Izmenjeni pejzaži

Ulazeći u galeriju DOTS na Dorćolu, na izložbu Nejednake geografije umetničkog para diSTRUKTURA, posmatrač se odmah suočava sa suštinom naziva projekta čiji je ova postavka deo – Mogućnost uzvišenog: prizori rudarskog kopa u Majdanpeku, projektovani na čeonom galerijskom zidu, istovremeno su velelepni i zastrašujući, kao što samo velika dela prirode ili čoveka mogu da budu.

U ovom slučaju, te uloge se prepliću, jer projektovani pejzaž svedoči o ljudskim aktivnostima trošenja prirodnih resursa zarad navodnog poboljšanja kvaliteta života, a zapravo – sticanja kapitala. Tada se priroda drastično menja, a čovek ovo oseća kroz narušavanja životne sredine. Ali ako je taj čovek umetnik, kao članovi diSTRUKTURE, on/ona te promene beleži, menjajući pristup jednom od osnovnih slikarsko-fotografskih motiva – pejzažu.

Jer, posmatrač više nije u (gotovo) pasivnoj ulozi divljenja viđenim krajolikom, već je podstaknut da razmišlja o procesima koji su doveli do toga da okolina Majdanpeka zaliči na površinu Meseca.

U daljem prikazu kontroverzi „privrednog napretka”, autori idu dotle da u svoj video-rad, čije smo segmente opisali, uvodi nekolicinu žena sa metlama u rukama. One krajnje revnosno rade uzaludan posao, čisteći prašinu nastalu usled besomučne eksploatacije ruda bakra i zlata (ili „čiste nered koji su napravili muškarci”, sa eko-feminističkog aspekta Sanje Kojić Mladenov, kustoskinje postavke i autorke teksta u katalogu).

„Protagonistkinje tog delegiranog performansa nekadašnje su radnice ’Zlatare Majdanpek’, koja je zatvorena zbog restruktuiranja rudarske kompanije nakon što ju je kupila kineska firma ’Ciđin majning’. Zbog ove transformacije, na stotine žena iz ovog grada i okoline ostalo je bez posla”, objašnjava Milica Milićević iz diSTRUKTURE. Tako te žene govore o prisilnom urušavanju ljudskih prava, sa naglaskom na ženska, po jednom od mogućih tumačenja.

Da sve može biti još gore i crnje za opštu populaciju, poručuju fotografije koje beleže protok vremena u rasponu od 20 godina. Na prvoj, naša sagovornica i njen umetnički partner Milan Bosnić stoje iznad grotla jednog od kopova, držeći se za ruke, pa sve deluje skoro pa romantično. Na drugoj je taj krater daleko dublji, presečen brojnim serpentinama kojima se kreću gigantski kamioni za prevoz rude. Na trećoj je dete, obučeno u kostim Sonika, junaka video-igrica. Sve tri govore o odnosu između prošlosti i budućnosti – koja će pripasti izabranima.

„Prva fotografija datira iz 2005, kada smo Milica i ja odlučili da se upustimo u proces zajedničkog rada, napuštajući individualne karijere. Smatrali smo ovo prilikom da promenimo pristup umetnosti, okrećući se odnosu prirode i čoveka u postindustrijskom kontekstu”, navodi Milan Bosnić.

Vrativši se na praktično isto mesto nakon dve decenije, zatekli su potpuno izmenjen pejzaž (pa se jezero na dnu rudničkog kopa sada redovno ispumpava), ali se promenio i društveni koncept, skliznuvši (ili gurnut) iz socijalizma u neoliberalni kapitalizam. Tako ovaj dvojac markira i socijalno-političku tranziciju, koja se ispostavlja kao vrlo dugotrajan i bolan sled promena.

Da li su naprsline u stenju planine Starica, koja je simbol Majdanpeka (skupa sa repetitorom) takođe jedna od posledica alavosti novog poretka, ili su one rezultat tektonskih potresa (ili nečeg trećeg), dvoje umetnika ne zna. Ali umetnički par smatra svojom dužnošću da (umetnički) predvidi šta će navodno saniranje tla doneti gradu i lokalnim žiteljima.

U tu svrhu diSTRUKTURA primenjuje specifičan postupak, krenuvši od fotografisanja novozatečenog reljefa, uveliko transformisanog miniranjem, koje je navodno primenjeno iz predostrožnosti (da se stenska masa ne uruši stihijski i ugrozi bezbednost građana i radnika).

„Zatim te fotografije obrađujemo uz pomoć kompjuterskih softvera i veštačke inteligencije, brišući pejzaž krupnim zamasima artificijalne četke, a potom oslikavamo delove između tih poteza”, oni tumače svoj način rada. Proizvod je hibrid tragova praznine i onog što će ostati kad se zadovolji apetit novobogataša.

Tandem diSTRUKTURA nudi i jednu optimističnu mogućnost, proklamovanu od strane „Ciđina”, a to je rekultivacija devastiranog područja. „Kroz razgovore sa stanovnicima Majdanpeka o tome kakve bi te promene mogle da budu da se oni išta pitaju, došli smo do ključnih reči – lepo i egzotično. I njih smo propustili kroz VI algoritme, te su se iskristalisali pojmovi poput palmi i obale jezera, koje smo nakon obrade preneli u analogni svet”, kažu autori.

U tom analognom svetu (na slikama) Majdanpečanima se nudi pravi mali (egzotični) raj, koji neće sami koristiti, sve i ako bude stvoren. Jer zna se da predstavnici neoimperijalizma hoće samo sebi da ugode.

Uz pomoć aktuelne izložbe, publika saznaje i za sudbinu jezera Veliki zaton, nekad korišćenog za uživanje i rekreaciju „običnih” žitelja tog dela Srbije. Sada je ono isušeno, tla avetinjski ispucalog, sa rekom ubačenom u cevi, te može da služi samo za snimanje horor ili avanturističkih filmova. Pa ipak je i dalje primer Mogućnosti uzvišenog, gde se skriva potencijal neke nove apokaliptične estetike, prepune prećutanih sadržaja. Procesuirajući te skrivene poruke, onako kako ih vidi diSTRUKTURA, publici će biti jasnije zašto su geografije nejednake. Izložbu koja traje do 30. aprila kustosirala je Sanja Kojić Mladenov uz podršku kustoskinja DOTS galerije Mirjane Dušić i Ljube Jovićević.