Uvek zaljubljena u život

Iza platana Mirjane Lehner Dragić stoji život ispunjen ličnim traganjima, istorijskim sećanjima i intimnim radostima. Ovoga puta, sa slikarkom razgovaramo o onome što se ne vidi na izložbenim zidovima – o detinjstvu, strahovima, malim ritualima i bojama svakodnevice.

– Ne smem da vam kažem na čemu radim. Pozvaću vas kad bude izložba… Samo ću reći – u vezi je sa snovima.

Govori to uz osmeh koji ima dečju nestašnost i iskustvo skoro čitavog veka. Pred leto će zakoračiti u devedesetu. Korak joj je još krepak, pogled radoznao, a u glasu se smenjuju toplina i čvrstina žene koja je preživela istoriju, ali je nije pustila da joj ugasi radost.

Kada je nedavno, zbog bolesti, dugo ležala, sin Marko joj je doneo knjigu – „Sećanja, snovi, razmišljanja” Karla Gustava Junga.

– Možda ću vas začuditi, ali to mi je trenutno najlepša knjiga. Kao da ga znam dugo – kaže naša sagovornica, koja se osim slikarstvom bavi i ilustrovanjem knjiga.

Jung, koji je nastojao da pomiri nauku, umetnost, filozofiju i religiju, kao da je samo potvrdio ono što je ona već živela – da su san i java jedna ista celina. Mirjana beleži svoje snove godinama. Sanja u bojama. Ponekad, kaže, sanja i čitavu izložbu.

Iz snova je nastala i knjiga „San između slike i reči”, koju je radila s pesnikinjom Ivanom Milankov, a predgovor napisao akademik i psihijatar Vladeta Jerotić.

Ponosna na jevrejsko poreklo

Kada razgovor skrene ka ratnim godinama, ton joj se menja.

– Uvek me vraćaju na detinjstvo. Ja bih lično volela da preskočim taj deo. Kada oživi u meni, jako je bolno.

Kao šestogodišnja devojčica krila se po selima oko Kruševca. Ujak Papo Samuel streljan je 1943.

– Ostao je u Kruševcu verujući da je pod imenom Petar bezbedan. Nemci su ga, s još 300 drugih, streljali kao Srbina u znak odmazde na mestu gde je danas Spomen-kompleks Slobodište.

Mirjanina baka i brojni srodnici stradali su na Starom sajmištu u Beogradu.

Majka Mirjam bila je iz sefardske porodice. U kući se govorio španski, strogo su se negovali običaji, košer pravila, razdvajalo mesno od mlečnog. Tridesetih godina preselili su se iz Sarajeva za Beograd. – Moja majka je bila mezimica u kući iako je bilo sedmoro dece i vrlo tanana, možete da mislite koji je ona slom doživela i 1948. rešila je da ode za Izrael – priča naša sagovornica.

Od tada majku više nikad nije videla.

Otac Alfred bio je firmopisac, član umetničkih udruženja, uradio je više od sto plakata, mahom filmskih, etikete, značke… Bio je izuzetan portretista. Veruje da je od njega nasledila i to što se celog života opirala da pripada nekom klanu, iako je, dodaje, veoma teško tako živeti kao slobodan umetnik.

Slične osobine nasledio je i njen sin, vizuelni umetnik Marko Dragić.

Temama u vezi sa njenim jevrejskim poreklom, istorijom i nasleđem počela je da se bavi tek pre tri decenije, u zrelom dobu njenog stvaralaštva. Izložba „Čipke moje tetka Erne” posvećena je porodici iz koje je potekla.

– Iz mešovitog braka sam. Otac je sa porodicom došao u Beograd iz Osijeka. Vaspitana sam i genetski opterećena da mi je važan samo čovek – kaže. – Svekrva mi je jednom rekla: „Ah, ti Jevreji…” A ja sam joj odgovorila da sam ja Jevrejka po mami, baki, dedi – sve do Španije. A ona kaže: „Ma kakvi, ti si naša.”

Ta rečenica – „ti si naša” – kao da je suština njene životne filozofije.

Tihu odlučnost zadržala je kao osobinu celog života.

– I danas je mučno biti slobodan umetnik, ali bila sam svoja – napominje autorka iza koje je više od 65 samostalnih izložbi, nagrada za životno delo ULUPUDUS-a, saradnja s izdavačkim kućama i zavodima za zaštitu spomenika kulture, muzejima i arheolozima. Radila je i umetničke crteže za Srejovićevu knjigu o Lepenskom viru, završila grafički odsek Akademije primenjenih umetnosti. Tokom karijere bila je i profesorka ilustracije i grafičkih tehnika u srednjim školama. Godinu dana je predavala u Novom Sadu. Svakog jutra u šest hvatala je tramvaj, pa autobus. Sedamdeset pet kilometara u jednom pravcu.

– Ali deca su me volela. I danas sam s tom omladinom u kontaktu.

Zvali su je da pređe u Novi Sad, nudili atelje na tvrđavi, ali ništa od toga se nije dogodilo.

Živela je i u Parizu. Pravila je minijaturne kolaže u monotipiji rešena da ponudi galeristima. Seća se i danas živo kako je ušla u galeriju, na čijem su zidu visili crteži i slike Pikasa, Šagala, Braka…

– Pomislila sam da ne vredi ni da pitam, a onda je devojka pogledala moje radove i rekla da uzima sve. Tako su moje minijature ušle u tri galerije u istoj ulici. Pred Uskrs sam se osmelila da zakucam na vrata Galerije Lafajet, iako nisam znala francuski. Moj rad ide uvek ispred mene, jer ja ne znam jezik. Direktor je pogledao i pitao može li to malo veće – priseća se.

Komentariše da joj je tamo svet bio naklonjen.

– Kolege su mi govorile da sam više postigla za godinu dana nego oni za 10 godina. Ali ja nisam imala kud, opstanak je bio u pitanju. I uspela sam – priča slikarka, koja se ipak vratila u svoj rodni Beograd.

Pred devedeseti rođendan, Mirjana Lehner Dragić i dalje radi, a kada je pitate da li bi nešto menjala, odmah odmahuje glavom.

– Ništa. To je moj život.

Prijateljstvo s Dobrilom Nenadićem

Iz bogate riznice uspomena Mirjana posebno izdvaja pisca Dobrila Nenadića. Pamti ga kao mladića na biciklu, s korpom koja je puna knjiga. Tako ga je prvi put videla pre šezdesetak godina u Arilju, dok je bila u poseti kod tetke. Dok je skicirala prizore s obala Rzava, počelo je njihovo prijateljstvo. Kada joj je pokazao rukopis „Doroteja”, bila je oduševljena.

Likovi i prizori iz tog romana pratili su je decenijama, svedoči grafičarka i slikarka o prvom susretu sa  romanom koji će postati jedna od najčitanijih knjiga u Jugoslaviji.

Ciklus Jeleninih snova izložila je na „Dobrilovim danima” u Arilju.

„Mene je Mirino slikarstvo krepilo i sokolilo”, napisao je Nenadić.

To je možda najveća pohvala koju jedan umetnik može dobiti.

Roni na dah

Mirjana voli podvodni svet, i na kraju devete decenije, tvrdi da roni na dah, bez maske.

– Plašim se da li ću da izronim, da srce ne popusti – kaže.

O tome svedoče i njene slike.

Prvi put se, inače, predstavila beogradskoj publici 1970. baš slikama na kojima je bojama oživela čudesni svet inspirisan bogatstvom morskog dna, šarenilom oblutaka, školjki... Veliki je borac za očuvanje prirode i aktivna u ekološkim akcijama.

Priča nam da je pre tri godine bila u Grčkoj s udruženjem „Veseli autobus”. Obilazili su Solun, mesta koje nose pečat srpskog stradanja i sećanja. Istorija i radost putovanja kod nje nikada nisu u sukobu.