Iz Bara u „Klaustrofobičnu komediju"

Iako smatra da je rođena u pogrešno doba, Anja Pavićević, mlada glumica u usponu, sjajno se snalazi na umetničkoj sceni, za šta često dobija pohvale kolega. Trenutno je deo sjajne ekipe pozorišnog komada u Zvezdara Teatru, „Klaustrofobične komedije”, u kojem glumi Ninu Herbert, balerinu koja je zalutala u našu prestonicu.

Kao neko ko strastveno izbegava kategorizaciju, ova 26-godišnjakinja uživa u svakom izazovu koji se nađe pred njom. Umetnost teče kroz njene vene, što ističe svaki put kada kroči na scenu, ili pred kameru, a tome je težila otkad zna za sebe. Prvo, kao devojčica balerina, sada kao neko ko se upušta u ozbiljne glumačke vode. Ulogama u filmu „Ime naroda”, preko serija „Močvara” i „Kalkanski krugovi” i u pozorišnim predstavama u kojima igra, najavljuje sebe kao buduću zvezdu srpske scene.

– Volim što je „Klaustrofobična komedija” i danas na sceni, kao aktuelna i svevremena. U njoj su nekada igrali legendarni glumci, a ja sam ulogu nasledila od Nevene Ristić. Pripadam novoj generaciji glumaca, ali uspevam lako da ostvarim zajednički jezik sa starijima. Ponekad pomislim da sam rođena u pogrešno vreme, jer imam principe, stavove i ukus kao glumci koji su stariji od mene, s kojima imam više dodirnih tačaka nego s novom generacijom. Zato sam možda i „kliknula” s njima, od prve probe, od prvog igranja – objašnjava mlada glumica.

A u postavci su Ljuba Bandović, Marko Janketić, Zoran Cvijanović i mnogi drugi... Ali, Anja priznaje da joj nije bilo svejedno kada se prvo priključila ekipi:

– To su legende, ja sam odrasla uz njihove filmove dok su još oni bili klinci. Imala sam veliku tremu u početku, ali ne zbog straha od toga kako ću odglumiti. Tremu sam imala jer sam mislila o tome kakvo oni veliko iskustvo imaju i velike priče, dok sam ja jedna dosadna devojka iz Bara koja još uvek nema svoju priču. Ipak, dočekali su me raširenih ruku, a onda je sve bilo lakše.

U razgovoru za „Magazin” Anja otkriva koje su čari bavljenja ovim poslom:

– Zanimljivo je baviti se glumom, ali jako teško – više emocionalno nego fizički. Još u srednjoj školi sam čitala da je, posle rudarstva, gluma najteže zanimanje. Fizička sposobnost je jako bitna, a ta osoba mora biti spremna na sve. Imala sam mnogo uloga koje su od mene zahtevale ogromnu pripremu. Za određene uloge samo sam morala da vežbam streličarstvo, ali i jahanje. Bilo je i intenzivnih časova poljskog jezika. Ali je sve to ništa naspram emotivne težine zadatka. Bude se razne emocije tokom glume, kojom ne želim da se bavim kao zanatom već kao umetnošću.

Za sebe kaže još i da je devojka iz Bara, odrasla na našim domaćim filmovima, uz naše reditelje, filmove i serije.

– Beograd je bio kultni grad, u smislu ulične, ali i umetničke kulture. To je mene i privuklo. U njemu živim duže od decenije i primećujem kako se grad menja neverovatnom brzinom. Menja se arhitektura, pozorišna scena... Kada u svoja četiri zida danas gledam filmove u kojima je prikazan nekadašnji Beograd, na primer kod režisera Darka Bajića ili Olega Novakovića, nažalost, ja više ne prepoznajem taj Beograd i ne osećam ga, pre svega, kao grad kulture – kaže Anja.

Iako ume da se snađe u različitim situacijama, Anja nam je priznala da se i svet glume promenio od kada je prvi put kročila u njega:

– To je jako čudno. Došla sam na glumu s ciljem da budem pozorišna glumica. Kod nas ne postoji mogućnost da odvojeno glumu studiraju oni koji žele da se bave pozorišnom ili samo filmskom glumom, kako postoji u svetu. I dobro je da nije tako jer pozorište je temelj, a učeni pozorišni glumac može da igra sve uloge. Za sebe sam mislila da ću igrati samo u pozorištima, a onda sam na svom prvom poslu na snimanju filma „Ime naroda” režisera Darka Bajića shvatila da je set nešto nešto više od pozorišta: tu je glumcu dopušteno više, pa i više da mašta. U pozorištu glumca nosi reakcija publike, a na setu, tokom snimanja, doživljavaj je jači, a kroz ponavljanje scena mašta raste, razbuktava se.

Anja iskreno priča i svojoj inspiraciji:

– Ne znam da li je to bila sudbina, ali prvi film koji pamtim i koji sam gledala bio je „Rat uživo”, reditelja Darka Bajića. Kasnije sam pogledala i sva njegova druga ostvarenja, a njegova omiljena glumica Mira Joković, postala je i meni najomiljenija. Nisam je upoznala, nažalost, ali je ona u velikoj meri zaslužna što sam uopšte počela da se bavim glumom. Trebalo je da radimo zajedno na mom prvom filmu, ali se to nije ostvarilo. Njih dvoje su, uz Žarka Lauševića, najviše uticali na moj ukus, a samim tim i na moju glumu. Što se tiče stranih uticaja, više volim evropsku kinematografiju, a Italijani, pre svih Felini i Sorentino, najbliži su mi srcu i najviše su uticali na mene.

Mlada glumica za svoju karijeru ima željeni plan i ambiciju – da izbegne monotoniju:

– Kod nas postoji veliki problem etiketiranja glumca. To znači da prva uloga koju dobije određuje i naredne. Na kraju su mu sve uloge takve. Imala sam sreću da sam do sada dobijala vrlo različite uloge. I to je moja ambicija, da dok se bavim glumom tumačim različite likove i po psihologiji i po svim drugim aspektima. Razumem da glumac treba da živi i boemskim životom, ali u 21. veku, pre svega, treba da bude i psihički i fizički spreman da odigra sve – smatra naša sagovornica.

Na tribinama Beogradske arene

Anja Pavićević je često viđen gost Beogradske arene, na kojima prati mečeve Košarkaškog kluba Partizan:

– Ljubav i strast prema Partizanu od malena su me naučili borbenosti. To mi je pomoglo da budem borbena i kao glumica, da imam svoj stav, razmišljanje i igru. Sport nam stvara poseban duh i svestranost – objašnjava glumica zašto Partizan u njenom život ima posebnu ulogu.

Slava i Egzit

Anja je dobitnica nagrade za najbolju mladu evropsku glumicu, oprobala se i u pozorištu i u televizijskim serijama i filmovima, ali je svesna da je zenit karijere još daleko. Ipak, već sada se često događa da je ljudi prepoznaju na ulici:

– Posle uloge u seriji „Močvara”, u kojoj sam morala psihološki da „zagrebem” duboko i odigram lik, koji nije ni sjajan ni bajan, neko vreme ljudi su mi prilazili na ulici. Prilazile su mi devojčice, mlade devojke i to mi je posebno značilo jer sam u toj seriji igrala lucidnu tinejdžerku. Još veći utisak nosim s Egzita, kada su mi u sred tog haosa, prilazili ljudi sa željom da se slikaju sa mnom. To je mi je bilo jako pozitivno. Saznala sam koja publika me voli, ljudi koji na nastupe ne dolaze radi toga da bi bili viđeni, nego zbog toga što vole rejv muziku, čiji sam i ja veliki obožavalac – otkriva Anja Pavićević.

Pet godina bez kadra

Može li se živeti od glume?

– Jako teško. Snimanja nas pokrivaju, ali ima glumaca koji pet godina ne uđu u kadar. Ni u pozorištima nije kako treba da bude, a tamo se gine od posla još više. Ali, svaki glumac živi od ljubavi prema ovoj profesiji i nema tih para koje mogu da zamene dobar osećaj koji imam posle odigrane predstave – kaže mlada glumica.