Ljubomir Bulajić: Kalkulacija i proračunatost sahranjuju svaki odnos

Gost podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar“ biće Ljubomir Bulajić, glumac. U podkastu će govoriti o važnim glumačkim rolama, životnim trenucima, odrastanju…

Za jedan dobar emotivni odnos naš sagovornik smatra da je najvažnija pre svega iskrenost i otvorene karte. To je važno i u ljubavnim, ali i u prijateljskim odnosima.

– Uvek sam voleo da sve karte budu na stolu i da sve bude otvoreno. Nikada nisam voleo kalkulisanja. Mislim da je kalkulacija i proračunatost nešto što sahranjuje odnos. Bez iskrenosti nema ničega i nisam takav čovek da bilo kakve ljubavne igrice ili nešto tog tipa može da da neki rezultat. Ne volim to da radim i isto tako ne volim da to doživljavam – kaže Bulajić.

Recept za srećan život postoji za gosta našeg podkasta. On se sastoji od malo samoće, malo društva, malo posla, malo razonode - i onda tako sve u krug…

– Bitno je da čovek bude ispunjen, da ne bude konstantno srećan da bi znao šta ta sreća znači kada dođe. Važno je i da bude uposlen onoliko koliko treba da se ne premori, a opet da bude zadovoljan sobom i da ima dovoljno slobodnog vremena kojega neće odvesti dibidus u dokolicu već će ga koristiti baš za razonodu kako i treba – savet je Bulajića.

Koliko je ego važan za glumca i gde postoji neka granica između samopouzdanja i sujete?

– Mislim da je ego zao drug i ceo život sam se borio da ostanem sa dve noge na zemlji. Nisam uvek uspevao, naravno, pogotovo kada sam bio mlađi. Dešavalo mi se da pustim da ta krila odu u visine, ali mislim da ego nije dobra stvar i da je najveća životna pobeda koju čovek može sebi da priušti je da obuzda svoj ego. Ne mogu da kažem da ga pobedi jer mislim da je to nemoguće, ali treba da obuzda svoj ego i da ostane sa dve noge na zemlji. Samopouzdanje je druga stvar. Samopouzdanje ne treba mešati sa egom, pogotovo u glumačkom smislu, jer glumac na sceni na tankim nogama nije dobra stvar. Na sceni se sve vidi i vidi se između ostalog i taj manjak samopouzdanja. Otac me je naučio i uvek je govorio da kada uđem na tu scenu, ne ulazim kao Ljubav Bulajić, nego kao taj neko koga igram, da moram da uđem kao da je ceo svet moj. Jer, publika vidi da ti tom scenom vladaš bez jednog momenta nesigurnosti ili bilo čega, u zavisnosti od karaktera lika i svega ostalog. Nekako se vodim time da kada nešto ne mogu, mislim da je poštenije da to kažem sebi, a i drugima ljudima, da nisam možda za ovo, i da treba da probamo da nešto prilagodimo, nego da izađem na tu scenu pa da budem osrednji ili loš. Strah od neuspeha uvek postoji. Mislim da svaki proces kreće sa tim - šta ako? I to je neko normalno glumačko preispitivanje, hoćemo li moći, hoćemo li uspeti. Ja ne znam da li sam u životu imao proces iz koga sam hteo da izađem. Imao sam naravno procese gde mi je sve išlo kao po loju i uživao sam, ali gde nisam dovodio u pitanje na šta će to na kraju na liči. Samopouzdanje je jako važna stvar za glumce a uz to je važno znati da je za uspeh važna i sreća i rad, to je neka simbioza… Nema uspeha bez reda, rada i discipline ali nema uspeha, nažalost, ni bez sreće i neko ima više sreće, neko ima manje sreće… Znam mnogo sjajnih glumaca koji su morali da odustanu od bavljanja tim poslom zato što jednostavno nisu dočekali tih pet minuta, koji će iskoristiti da bi se vinuli u visine sa svim radom, koji su do tog trenutka uložili mnogo, a opet znam neke ljude koji malo surfuju više na toj sreći, provlačse… Neću da kažem da sam ja jedan od tih ali, jednostavno kao umetniku nisu mi nepoznati ni periodi lenjosti i melanholije. Neka dokolica uvek prija… - naveo je naš sagovornik.

U podkastu je bilo reči i o tome kako se naš sagovornik bori sa svim pritiscima, kritikama i očekivanjima.

– Pa glumim uglavnom mrguda. I onda valjda ljudi kada vide tu fasadu imaju malo i distancu kada me vide, dok ne priđu ili ako priđu. Tako da negujem taj neki odbrambeni mehanizam. Takođe u skladu sa brzinom našeg posla, iako možda sad to zvuči naivno i smešno, ali i sa stresom koji naš posao nosi - ja sam našao rešenje. U jednom trenutku rešio sam da malo „dignem sidro“ i da se izmestim iz grada. Živim na reci, na jednom splavu, tamo sam sedim, uživam, pecam, gledam u vodu, ćutim kad mi se ćuti… Mi glumci „cepamo“ dušu i istu ostavljamo na tim daskama koje život znače, što nije lako. Nije lako prvo doći do toga nečeg do čega treba da se dođe, a onda izneti to svaki put ponovo, ako govorimo o pozorištu. I zato mislim da je pozorišni bife jedno jako dobro mesto u pozorištu. Nebrojno puta sam mislio da sam umoran posle predstave i odlazio sam kući da spavam. Nikad nisam mogao da se uspavam, sledeća tri sata sam gledao u plafon i ležao. Adrenalin je taj koji radi i upravo tome bife služi - da se posle predstave sedne, porazgovara, malo izduva, eventualno popije ko voli... – otkrio je Bulajić.

POGLEDAJTE JOŠ