čuđenja i niza šala na račun ovog „zastarelog mehanizma”, sledili su sati pokušaja da se telefon upotrebi i uspostavi veza. Nisu uspeli. Iz ranog detinjstva odlično pamtim spravicu za zaključavanje fiksnog telefona – na brojčanik se postavljao minijaturni katanac koji je moju rođaku, više leptiricu nego devojku sprečavao da dugo šapuće sa dragim, a ona sa prijateljicama posle satima razgovara o razgovoru. Danas se katanac za zaključavanje brojčanika fiksnog telefona nalazi u muzejima. Pre sto pedeset godina, 10. marta 1876, obavljen je prvi telefonski razgovor. Godinama se vodila bitka oko toga ko je prvi pronalazač telefona. Tek 2002. godina američki Kongres je zvanično priznao Antonija Meučija za prvog pronalazača, koji je svoj „teletrofono” razvio deceniju pre Bela, ali nije imao 250 dolara potrebnih za sam patent. Prva rečenica izgovorena preko prototipa telefona bila je: „Gospodine Votsone, želim da vas vidim. „Aleksandar Graham Bel insistirao je da se na telefon javlja sa „Ahoy” (mornarski pozdrav). Tomas Edison je bio taj koji je progurao „Hello!”(Halo), jer je bilo lakše za izgovor i čulo se jasnije na lošim vezama. Prvi telefonski imenik na svetu štampan je u Nju Hejvenu 1878, imao je samo jednu stranicu i na njoj nije bilo brojeva, već samo 50 imena. Morali ste reći operateru koga tražite. Kada je telefon prvi put bio uveden u Beloj kući, tadašnji predsednik Radeford Hejz ga skoro uopšte nije koristio, jer ga niko drugi od njegovih saradnika još uvek nije imao. Predsednik nije imao kome da telefonira.

Veza između literature i telefona je fascinantna – ovaj uređaj je potpuno promenio strukturu zapleta. Pre telefona, nesporazumi su mogli trajati onoliko dugo koliko je trebalo pismu da stigne. Sa telefonom, drama je postala – trenutna. Mark Tven je bio prvi koji je prepoznao komični potencijal telefonskog uređaja. Njegov skeč, A Telephonic Conversation (1880) prvi je prikaz u književnosti gde čitalac čuje samo jednu stranu razgovora, što je tada bila potpuna novina. Marsel Prust u romanu „U traganju za izgubljenim vremenom” opisuje telefonske operaterke kao „nevidljive boginje” ili „anđele koji spajaju svetove”. Žan Kokto je 1930. napisao čuvenu dramu „Ljudski glas”, gde je ceo komad jedan dug telefonski razgovor žene koju ostavlja ljubavnik. Telefon je ovde simbol metafizičke samoće u komunikaciji, jer iako ženu čujemo, ona je potpuno sama. Još jednom se potvrdilo da nema teatra koji nije bar malo zasićen šumom tragedije. Dela Agate Kristi i Rejmonda Čendlera ne bi postojala bez telefona. On u kriminalističkim zapletima služi za lažne alibije, anonimne pretnje, hitne pozive koji prekidaju večere kako u skromnim domovima na obodu gradova, tako i u dvorcima. Telefon može biti i „Deus ex machina” u modernoj literaturi, jer često služi da ekspresno reši problem ili unese haos (pomislite na poziv koji prima Neo u „Matriksu”, na vrisak u slušalici kod Stivena Kinga ili na telefonski kabl koji tajno seče Kingova Mizeri, da bi zadržala u ropstvu obožavanog pisca lake krimi-literature, koga namerava da ubije pošto završi roman (Za glavnu ulogu u istoimenom filmu Keti Bejts je 1990. godine dobila Oskara.).

Od glamuroznog rekvizita do izvora užasa

Pojava mobilnih telefona napravila je ogroman problem savremenim piscima – kako napisati horor ili triler ako protagonista može jednostavno da pozove policiju ili proveri gugl mape? Zato u modernim romanima likovi stalno „gube domet” ili im se „ispraznila baterija”. Naravno, postoje i knjige u kojima telefon nije samo sredstvo komunikacije, već pokretač radnje, izvor straha ili jedina veza sa životom. U horor romanu „Mobilni telefon” Stivena Kinga, telefon je doslovno oružje. Misteriozni signal („puls”), emitovan preko globalne mreže pretvara svakoga ko u tom trenutku koristi telefon u agresivnog, krvožednog zombija. King ovde ponire u čovekovu zavisnost od tehnologije i strah od nevidljivih talasa koji nas okružuju. U već spomenutoj, kultnoj drami Koktoa „Ljudski glas”, gde žena poslednji put razgovara sa ljubavnikom koji je ostavlja, telefon je ovde i instrument mučenja, jer veza puca, linije se mešaju, a glas u slušalici jedino je što je drži u životu. U komadu „Pozovi M radi ubistva” Frederika Nota (koji je proslavio istoimeni Hičkokov film), sve se vrti oko precizno planiranog ubistva, gde je ključni dokaz upravo telefonski poziv. Telefon ovde služi kao sat, alibi i alatka za egzekuciju plana. Ubedljivo najsnažnija emotivna drama u kojoj telefon ima glavnu ulogu je „Telefon na kraju sveta” (autorke Laure Imai Mesina). Ova knjiga je zasnovana na stvarnom mestu u Japanu. Nakon stravičnog cunamija 2011. godine, jedan čovek je u svojoj bašti postavio belu telefonsku govornicu koja nije povezana žicama. Nazvao ju je „vetro-telefon”. Ljudi iz cele zemlje dolaze tamo da podignu slušalicu i „razgovaraju” sa onima koje su izgubili, verujući da vetar prenosi njihove reči. Ovde je telefon – lek, a glavna junakinja Jui, koja je izgubila ćerku i majku, odlazi tamo, ali mesecima ne može da podigne slušalicu. Drama se ne dešava u razgovoru, već u tišini i pokušaju da se uspostavi veza sa onim čega više nema. Govornica postaje i mesto gde se susreću stranci, potpuni stranci – otac koji je izgubio sina, devojčica koja ne govori – i svi oni koriste taj telefon kao jedini način da „obrade” tugu. Iako zvuči veoma potresno, ovo delo poseduje, ipak, neverovatnu svetlost. Jer telefon ovde nije sprava za vest o smrti, već i instrument za oproštaj.

U svetu filma, telefon je evoluirao od glamuroznog rekvizita u crno-belim klasicima, do izvora čistog užasa u modernim trilerima. On je savršen dramaturški alat – omogućava glavnom junaku da dobije informaciju koja menja sve, a da pritom ostane fizički izolovan. Telefon nema samo glavnu ulogu u filmu „Pozovi M radi ubistva”. U filmu „Vrisak” (iz 1996) redefinisan je horor. Telefon više nije samo sprava, već glas ubice koji se igra sa žrtvom: „Koji ti je omiljeni horor film?” U filmu „Telefonska govornica” (2002) ceo film se dešava u jednoj telefonskoj govornici. Kolin Farel ne sme da spusti slušalicu jer ga snajperista drži na nišanu. Telefon je ovde bukvalno linija između života i smrti. No, telefon može biti i simbol za komični haos. U „Dr Strengelove” (1964), jedna od najsmešnijih i najnapetijih scena u istoriji filma je telefonski razgovor američkog predsednika sa pijanim sovjetskim premijerom, dok svet ide ka nuklearnom uništenju. Telefon ovde simboliše sav apsurd moći. Najsnažnija tehnološka nostalgija krije se u čuvenoj rečenici Spilbergovog filma: „E. T. phone home”, („I. T. zove kuću”) i postala je simbol želje za pripadanjem. Telefon je ovde kosmički instrument nade... U modernim filmovima reditelji imaju ogroman problem sa vizuelizacijom kucanja poruka. Zato često vidimo oblačiće sa tekstom koji lebde pored glumca – to je novi filmski jezik koji je zamenio klasični telefonski razgovor. U teatru telefon ima posebnu, gotovo magijsku moć jer je on jedini rekvizit koji na scenu „dovodi” likove koji fizički nisu tu. On širi prostor scene u beskonačnost. Zvonjava telefona u pozorištu uvek izaziva napetost kod publike. To je onaj trenutak kad istina ulazi u sobu i saznajemo vesti o bankrotu, preljubi ili smrti preko slušalice, što obično menja tok radnje u sekundi. U našoj dramaturgiji, telefon je i instrument paranoje i „neprijateljskog delovanja” u „Balkanskom špijunu” Dušana Kovačevića. Kod Branislava Nušića telefon nije samo tehnička novotarija, već simbol vlasti, statusa i malograđanske ambicije. U „Gospođi ministarki” telefon je ključni rekvizit Živke ministarke. Čim njen muž postane ministar, ona naređuje da se telefon odmah uvede u kuću i služi da njenu sobu poveže i sa dvorom i sa ministarstvom. U esejima, Nušić piše da telefon menja srpski jezik i bonton. Primetio je da ljudi preko telefona postaju slobodniji, bezobrazniji ili preterano ponizni, u zavisnosti od toga ko je s druge strane. Nušić je bio savremenik uvođenja prve telefonske centrale u Beogradu 1898. godine i fasciniralo ga je kako taj „drveni aparat a ručicom” može da unese toliku pometnju u jednu patrijarhalnu srpsku porodicu.

U rok muzici telefon je čest motiv koji simbolizuje čežnju, izolaciju ili dramatične obrte. Džoni Štulić, frontmen „Azre” pevao je o jednom telefonskom broju – 32956, koji okreće ona, što se „običnim danom pretvara u deo personala bez talenta i daje ono što mora, ali prvom prilikom juri na telefon” da bi okrenula ovaj broj. Naravno da smo sa trinaest godina okretali drhtavom rukom 041 (stari pozivni broj za Zagreb) i zatim broj 32956. Zvonilo je... Niko nije odgovarao... Kultna grupa „Blondi” imala je dve pesme o telefoniranju: „Call me”( poziv je ovde centralna tema) i „Hanging on the telephone” (energična pesma o čekanju pored telefona). Stonsi su u pesmi „Off the huck” pevali o frustraciji što je slušalica podignuta, pa poziv ne može da bude ostvaren, u „Miss you” Džeger se ispovedao da spava sasvim sam, uzalud čekajući pored telefona... Pesma „Hello operator” grupe The White Stripes, direktno se obraćala telefonskom operateru.

Silvija Plat u pesmi „Reči koje sam slučajno čula preko telefona” prikazuje telefon kao izvor nemira i kontaminacije, glasovi su izlučevine koje prljaju sobu i srce slušaoca... U pesmi „Tatica”, ona kaže: „Crni telefon je iščupan iz korena...” Odnosno, sa preminulim ocem, nikada više nije mogla da komunicira... Robert Frost u pesmi „Telefon” govori o cvetu koji služi kao „telefon” kroz koji može čuti glas voljene žene. Motiv telefona je motiv žudnje da budemo bliski sa nekim ko je daleko... Bukovski u pesmi „Telefon” tvrdi da je to sprava preko koje „ljudi žele da nas zaraze sopstvenom prazninom... Adrien Mičel u pesmi „Telefon” opisuje ga kao glasnika smrti: „Telefon mi je rekao da si mrtav. Sada mrzim svaku glupu glavu svakog telefona....” V. H. Odn u čuvenom „Pogrebnom bluzu” poziva: „Isključite telefone, neka sve stane, dajte psu sočnu kost jer ne sme ni da lane...” U žalosti koja ga je preplavila želi da čitav svet prekrije korotna tišina...

Jastozi i telefoni

Kada pomislim na telefon kao objekat umetnosti, uvek mi padne na um Dalijevo nadrealističko remek-delo „Telefon-jastog”, skulptura koja se sastoji od običnog, ispravnog crnog telefona, na čijoj se slušalici nalazi model jastoga napravljenog od gipsa. Dali je jastoge i telefone smatrao objektima sa snažnim erotskim značenjem. Rep jastoga, gde se nalaze njegovi polni organi, postavljen je direktno iznad dela slušalice u koji se govori, što sugeriše na blisku vezu između hrane, seksa i komunikacije. Skulpturu je osmislio za svog bogatog zaštitnika pesnika Edvarda Džejmsa, koji je naručio više primeraka u crvenoj i beloj boji za svoju kolekciju. Danas se čuvaju u muzeju Tejt Modern u Londonu i Muzeju Boijmans Van Beuningen u Roterdamu.

Kao mlad novinar, trebalo je da intervjuišem divnog umetnika, slikara i istoričara umetnosti, koji je bio duboko u osmoj deceniji. Imali smo dogovor da se čujemo jedne srede u podne. Bila sam na konferenciji za novinare i imala isključen mobilni. Čim sam ga uključila, videla sam propušten poziv. Minut kasnije, telefon mi je zvonio: „Vi ste.... dobar dan... Zvao sam vas danas, javila se jedna fina dama i rekla da niste dostupni, rekao sam da ćemo se čuti kasnije, zahvalio se... Bila je veoma ljubazna... I evo, javljam se...”