Muzej koji priča i miriše

Ništa slađe od meda i ništa vrednije od pčele. Rukovodila se time i porodica Živanović iz Sremskih Karlovaca kad je, pre pola veka. u svom domu osnovala Muzej pčelarstva. I to kakav muzej – da priča i miriše.

O ovoj porodici svi govore biranim rečima, jer su njeni članovi bili trgovci, pčelari, vinogradari i vinari, zadužbinari, nacionalni radnici. Njihov uporan rad, angažovanje da sakupe predmete iz pčelarstva i da od toga formiraju muzej, prepoznala je nekadašnja novinarka „Politike” Danica Radović, sačinivši sadržajnu i bogato ilustrovanu monografiju.

– Knjiga, posredno, kroz priču o eksponatima, otkriva biologiju pčele i uređenje pčelinjih društava. O tajnama pčelarskog zanata svedoče muzejski predmeti, fotografije i dokumenta – podseća autorka knjige. – To je, istovremeno, i priča o ključnim događajima iz života Živanovića, o plejadi stvaralačkih ličnosti porodice koja se, uz pčelarstvo, bavi vinarstvom i vinogradarstvom. U muzeju je oko 450 eksponata i više stotina fotografija, dokumenata i predmeta. Kako je svojevremeno zapisao Žarko Živanović, priča o Kući pčelarstva počinje od njegovog pradede, profesora Jovana Živanovića, kojem je pčela vratila zdravlje i snagu. Da bi joj se odužio, učinio je sve što je mogao da proširi znanje, posebno kod mladih naraštaja, o pčeli i lekovitosti meda.

Vreme žuči i meda

Neguje se u muzeju kultura pamćenja i to dinamično, po meri današnjeg vremena i savremene nauke. Ovde treba gustirati med i vino, jer kako reče pisac Bela Hamvaš, za ispunjen doživljaj nisu dovoljni samo pogled, reč i dodir, već se mora osetiti i nešto u stomaku. Zato je ovaj porodični muzej, s pčelinjakom i vinogradima, postao prava košnica u kojoj se svakog dana iz celog sveta slivaju posetioci.

Karlovački profesor Jovan Živanović bio je naučnik, književnik, prirodnjak i pčelar. Kao sina-jedinca, majka je htela da ga ostavi na porodičnom ognjištu, što je on odlučno odbio. Srećom, i njegov otac Josim bio je naklonjen čitanju i knjizi. Zato Jovan posle gimnazije odlazi u Beč na studije filologije. Iako je posle diplomiranja 1862. godine dobio ponudu da ostane na filološkoj katedri u Beču, srce ga vuče u rodno mesto, u kome ga postavljaju za profesora srpskog jezika. Vlast mu sugeriše da ne uvodi novotarije Vuka Karadžića i Đure Daničića, ali on to ignoriše, pa molbu za prijem piše Vukovim jezikom.

Ženi se Jelenom Bukoval iz ondašnjeg Velikog Bečkereka (današnji Zrenjanin), s kojom je izrodio petnaestoro dece. Pre venčanja, njihova ljubav je imala šekspirovski zaplet. Naime, Jelena je imala sestru bliznakinju, tako da su njih dve ličile kao jaje jajetu. Kako, prilikom susreta, Jovan nije uspevao da ih razlikuje, počeo je da Jeleni šalje pisma, što je urodilo plodom. Na udvaranje i izjave ljubavi odgovorila je pristankom da se uda za njega. A onda neočekivana vest: iscrpljen od rada, počinje da poboljeva. Prijatelji mu savetuju da kupi voćnjak, što on i čini. Ubrzo se sreće i s pčelama, u čemu je veliku zaslugu imao šumar Porfirije Poja Nikolić. Iz Nemačke mu stižu knjige o pčelama, a iz Evrope donosi najsavremeniju opremu. Dok pčelari iz dalekih krajeva dolaze da vide te „novotarije”, u karlovačkoj Bogosloviji pčelarstvo postaje obavezan predmet.

Za kratko vreme njegov pčelinjak postaje jedan od najuređenijih na Balkanu. Imao je oko 400 košnica u pet pčelinjaka, između kojih su bile postavljene table s ispisanim lepim mislima iz Biblije. Cilj je bio da se budući teolozi-pčelari prosvetle i da im se pčelarstvo omili. Dobija Jovan za života mnoga domaća i inostrana priznanja, a iz zdravstvenih razloga se bavio i vinogradarstvom. Prvi bečki enolog srpskog porekla Dimitrije Mita Petrović pohvalio se da je dobrotom profesora Živanovića dobio recepturu za neka specijalna vina, poput „auspruha”. Ono je bilo melem za lečenje tuberkuloze, jer se pravilo od plesnivog zrna koje je, zbog plesni, imalo penicilinsko svojstvo. Nažalost, upamtio je i teške trenutke, pune nerazumevanja i osporavanja. Komentarisao je to na sebi svojstven način: „Bilo je to vreme žuči i meda”.

Pola veka je minulo od kada je u kući Živanovića osnovan jedinstven muzej. Posle smrti profesora Jovana, imao je ko da nasledi njegov rad. Učinili su to njegov sin Žarko, a docnije i potomci Borivoje sa suprugom Verom, njihova ćerka Ljubica, pa njihov sin Žarko sa suprugom Zvezdanom. Danas još stotinak fotografija i predmeta čekaju da dobiju svoje mesto u muzejskom prostoru.

Na vinskoj karti „Titanika”

Sadašnja generacija ove porodice, s Borkom Ž. Živanovićem, kao sedmo pokolenje vinogradara i vinara, vratila je ugled i staru slavu čuvenih karlovačkih vina. On je proširio postavke na vinogradarski i vinarski deo muzejskog prostora, započeo sadnju mladih vinograda i kreiranje novih sorti vina.

Živanovići su poznati pčelari, ali i vrsni vinogradari. Deo proizvodnje vina je i dalje u 300 godina starom vinskom lagumu, jednom od najstarijih i najvećih u Karlovcima. Njihovi vinogradi su na istom mestu kao i pre mnogo vekova, u potesu Mataj, na obroncima Fruške gore, koji se spuštaju prema desnoj obali Dunava.

Zanimljivo je i kazivanje Vere Živanović, Žarkove majke:

– Kad sam se udala i došla u dom ove porodice, imala sam 18 godina. Probala sam njihov predratni, čuveni „auspruh”, kojeg je samo malo sačuvano. Bio je poput ćilibara: lepo i pitko vino, ukusa koji se teško može opisati. Kasnije, kada se sve usmerilo ka masovnoj proizvodnji, moj muž Bora odustao je od pravljenja ovog vina, jer to niti je ko želeo, niti mogao da kupi i plati.

U decenijama što su minule ostala su kazivanja, albumi uspomena, prelepa sećanja i poneka legenda. Nikad dokazana, a ipak mistična. Tako postoji verovatnoća da je na vinskoj karti „Titanika” bio baš karlovački „auspruh”, sada u brodskoj olupini, pronađenoj 1985. na dubini od četiri kilometra. Neki, pak, tvrde da je reč o vinu iz austrijskog sela Rust, čiji su vinari pre desetak godina osnovali pokret da se vrati slava tom vinu. U Sremskim Karlovcima takvog društva i pokreta nema. Ovde se u 63 domaćinska podruma proizvode crna, bela i crvena vina.

A kako bi izgledao „auspruh” posle decenija provedenih na dnu okeana? Vinari tvrde da mu ležanje na morskom dnu ne bi naškodilo, već bi ga samo sačuvalo i pretvorilo u malo gušći nego što je inače.

KILOGRAM OTROVA 40.000 EVRA

Od prijatelja iz Nemačke je, sedamdesetih godina prošlog veka, Borivoje Živanović dobio aparat na čiju gornju površinu nalete pčele, a potom se pusti slaba struja. Pod stresom od slabe struje, pčele ubodu platno ispod kojeg je staklo. Pčelinji otrov se vrlo brzo kristališe i skida. Veoma je lekovit, koristi se u farmaceutskoj industriji, i veoma je skup. Poslednjih godina kilogram košta oko 40.000 evra! Stari prof. Jovan Živanović je tvrdio da je svoju bolest u mladosti izlečio uz pomoć ujeda pčela i vinom „auspruh”.

MAKETA KAO KOŠNICA

Zbog toga što je osnivačka skupština Saveza pčelara održana u manastiru Ravanica, na Fruškoj gori, Živanovići su uradili maketu ove svetinje koja je, zapravo, košnica. Pošto je vremenom dotrajala, restaurirana je i smeštena u Muzej pčelarstva. Uvek zaokuplja pažnju posetilaca.