Milan Damjanac: Jurcanje savršenstva direktno vodi ka depresiji

Gost podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” biće Milan Damjanac, psihoterapeut, filozof i edukator. Njegov rad i promišljanja otvaraju važne teme o mentalnom zdravlju, ličnom razvoju i odnosima koje gradimo – sa drugima i sa sobom. Autor je jedne od trenutno najčitanijih knjiga u Srbiji „Još ovo ti fali za sreću”. U podkastu ćemo govoriti o tome kako da bolje razumemo sopstvene emocije, zašto se često vrtimo u istim obrascima ponašanja i na koji način psihoterapija može da bude put ka ispunjenijem životu.

– Recept za dobar život je da znaš kako treba podneti kritiku. Pod jedan - podneti krivicu za sopstvene, a pod dva – kontemplirati o smrti. Stvarno mislim da ta kontemplacija o tome da ćemo svi na isto mesto u jednom trenutku, podiže kvalitet života – smatra Damjanac.

Njegov stav je da je sreća jedan od fikseva, kao droga i da stalno moraš da imaš još... Sreća je produkt našeg savremenog doba, ideja da život treba ti isporuči nekako srećnu okolnost i srećno delanje, srećno osećanje, što je naravno nemoguće, jer sreća ide i sa tugom i sa svim ostalim stvarima. Kad živiš smislen život, kad znaš kuda ideš, to je nekako mnogo lakše. Čovek podnosi loše trenutke i onda gleda ih sa neke vesele strane jer zna kako će da živi. A kad nećeš da podnosiš, što je mnogo češće danas, onda nekako hoćeš da stalno imaš neku egzaltaciju, odnosno stalno imaš neki fiks sreće i onda tu „uleće” potrošačko društvo sa kupovinom.

Nema lakog života, nema lake sreće, lakih izbora, sve mora da se plati. U tom smislu reči, plaćaš suzama, plaćaš krivicom, plaćaš nečim i na neki način ubijaš sebe da bi napravio nekog odraslog sebe. A odrastao čovek zna da se nosi sa krivicom. Ljudi danas ne umeju da budu neko ko napravi odluku pa bude kriv zbog toga. Zbog te odluke mi se stidimo, mi želimo da budemo prihvaćeni i onda smo svi nekako izluđeni. A pošto smo svi izluđeni, onda nama stalno treba neko drugi da nam kaže da smo vredni. Bojimo se sukoba, bojimo se problema, bojimo se razumevanja, a najlakše je da imaš sreću. Najsrećnije su životinje. Nema juče, nema sutra, postoji samo sada. Nema razmišljanja, nema sećanja. Čovek mora da, ipak, živi smisleno. Ako ne živimo smisleno, sreća se prvo često pretvori u nesreću i u depresiju – rekao je Damjanac.

On je naglasio da je je tačan stih pesnikinje Desanke Maksinović da je „sreća lepa samo dok se čeka i dok od sebe samo nagoveštaj da”…

– To je tačno, jer kada dođeš do sreće, onda ti treba nešto novo. Tako da je u suštini najbolji život onaj gde si na nekom smislenom putu. A čim ti stigneš tamo gde je trebalo, odmah sledi praznina. Zato čovek kada se okrene ljudima oko sebe i generalno ljudima  može da upotpuni to polje time što će se osećati smisleno, time što će raditi nešto za druge, time što će se okrenuti od sebe i što je najbitnije ne samo da se okrene ljudima koji ga vole i koje on voli nego faktički da veže smisao za nešto što ne može tako lako da se iscrpi. A to su obično neki odnosi sa drugim ljudima, produbljivanje tih odnosa, bliskost i kreativa, nešto što ispunjava, što može da traje. Sreća ne može da se kupi. I nisam siguran da može da se dostigne na tom nivou na kom ljudi misle da je moguće. Može da se dostigne radost kao produkt nekog smislenog života, ali kupovina je samo zatrpavanje praznine. Ti kad kupuješ, ti zatrpaš prazninu – smatra Damjanac.

Neki ljudi izgube dragoceno vreme čekajući savršenu osobu, posao, prijatelja, život…

– Mi stalno čekamo da nam dođe neki bog, neki gospod, neko rešenje, neka velika istina. neko da nas spasi a toga prosto nema. Na kraju faktički samo mi možemo da spasimo sebe. Ako čovek radi nešto, da bi uradio nešto dobro za svoj život, onda mu se možda neke lepe stvari dese. A možda mu se i ne dese. To je ona antička priča koju ja baš volim, koja kaže da čovek ne upravlja do kraja svojim životom. On radi ono što može, a tragedija može da se desi ovako i onako. Ali čekanje je već gotova tragedija. Dučić je u priči rekao: „Ne znam recit za sreću, a znam za nesreću. Samo probaj da udovoljiš svima”. Čim vidiš da te svi hvale, čim vidiš da ideš u pravcu kao apsolutno podržan, nešto loše radiš. Prosto mora neko te kudi i ti to moraš da prihvatiš kao što ćeš ti neke druge ljude da kudiš. Nema potrebe da se opravdava sve i svašta. Čim ima manjka poštovanja onda imaš sva zla i probleme koje čovek napravi sebi i drugima jer onda ti veruješ da si znaš na poziciji istine, ti znaš tačno ko si, šta si, kuda ideš, a drugi su bezveze… E tako je sa srećom - čekaš neko savršenstvo, a toga nema, to je čak jako opasno tražiti. Ako ne prihvatam ništa ispod tog ideala, neću prihvatati ni drugog. Neću moći napraviti naš odnos koji traje.

Neću moći da trpim. Zašto bih trpeo recimo u braku bilo šta, ili u vezi, ili u prijateljstvu, ili na poslu, ako ne moram. Šutnem sve i nađem nešto drugo. Ali to nije život. I to ne može biti život. To direktno vodi ka depresiji – naglasio je Damjanac.

POGLEDAJTE JOŠ