Prvi automobil proglasili aždajom

U to doba, a reč je o vremenu oko 1930. godine, prilično toga se znalo o prvom automobilu u Beogradu, ali je ostala nepoznanica gde i kako živi prvi prestonički šofer Sreten Kostić. O njemu i o prvom automobilu mnoge detalje otkrio je reporter „Politike”, objavljujući o tome opširnu priču u broju od 13. oktobra 1932. Sreten je, piše novinar, preko džombi tadašnje naše turske kaldrme „terao” prvi beogradski automobil. Živeo je u skromnoj kući, s leve strane avalskog druma, blizu osmog kilometra.

U dnu dvorišta bile su uočljive olupine starog automobila, bez guma, na polomljenim točkovima. Kao i svaki dobar domaćin, ugostio je reportera, ne bi li ponovo evocirao uspomene na gotovo besprekornu šofersku karijeru. Služio je, vozeći mnoge sede glave, a od 1911. do 1915. bio je lični vozač kralja Petra Prvog Karađorđevića. To što su se on i kralj na kraju pokarabasili, druga je priča.

Pometnja u čaršiji

Prvih meseci 1903. beogradske ulice još nisu uznemiravale sirene i tutnjava automobila. Oni koji su putovali po svetu imali su priliku da vide ovu „čudesnu napravu”. Nažalost, bili su malobrojni, jer je većina sveta, ako je uopšte i čula, automobile zamišljala kao voz bez šina koji je ništa drugo do „neka đavolja naprava”.

Tih godina Sreten je radio kao foto-cinkograf. Dogodilo se da ga je jedan prijatelj pitao da li bi promenio profesiju i postao šofer. Zatečen pitanjem, gotovo u šoku, bojažljivo je odgovorio da niti je čuo za takvu reč, niti je ikada video napravu zvanu automobil. Odlučio je da reskira, pa šta bude. To je istovremeno značilo da prihvata ponudu za novim poslom.

Početkom aprila 1903. s vlasnikom budućeg prvog beogradskog automobila, otmenim gospodinom Božom Radulovićem, otišao je na železničku stanicu kako bi dočekao automobil, izrađen u fabrici „Neserdorfer”, nadomak Beča. Tiskali su se ljudi na peronu, izvijali vratove, iščekujući voz, jer je svako želeo „da vidi to čudo neviđeno”. Kad je najzad stigao, iz vagona je izvađena „jedna naprava”, kojom je stigao i fabrički šofer. Naravno, za „masnu” dnevnicu od 19 tadašnjih kruna. Iste večeri čaršijom se vest širila brzinom munje. Svi su govorili gotovo uglas:

– Narode, jeste li videli aždaju u našoj varoši? Svetle joj se oči nadaleko, stalno brekće i cepa sve što joj stane na put!

Reporter je nastavio da pažljivo sluša Sretena:

– Doček prvog automobila u Beogradu je prošao bez incidenata. Istina, jedni su bili zabezeknuti kad su ga videli, drugi su se krstili, ubeđeni da su sreli nečastivog, a najveći broj je od „aždaje” bežao koliko su ih noge nosile. U varoši je to bila glavna tema, pre svega u kafanama, krčmama, sokacima, na popodnevnom čaju u gospodskim kućama.

Automobil koštao koliko i vila

Komične situacije posebno su se događale kad je automobil zašao u sela. Jedno čobanče, čije je stado mirno paslo pored druma, čuvši huk motora, neviđenom brzinom se stuštilo uz brdo, ne hajeći za ovce. Kad se u večernjim satima automobil opet pojavio u selu, najednom se prolomio krik žene koja je stajala na putu. Vrištala je na sav glas i mlatarala rukama. Tek kad je šofer ugasio farove, prestala je da vrišti i brzo je, jureći kroz njive i šipražja, nestala u mraku.

Ali došlo je vreme da se bečki šofer vrati kući, ostavljajući Sretena na milost i nemilost sudbini. Srećom, on se snašao. Upamtio je ono što je video od Austrijanca, a ponešto je radio prema instinktu i nahođenju. Lako se vozilo „u lokalu”, a prilično komplikovano kad bi se krenulo na duži put.

– Nije se tada moglo samo sesti u auto i krenuti – govorio je prvi beogradski šofer, dodajući: – Najpre su se sređivale gume, a zatim nosile neke cevi, sulundari i žice. Za čišćenje motora, koji je bio na sredini, vadio se patos, a da bi se promenile gume, morao je da se podigne ceo automobil.

U prvo vreme nije se koristio teški benzin, već onaj koji se kupovao u drogerijama. Mnogo novca su apotekari uzeli vlasniku automobila koji ga je kupio za 17.000 austrougarskih kruna. Za tu sumu mogla je da se sazida poveća vila na Dedinju. On se nije osmelio da sam šoferira, već je to poverio Sretenu, inače svom dobrom prijatelju. Automobil je bio prilično napravljen od drveta i više je ličio na fijaker. Motor je imao 12 konjskih snaga, veoma bučan, pa su se ljudi, između ostalog, i zbog toga plašili. Docnije je automobil prodat belgijskom veleposlanstvu.

Što se Sretena tiče, šoferski zanat je dobro izučio, vozeći mnoge poznate ličnosti tog vremena: ministra finansija Vojislava Veljkovića, vlasnika lista „Pravda” Jovana Adamovića, crnogorskog kralja Nikolu... Imao je peh kod Blaca 31. oktobra 1915, vozeći kralja Petra. Kako se automobil često zaustavljao, on je morao ponovo da se startuje i u jednom momentu se zapalio. Očigledno da se vladar grdno naljutio, jer ga je otpustio iz službe, isplatio mu zaradu, a dobio je i 25 po turu. Umro je 1947. i sahranjen na grobu u Jajincima. Na spomeniku piše ono po čemu je ostao poznat: „Ovde počiva prvi srpski šofer Sreten Kostić.”

GLAVOBOLjE ZBOG KVAROVA

Prvi automobil koji je dodirnuo tlo Beograda donosio je glavobolje zbog kvarova na motoru. Kako mehaničari tada nisu postojali, svi su pokušavali da pomognu u otklanjanju kvara, iako od toga nije bilo vajde. Tada bi Sreten zavrnuo rukave, tragajući za rešenjem. Gume je opšivao poseban majstor. Sedišta nisu bila paralelno sa šoferskim, nego po bokovima automobila.

NISU MANGUPI!

Posle Bože Radulovića, mnogi imućni Beograđani su počeli da kupuju automobile. Bilo je i sve više šofera kojima je dozvole izdavalo Ministarstvo narodne privrede. Čaršijom se često širio glas da su šoferi mangupi.

– To ne može biti – govorio je Sreten.

– Izgleda da nikome ne pada na pamet da kaže kako su i vozovođe ili kapetani brodova takođe mangupi. U svakom žitu ima kukolja, pa i u našem zanatu, ali i kod drugih. Mi smo kapetani na ulici. Nama ljudi poveravaju svoj i život svojih najbližih. Činimo sve od sebe da svi budu bezbedni.