Slađana Zarić: Menja se slika o nama

Film „Tačka prekida – rat koji je promenio pravila” autorke Slađane Zarić, koji je bio prikazan u okviru specijalne RTS-ove emisije „1999. majka budućih ratova”, povodom 27-godišnjice NATO agresije na SR Jugoslaviju, postavljen je na Jutjub kanalu na srpskom i engleskom jeziku.

To je 36. film u karijeri Slađane Zarić i, kako je izjavila, „jedan od dražih koje je radila”.

Film donosi neke nove poglede na te događaje i to vreme.

– Reakcije gledalaca su veoma pozitivne. Mnogi kažu da je to prvi put da od stranaca, političkih i vojnih funkcionera sa Zapada, čujemo takve stvari – kaže Slađana Zarić. – Gotovo svi su negirali da je humanitarne katastrofe bilo na Kosovu i Metohiji pre početka bombardovanja i da je bombardovanje bilo „humanitarna intervencija”. Pažnju su privukle i izjave prof. Čarlsa Kapčana, nekadašnjeg savetnika predsednika SAD-a Bila Klintona a kasnije i Baraka Obame. Njegova izjava da je „međunarodna pravda utopija i da je naivno verovati u svet u kome vladaju pravo i pravda”, bila je šokantna za mnoge. Kako kaže Kapčan, „velike sile rade ono što one smatraju da treba da rade i to je nepobitna istina”. Mi to znamo a reklo bi se i da to vidimo u današnjem svetu, ali kada se tako ogoljeno, iskreno prizna deluje zastrašujuće i poražavajuće. Kakav je to svet u kojem živimo, čemu onda služe UN, međunarodno pravo.

Autorka dodaje da humanitarna katastrofa nije bila povod za bombardovanje, što pokazuje i statistika. Pet puta više ljudi stradalo je tokom bombardovanja nego pre bombardovanja na Kosovu i Metohiji. Nijedna presuda u Haškom tribunalu nije doneta za zločin koji su počinili Srbi pre 24. marta 1999. a bilo je presuda kojim su u Hagu osuđeni pripadnici UČK za zločine počinjene tokom 1998. nad Srbima i Albancima u logorima u Jablanici i Lapušniku na KiM. Zanimljivo je da na Zapadu govore da humanitarna katastrofa nije bila razlog bombardovanja, jer, kako kažu, veće humanitarne katastrofe bile su tih godina u Ruandi i Liberiji, pa niko ih nije bombardovao da bi sprečili ubijana stotina hiljada nedužnih civila u Africi.

Prema rečima naše sagovornice, slika o Srbiji se definitivno menja. Menja se zahvaljujući divnim sportistima koji stvaraju jednu novu percepciju Srba.

– Sliku, ulogu i odgovornost Srbije u ratovima devedesetih donekle menjaju i ratovi, koji su bili posle bombardovanja Jugoslavije, u Iraku, Avganistanu, Siriji i, evo, danas u Iranu. Svi su manje-više započeti kao humanitarne intervencije i širenje jednog novog demokratskog sveta i uticaja. Vidimo šta se danas dešava u Libiji i Avganistanu, šta im je donelo bombardovanje. Naravno, ostaje nepobitna odgovornost za zločine koje su paravojne i parapolicijske snage počinile na KiM, nakon početka bombardovanja. Ostaje to jedno stalno pitanje i dilema – da li je moralo baš tako da bude? Da li je bombardovanje moglo da bude izbegnuto? Kolika je naša odgovornost?

Pitamo je kako pamti tih 78 dana NATO bombardovanja SR Jugoslavije:

– Kao deo jedne od najvećih tragedija srpskog naroda u 20. veku. Kao jedno razaranje, uništavanje porodica, ljudi, pojedinaca. Zemlja se neverovatno brzo obnovila, izgrađeni su novi mostovi, putevi, obnovljene fabrike, ali ostale su praznine; ostali su izgubljeni ljudski život, koji su nenadoknadivi. Bombardovanje nikada nije smelo da se dogodi. I nikada ne bi trebalo da se zaboravi. Ali to ne znači da se ne treba okrenuti evropskim vrednostima, zauzeti antiamerički i antievropski stav – to samo treba da nam pomogne da shvatimo gde i u kakvom svetu živimo. Da pokušamo da pronađemo naše mesto, mi smo suviše mali da bismo svet mogli da promenimo.

Za film „Tačka prekida – rat koji je promenio pravila” kaže da je drugačiji od ostalih koje je radila. Da je za njega potrebno predznanje da bi se neke stvari razumele. Smatra da kroz filmove može najbrže da se velikom broju ljudi prikaže slika, događaj i objasni situacija.

– Igrani filmovi imaju veću gledanost, mada i dokumentarci beleže milionsku publiku. Na primer, više od deset mojih dokumentarnih filmova na jutjub kanalu imaju milionske pregleda („Košare” imaju 8 miliona pregleda, „Paštrik” 3 miliona, „Niko nije rekao neću” dva miliona…). Baš me zanima koliko će mladih ljudi pogledati „Tačku prekida”, jer najveći broj onih koje moje filmove prate na Jutjub kanalu su između 20 do 40 godina starosne dobi.

Još kaže da ne volim kada se igrani filmovi poigravaju sa istorijom. Scenaristi i reditelji imaju slobodu da to rade u igranom filmu za razliku od dokumentarista koji moraju da se drže strogih činjenica, što nekada može da bude „mač sa dve oštrice”. Ako neko ne poznaje dobro šta se dogodilo a pogledao je igrani film na tu temu – poverovaće da je sve bilo tako. Snimljeno je ne mali broj domaćih filmova i serija koje se baziraju na istorijskim događajima, ali su daleko od realnosti. Amerikanci to obično ne rade. Oni se dosta realno drže istinite priče. Pobornik sam takvog scenarističkog i rediteljskog stava kada su u pitanju istorijski igrani filmovi.

Inače, ima puno emisija, reportaža koje su rađene godinama unazad na tu temu. Inače, ima puno emisija, reportaža koje su rađene godinama unazad na tu temu. Ima i odličnih dokumentaraca koji su sada nepovratna arhivska građa. Takav je, na primer, film „UNMIK Titanik” Borisa Mitića koji je zabeležio 2003. godine život jedinih preostalih stotinak Srba u getou, u izolovanoj zgradi Ju programa u Prištini. Samo nekoliko meseci kasnije ti ljudi su u martovskom pogromu trajno proterani iz Prištine u kojoj Srba više da nema. Tako je dokumentarac Borisa Mitića postao arhivsko blago. 

Pitamo je gde još želi da se film plasira:

– Bilo bi dobro kada bi „Tačka prekida” bio prikazan na nekom javnom servisu na zapadu. Videćemo!