Rusi u srpskoj kolektivnoj svesti

„Ima seoba, smrti nema”, misao je Miloša Crnjanskog koja u potpunosti rezonira sa istorijskim romanom ruske književnice Jelene Zelinske „Poslednji Rusi viđeni su u Beogradu” (u prevodu Milje Baletić i u izdanju „Službenog glasnika”), jer to je pripovest o nekadašnjim i savremenim ruskim migracijama na Balkan, u Srbiju. Jelena Zelinska i sama je ruska književnica i migrantkinja koja živi u Budvi. Sticajem neobičnih okolnosti ona je ovom knjigom oživela uspomenu na Alekseja Butakova (1907–1953), pripadnika bele ruske emigracije koji je sa majkom došao još kao dečak u Pančevo, a zatim i u Beograd, kao jedan od mnogih koji su našli utočište pod velikodušnim pokroviteljstvom Aleksandra Prvog, kralja Srba, Hrvata i Slovenaca i zatim kralja Jugoslavije. Butakov je završio muzičku školu i Univerzitet u Beogradu, držao koncerte, predavao, komponovao – čak i kada je dospeo u nacistički logor za zarobljene oficire. Istražujući podrobno činjenice o životu Alekseja Butakova, Zelinska oživljava i mnoge njegove savremenike, a među njima Branislava Nušića, Milicu Jakovljević – Mir Jam, Stevana Jakovljevića, Rafaila Blama, koji je sa Butakovim i u logoru prkosio strahu, hladnoći i gladi stvarajući muziku. Autorka piše i o dolasku proslavljene ruske primabalerine onoga doba Ane Pavlove u Beograd i prati nastanak čuvenog baleta Stevana Hristića „Ohridska legenda”. Drugi pripovedni tok romana fokusiran je na savremene ruske migrante, a među njima i na Ritu, koja radi u školi za migrante najnovijeg talasa.

To kako ste došli do notnog spisa zaboravljenog ruskog kompozitora Alekseja Butakova nalikuje na stari književni motiv pronađenog rukopisa. Verujete li da je to slučajno?

Tog leta sam putovala po Srbiji i sakupljala materijal za svoju knjigu „Moja ukusna Srbija”. Moje kolege i ja smo otišli ​​u selo Zlakusa da fotografišemo njihovu čuvenu keramiku. Bilo je kasno za povratak u Beograd, pa smo odlučili da prenoćimo u obližnjem eko-selu „Terzić avlija”. Aleksandar, njegov vlasnik, neočekivano mi je postavio pitanje dok me je vodio kroz svoj mali lokalni istorijski muzej: „Odavno imam kutiju sa arhivom. Kupio sam je na buvljaku za 600 dinara. Sadrži pisma napisana na ruskom. Da li biste želeli da ih vidite?” Naravno, bila sam radoznala. Odavno me zanima istorija bele emigracije na Balkanu. Aleksandar je doneo kutiju. I tamo, među pismima na ruskom, srpskom i nemačkom, plakatima, starim računima i fotografijama, videla sam malu svesku – dnevnik, mislim. Otvorila sam je, prelistala, a tamo su bile note! I onda sam videla natpis na koricama dnevnika: „Aleksej Butakov, 1943, Nirnberg, kasarna 6”. Odmah sam shvatila da u rukama držim više od notnih zapisa – ovo je bukvalno bila nit ka misterioznoj sudbini. Prvo što sam uradila po povratku u Beograd bilo je da kontaktiram sa poznatim istoričarom ruske emigracije Aleksejem Arsenjevim. Njegov kratak profil je mnogo toga razjasnio: Aleksej Butakov, sin ruskog admirala koji je stigao u Jugoslaviju sa Vrangelovom vojskom. Muzičar, oficir u Kraljevskoj vojsci, zarobljenik logora za ratne zarobljenike. Moje drugo pismo bilo je adresirano muzikolozima, u Moskvu. Ubrzo sam dobila odgovor: „Imamo posla sa akademskim nivoom, kalibrom Rahmanjinova, Rimskog-Korsakova...” I shvatila sam da me je božanska promisao dovela do ovog malog muzeja, gde je arhiva decenijama čekala svog istraživača. Bilo je kao da me je neko oslovio i pozvao. Prihvatila sam to kao svoju dužnost, svoju misiju – da vratim Aleksejevu muziku tamo gde joj je mesto: slušaocima.

Pripovedni tok grana se u više rukavaca, u prošlost i u sadašnjost, više je glavnih junaka... Međutim, zbog čega ste posvetu ipak dali gradu Beogradu?

Beograd je grad sa ličnošću. On nije samo kulisa događaja – on je živi učesnik. Ne zaboravite da je ovaj grad postao utočište za hiljade ruskih izbeglica – kako u prošlom veku tako i danas. Moja posvećenost ovom velikom gradu je i konstatacija činjenice i moja zahvalnost.

Vaš roman opisuje dolaske mnogih svetskih umetnika u Beograd, od čuvene balerine Ane Pavlove do Amerikanke Džozefine Bejker. Međutim, središte kulturnog vrenja smestili ste u kultne beogradske kafane „Ruski car”, hotel „Moskva”, „Znak pitanja”, u kojima su i beli Rusi našli svoje mesto...

To je bila karakteristika beogradskog života – kafanska kultura. I društveni i muzički život stanovnika grada zaista se dešavao tamo. Međutim, centar života mojih likova, njihov oslonac i uporište, bilo je Narodno pozorište u Beogradu. Upravo je tamo bila koncentrisana muzička kultura, nova za Beograđane u to vreme, doneta iz pozorišta Sankt Peterburga i Moskve. Aleksej Butakov, nakon što je završio muzičku školu u Beogradu, odmah je postao poznati pijanista i izvođač. Njegov prvi posao bilo je mesto pomoćnika dirigenta u beogradskom Narodnom pozorištu. Zajedno sa svojim prijateljima – igračem Olegom Grebenščikovim, koreografom Anatolijem Žukovskim i mnogim drugima, stvorio je novi jugoslovenski balet. Posle rata, Aleksej je postao profesor, a zatim i direktor Muzičke škole „Mokranjac”.

Jedna od priča posvećena je i snimanju filma o Alekseju Butakovu. Kako ste se osećali kada je taj dokumentarac najzad i prikazan na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu i kada ste odslušali koncert kojim je Butakov vraćen na scenu kao kompozitor?

Moj glavni cilj nije bio samo da istražim Aleksejevu sudbinu: morala sam da rekonstruišem celokupno njegovo muzičko nasleđe. Arhiva, fonoteka Radio Beograda, filmoteka i Muzička akademija – uz njihovu pomoć, uspela sam da sastavim celokupno nasleđe ovog zaboravljenog kompozitora. A što je najvažnije, imali smo njegove kompozicije napisane u logoru. Zamišljala sam kako je, u nehumanim uslovima, smrzavajući se i gladujući, muzičar komponovao muziku. Neverovatno. Želela sam da ispričam priču o ruskom emigrantu, oficiru Jugoslovenske vojske, braniocu Beograda i zarobljeniku u nemačkom logoru. Zajedno sa kolegama snimila sam film „Neka bude muzika. Aleksej Butakov”, koji govori o samom otkriću, istraživanju i, što je najvažnije, herojskoj snazi jugoslovenskih muzičara-oficira koji su, zatvoreni četiri godine, zadržali svoje dostojanstvo, hrabrost i osećaj dužnosti pod tim uslovima. Moj glavni san je ostao da vratim Butakovljevu muziku na mesto gde je započeo svoj muzički život. I moj san se ostvario! Dana 9. oktobra 2024. godine na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu održan je koncert „Povratak Alekseja Butakova”, gde je simfonijski orkestar ovog pozorišta izveo 12 muzičkih dela kompozitora. Kada sam izašla na scenu da najavim koncert, koji je počeo projekcijom filma, videla sam da je ova prelepa sala puna gledalaca. Bilo je potomaka belih emigranata, bilo je savremenih ruskih emigranata, a bilo je i Beograđana. Posmatrala sam ovo divno okupljanje i, verujte mi, zaista sam osetila da su pored nas svi oni koji su igrali na ovoj sceni, pevali, svirali u orkestarskoj „jami”, da su ostali u ovom prelepom simbolu kulture. I shvatila sam da sam sada i ja deo ovog pozorišnog života koji dele Rusi i Srbi.

Zašto je Aleksej Butakov zaboravljen kada je bio vrsni pijanista i kompozitor, uveličao srpsku kulturu i delio sudbinu vojnika Jugoslovenske kraljevske vojske u nacističkim logorima? A navodite i podatak da bez Elene Poljakove, Aleksandra Fortunata i Nine Kirsanove kod nas ne bi ni bilo baleta...

Ruski muzičari, koreografi, umetnici i druge kreativne ličnosti dali su ogroman doprinos osnivanju pozorišta, posebno njegove baletske trupe. Mnogi od njih su postali rezervni oficiri, branili su Beograd sa Kraljevskom vojskom i bili su zatvoreni u nemačkim logorima. Posle rata, kada je Jugoslavija postala socijalistička, stavovi prema ruskim emigrantima – belogardejcima – dramatično su se promenili. Neki su umrli, drugi su emigrirali u druge zemlje. Njihove priče i njihov doprinos su zataškani. Međutim, arhive su sačuvane, a ovaj period istorije Beograda se istražuje i slavi. Nedavno je čak i jedna ulica dobila ime po ruskom arhitekti Nikolaju Krasnovu, koji je ovde sagradio mnoge lepe zgrade.

Ruski koreografi postavili su na scenu Narodnog pozorišta Hristićevu „Ohridsku legendu”, a opisujete ih u makedonskoj epizodi u dodiru sa slovenskim mitovima. Šta je, po vašem mišljenju, koren srpskog „obožavanja” ruske kulture: taj slovenski, a zatim i pravoslavni koren naših naroda ili kasnije levičarske, komunističke, ideje?

Hristićev balet „Ohridska legenda”, remek-delo jugoslovenske scene, kompozitor je stvorio u tesnoj saradnji sa ruskim muzičarima i koreografima koji su putovali po Makedoniji da bi, pre svega, proučavali njen folklor. Uzgred, ovaj deo romana sadrži detektivsku priču o stvaranju čuvenog ohridskog bisera, čiju je tajnu takođe tamo doneo ruski emigrant. Dvadesetih godina 20. veka krem ruskog umetničkog društva našao se u Jugoslaviji. Tamo je nastupala Ana Pavlova, pevali su Šaljapin, Vertinski i Nadežda Plevicka. Male scene beogradskih kafana bile su ispunjene izvođačima svetske klase. Kako da se čovek ne zaljubi u rusku kulturu? Čini mi se da je ta slika Rusa, poslednjih Rusa, sačuvana u kolektivnoj svesti. Ponekad mislim da to sprečava Srbe da realnije sagledaju modernu Rusiju.

Dolazimo do naslova romana – poslednje prave Ruse videli su Beograđani, ostali su posle njih samo Sovjeti. Jasno razlikujete tu ideološku komponentu ruske kulture, kulture belih i crvenih, i dočaravate je scenom spaljivanja jedne od najvećih emigrantskih ruskih biblioteka u Beogradu, scenom u kojoj boljševik šutira Ruskinju koja pokušava da spase knjige.

Moje razumevanje naslova „Poslednji Rusi” tri puta je pojašnjeno u romanu kroz njegove likove. Prvo je objašnjenje Ane Pavlove, zatim sovjetskog oficira u nacističkom logoru i, u poslednjem poglavlju, samog protagoniste romana. Naravno, za mene ovo nije metafora, već očigledna činjenica: tokom 80 godina sovjetske vlasti boljševici su uspeli da stvore, kako su to nazvali, novog čoveka – sovjetskog čoveka. I taj čovek se razlikuje od tih poslednjih Rusa po svojoj ličnosti, društvenim veštinama, čak i jeziku. Posebno je, naravno, važno društveno iskustvo preživljavanja sovjetskog čoveka pod pritiskom režima.

Kako su se beogradski Rusi našli u građanskom ratu u Jugoslaviji, onom tokom Drugog svetskog rata, a kako posle čuvene 1948. godine?

Upravo o tome roman govori. Tokom Drugog svetskog rata, ruski emigranti, poput mog junaka Alekseja Butakova, pridružili su se Kraljevskoj vojsci, postali partizani; drugim rečima, izabrali su da brane Jugoslaviju. Među njima je bilo i pristalica monarhije. Nakon raskida između Jugoslavije i SSSR-a, koji je, po mom mišljenju, bio blagosloven za Jugoslaviju, Rusi su se našli u teškoj situaciji. Većina je emigrirala, mnogi su uhapšeni i poginuli kada je Crvena armija stigla u Beograd. Bilo je i onih koji su verovali u sovjetsku vlast i vratili se u SSSR, pravo u gulag. Ali neki, poput Alekseja Butakova, primabalerine Kirsanove i drugih, ostali su u Beogradu i nastavili da rade svoj posao.

U delu priče iz našeg vremena, savremeni ruski migranti, umetnici, profesori, snalaze se, snimaju, stvaraju u Srbiji, Crnoj Gori. Na koji način vidite ove nove generacije Rusa na Balkanu, u stalnom „buretu baruta”? Kako se vaša lična životna priča prelama u ovim zbivanjima?

Tokom protekle četiri godine mnogo novih ruskih emigranata je stiglo u Srbiju i Crnu Goru. Neki se sele sa celim svojim poslovima. Na primer, moj roman, na ruskom, objavila je ruska izdavačka kuća u Crnoj Gori. Tvrdi se da trenutno u Srbiji ima oko sto hiljada Rusa, a u Crnoj Gori oko četrdeset hiljada. Ove brojke su uporedive sa obimom bele emigracije. Razlozi su slični: savremeni mladi ljudi napuštaju Rusiju jer se ne slažu sa vladom, posebno u vezi sa ratom sa Ukrajinom. Sastav je drugačiji: u 20. veku u Beograd su stizali vojnici i umetnička elita. Sada su većina stručnjaci u modernim oblastima: programeri, dizajneri, marketinški stručnjaci. Mnogi su medicinski stručnjaci. Ovo je presek najobrazovanijeg, najaktivnijeg segmenta društva. Čim je počeo rat, odmah sam videla da su ovi talasi (trenutni se smatra petim) jedan tok, koji, još jednom u istoriji, izbacuje iz Rusije njen najobrazovaniji, evropski deo. Na dan početka rata bila sam u Pančevu, posećujući mesta u gradu povezana sa sudbinama belih emigranata. Pitala sam se: „Šta bi ruski pisac sada trebalo da radi?” I pronašla sam odgovor: „Da bude svedok.” Tada sam počela da pišem ovaj roman, njegov savremeni deo. Sadrži samo stvarne priče stvarnih ljudi; samo su imena promenjena. U to vreme volontirala sam u fondu koji pomaže ukrajinskim i ruskim izbeglicama. Pričam priču o njima kroz oči jednog izmišljenog lika, Rite.

Vaša junakinja Rita zaljubljuje se u Srbina. Međutim, u stvarnom životu deluje da je ruska populacija nekako izdvojena iz srpskog društva. Zašto?

Čini mi se da utisak da je ruska dijaspora zatvorena u odnosu na srpsko društvo više nije relevantan. Zamislite ljude koji su bili primorani da se iznenada nađu u stranoj zemlji sa svojim porodicama, ne znajući jezik, ne razumevajući osobenosti srpskog društva, pokušavajući da pronađu podršku među svojima. Sada su mnogi od njih savladali jezik; imamo pravu traku za obuku na našim jezičkim kursevima u Budvi. Mnogi su ovde pronašli posao, otvorili kafiće, preduzeća, prodavnice, a neke su namenjene i Beograđanima. U Budvi je otvoreno mnogo kafića, poslastičarnica i barova koje Crnogorci rado posećuju. I što je najvažnije, ako je u prošlosti glavni doprinos ruskih emigranata bio kulturni, sada to postaje IT proizvod. Pogledajte brojke koje iznose ekonomski stručnjaci – doprinos ruskih emigranata postaje sve primetniji u ekonomskom smislu. Ispostavilo se da su nepotrebni u Rusiji. Sigurna sam da će njihov dolazak koristiti Balkanu. Savremeni deo romana usredsređen je na ljubavnu priču Rite i mladog Beograđanina Dragana. Prvo, ko bi čitao roman bez ljubavnih scena? I što je najvažnije, njihov odnos je metafora za ljubav Rusa prema Beogradu, prema Balkanu... A složenost njihovih odnosa upravo odražava celu kontradiktornu sliku adaptacije. Ono što sam već nazvala „balkanizacijom”. Ova knjiga, koja je već doživela dva izdanja, postala je bestseler u ruskim knjižarama u Srbiji i Crnoj Gori. Sada željno iščekujem da vidim kako će srpski čitaoci prihvatiti roman. Nadam se da će mnogo toga naučiti o Rusima, pa čak i o sebi samima.