Decenijama u službi knjige

Jedna od četiri godišnje nagrade, Medalja za očuvanje kulturnog nasleđa, koju je poslednjih dana minule godine dodelio Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanskiˮotišla je u ruke Dragana Kojića.

Kad se u novosadskim kulturnim krugovima pomene njegovo ime, komentar je kratak i krajnje iskren: čovek kakvog bi poželela svaka sredina, jer je ceo radni vek posvetio kulturi i druženju s knjigom.

To je bio više nego dovoljan povod za razgovor s Draganom Kojićem. Ljubazan, nasmejan, predusretljiv, a pre svega agilan, godine je proveo rukovodeći Gradskom bibliotekom u Novom Sadu. Gostio je pisce i pesnike, sa svojim timom organizovao promocije i raznovrsne manifestacije, pomažući one koji su tek zakoračili u kulturne vode ili se oprobali u objavljivanju knjiga.

Osim pomenute Medalje kulture za očuvanje kulturnog nasleđa, Kojić je dobitnik Vukove nagrade i Zlatne značke Kulturno prosvetne zajednice Srbije, Novembarske povelje Novog Sada, nagrade „Milorad Panić Surep”…

U biblioteci je pregrmeo i turobno vreme, na trenutak osetivši veliki teret nepravde, ali se na kraju sve dobro završilo, a on nastavio da još kvalitetnije radi. Ne zaboravlja da pomene rodnu Bijeljinu, iako je u njoj kratko boravio. U srcu mu je Novi Sad u kojem je završio gimnaziju i Pravni fakultet. Kako mu je otac bio vojno lice, osetio je i damare Valjeva, Pljevalja, Titograda, Peći...

Još dok je studirao, iskazao je upornost u radu. Priseća se vremena kad je bio urednik u listu „Indeks”, pa urednik Tribine mladih. Za direktora Gradske biblioteke postavljen je 1992. godine.

– Ovoj ustanovi dao sam celog sebe – pripoveda za „Magazin”. – Rukovodio sam se idejom da treba ostati dostojan svojih predaka. Okupio sam tim dobrih stručnjaka, posle čega rezultati nisu izostali.

Pupin na Fruškoj gori

S puno ljubavi govori o Novom Sadu, u kome sada provodi penzionerske dane. Oni koji ga dobro poznaju ne mogu a da ne pomenu njegovo zalaganje da unapredi funkcionisanje biblioteke: uvođenje savremene tehnologije, a obogaćena je i izdavačka delatnost. Njegovim angažovanjem književna tribina pri biblioteci je doživela renesansu, i za kratko vreme postala privlačno mesto kulturnih dešavanja. Posebno se zalagao za manifestacije Salon knjiga u Novom Sadu, jesenji i prolećni sajam knjiga, Memorijal „Stevan Pešić”, „Dani Nikole Tesle”. U delu Novog Sada po imenu Šangaj proradila je „Romska biblioteka” u kojoj je posebno sabrana i istaknuta literatura na romskom jeziku u ogranku koji nosi ime poznatog romologa Trifuna Dimića. Kad je osnovan Digitalni omladinski centar, bio je to jedinstven primer u radu javnih biblioteka u Srbiji.

Ponosan je na ustanovu u kojoj je proveo radni vek, ponajviše što je najstariji bastion kulture, osnovan 1845. godine. Do preseljenja Matice srpske u Novi Sad, biblioteka je bila centralna ustanova kulture novosadskih Srba.

Sada ima više vremena za čitanje, a knjige mu, kao i mnogim drugim, omogućuju da putuje kroz vekove. Dugo se već bavi vezama Nikole Tesle i Mihajla Pupina s Novim Sadom i Vojvodinom. Uz blagoslov vladike sremskog Vasilija, s grupom istomišljenika završava poslove na postavljanju spomen-obeležja u manastiru Ravanica, na Fruškoj gori.

– Činimo to zbog podsećanja na Vidovdan 1892. kada je Pupin sa suprugom posetio ovu svetinju – otkriva svoje aktivnosti.

Rado se seća vremena kad je bio na čelu Novosadskog kluba i urednik svih njegovih izdanja. Na dnevnom redu često su se nalazile teme o materijalnoj i kulturnoj baštini Vojvodine. I sada je aktivan, sve sa željom da grad bude lepši, zeleniji, čistiji, da svi brinu o njemu.

– Koliko puta sam zavideo Somboru zbog onolikog zelenila, istovremeno tužan što Novi Sad nema nešto slično – glasno razmišlja. – Lepo je imati uspešne ustanove, ali volim i da grad u kojem živim ubrzano napreduje.

Domaćin princeze Jelisavete

Pamti i dane kada je u jesen 1991. Novi Sad posetila princeza Jelisaveta Karađorđević:

– Lepo smo je ugostili, boravila je i Dečjem selu u Sremskoj Kamenici, mada u to vreme dinastija nije nailazila na razumevanje kod naroda. Već sledeće godine u posetu nam je došao princ Aleksandar Karađorđević sa suprugom Katarinom. Zajedno s advokatom Tomom Milićem bio sam zadužen za njihov doček. Na razne načine sam se dovijao gde da upriličim susret, jer su već bile stigle negativne reakcije na njihov dolazak. Da nije bilo dr Đorđa Bašića, tada visokog gradskog funkcionera, pitanje je kakve bi posledice pretrpeo. Ovako, prestolonasledniku smo bili dobri domaćini u ambijentu Petrovaradinske tvrđave, koji je boravio i u Sremskim Karlovcima. Prošao sam bez posledica, mada su mojoj majci komšije prigovorile zbog toga što joj sin dočekuje kralja – priča naš sagovornik.

Iako penzioner, i dalje pomaže mlađim kolegama u pripremanju raznovrsnih kulturnih manifestacija.

BIBLIOTEKA I NA PLAŽI

Osmišljavao je, i sa saradnicima realizovao, mnoge neobične aktivnosti, pa je „doveo” knjigu i na poznatu dunavsku plažu „Štrand” Zanimljiva je i biblioteka strane knjige „Anica Savić Rebac”.

Manastiru vratio zemlju

Teško je prisetiti se svih događaja iz bogatog radnog veka. Neke i danas s radošću pamti, poput vraćanja zemlje manastiru Kovilj.

– Bio sam tada, a reč je o 1986. godini, na čelu Komisije za odnose s verskim zajednicama Izvršnog veća opštine Slavija, jedne od ondašnjih novosadskih opština – lista svojevrsni dnevnik uspomena. – Plodna zemlja u Kovilju počela je da se vraća prvobitnim vlasnicima i ja krenem u akciju da se i manastiru vrati deset hektara ucelo, ili „u tabli”, što bi rekli u Vojvodini. Crkva tada nije bila omiljena kod građanstva, pa je došlo do negodovanja meštana kad su čuli za moju inicijativu. Krenuli su i sastanci na kojima se tražila moja odgovornost. Srećom, tadašnji gradski funkcioner Jovo Ubiparip stao je u moju zaštitu, inače je već bila blizu odluka da me smene i izopšte iz političkog života.