Zašto film o Majklu Džeksonu deli publiku i kritiku

Poslednjih godina svet kao da sve češće gleda unazad. Pop kultura osamdesetih ponovo je u modi – od muzike i mode do filmova i serija. U vremenu prezasićenom brzim trendovima i kratkotrajnim hitovima, publika se vraća epohi velikih zvezda i pesama koje su obeležavale čitave generacije. Upravo na tom talasu stiže i film „Majkl“, biografska priča o čoveku koji je promenio lice svetske pop scene.

Novo ostvarenje reditelja Antoana Fukue ne pokušava samo da rekonstruiše život Majkla Džeksona, već i da oživi fenomen kakav pop kultura danas gotovo da više ne poznaje. Zahvaljujući ovom filmu, Džekson ponovo deluje kao „ponovo rođen“, a neke nove generacije ga tek ad otkrivaju, pokušavajući da „skinu“ njegov čuveni ples na društvenim mrežama.

Film „Majkl“ prati put od dečaka iz grupe „Džekson 5“ do globalne superzvezde koja je redefinisala muziku, ples i scenski nastup. U glavnoj ulozi je njegov bratanac Džafar Džekson, što je mnogima bio i najzanimljiviji deo čitavog projekta. Upravo ta porodična veza daje filmu dodatnu emociju, ali istovremeno postavlja i veliko pitanje – da li je moguće i koliko je teško oživeti tako autentičnu ličnost kakav je bio Majkl Džekson.  

I tu počinje podela koja prati film od premijere. Dok kritičari ukazuju na selektivan pristup biografiji i izbegavanje najkontroverznijih delova Džeksonovog života, publika ga prihvata gotovo bez rezerve. Ali, izgleda da gledaoci za ovu činjenicu ne haju, već u bioskop odlaze po emociju, nostalgiju i susret sa vremenom kada je jedna pop zvezda mogla da zaustavi planetu.

Kao što smo već napomenuli, po društvenim mrežama ponovo kruže koreografije uz „Billie Jean“, „Beat It“ i „Smooth Criminal“, a generacije koje nikada nisu živele u vreme Džeksonove najveće slave otkrivaju ga kao da je tek sada objavio novi album. U svetu kratkih video-snimaka, njegova muzika ponovo pronalazi put do mladih.

Film se dotiče i mračnijih strana Džeksonove biografije, ali ih ne stavlja u centar priče. Za jedne je to nedostatak hrabrosti, a za druge svestan izbor da se govori o umetniku, a ne da se donosi presuda o čoveku. Jer, priča o Majklu Džeksonu oduvek je živela upravo u tom raskoraku – između genija i kontroverze, između globalne ikone i usamljenog čoveka koji je odrastao pod reflektorima.

Zbog toga mnogi ne doživljavaju film „Majkl“ isključivo kao biografski film, već kao svojevrsni muzički spektakl ili ekranizovani koncert. Ovo ostvarenje može se posmatrati i kao svojevrsna vremenska mašina koja vraća publiku u epohu kada su se pesme slušale iznova i iznova, kada su se plesni pokreti uvežbavali ispred ogledala i kada je jedan umetnik mogao istovremeno da utiče na milione ljudi širom sveta.

I tu zapravo leži konačna istina o ovom filmu. Kritika i publika ga, definitivno, ne gledaju isto. Kritika traži distancu i analizu, a gledaoci  ponovni susret sa mitom koji nikada nije nestao.

Zvezda sa već 11 godina

• Majkl Džekson je već sa 11 godina postao zvezda kao član grupe „Džekson 5“.

• Album „Thriller“ iz 1982. godine i dalje je najprodavaniji album svih vremena.

• Njegovi muzički spotovi promenili su način na koji je muzička industrija doživljavala video-formu – spojivši film, ples i pop spektakl.

• Bio je jedan od prvih crnih izvođača koji je probio rasne barijere na MTV.

• Čuveni „moonwalk“ nije izmislio, ali ga je pretvorio u jedan od najprepoznatljivijih plesnih pokreta u istoriji pop kulture.

• Poznat po perfekcionizmu, često je snimao iste vokalne deonice desetinama puta, tražeći emociju, a ne tehničku savršenost.

• Njegov prepoznatljiv stil — bela rukavica, crni sakoi i šljokicave jakne – postao je globalni vizuelni simbol jedne ere