Ne želim da se budim u svetu iz Kafkinih romana

Jedna od ikona savremene poljske, evropske, pa i svetske kinematografije, rediteljka i scenaristkinja Agnješka Holand, već pet i po decenija svojim snažnim, beskompromisnim filmovima jasnog političkog stava i autentične estetike sučeljava gledaoce sa temama koje mnogi izbegavaju, a kad se ipak opredeli za neku popularniju, bezbolniju, to čini kako bi osvetlila sve ono što se, zapravo, skriva iza te naizgled pitome, poznate i neupitne priče.

Stradanja pojedinaca i naroda u ratu, Holokaustu i totalitarnim režimima; razotkrivanje užasnih istina o zaboravljenim, potisnutim ili namerno skrajnutim istorijskim događajima, kao i podsećanje na male i velike heroje tih teških vremena; moralne dileme običnih ljudi u borbi za preživljavanje; potraga za sopstvenim identitetom i smislom postojanja; preispitivanje ličnih i društvenih vrednosti, političkih uverenja, odgovornosti i krivice, ljubavnih i porodičnih odnosa i vere (u boga, pravdu, naciju, ideju) – okosnica su filmova kojima se proslavila, kao što su Glumci iz provincije (1978), Gorka berba (1985), Evropa, Evropa (1991), U tami (2011), Tragom kostiju (2017), Zelena granica (2023) i drugi.

Agnješka je studirala na čuvenoj Filmskoj akademiji u Pragu (FAMU) u vreme praškog proleća – kad i jugoslovenski reditelji tzv. češke škole – i tad bila uhapšena zbog podrške pobunjenicima. Diplomirala je 1971. i vratila se u Poljsku, gde je započela karijeru sarađujući sa „besmrtnicima” Andžejom Vajdom i Kšištofom Zanusijem i već tad se našla na udaru cenzure komunističkog režima. Uoči uvođenja Vojnog zakona u Poljskoj 1981. emigrirala je u Francusku i od tada živi na jednom poluostrvu u Bretanji, a snima širom sveta, najviše u Poljskoj i SAD.

Njena prva saradnja sa velikim studijima u Holivudu rezultirala je filmom Tajni vrt iz 1993. godine (adaptacija istoimenog romana), u kojem glumi Megi Smit, a među ostalim holivudskim zvezdama sa kojima je Agnješka radila su i Leonardo Dikaprio, Ed Haris, Albert Fini, Dženifer Džejson Li, Barbara Sukova, Dajana Kruger, Džejms Norton...

U bogatom opusu Agnješke Holand, koji obuhvata više desetina igranih i dokumentarnih bioskopskih i televizijskih filmova, kao i serija (pored ostalog, režirala je nekoliko epizoda Doušnika, Ubistava i Kuće od karata) za koje je osvojila najprestižnije međunarodne nagrade i nekoliko nominacija za Oskara na stranom jeziku, važno mesto imaju ekranizacije romana i biografije. U potonje spada i Franc (o kultnom češkom piscu Francu Kafki), koji je lane proglašen najboljim filmom na prestižnom festivalu u San Sebastijanu, a publika u Srbiji imala je prilike da ga premijerno vidi početkom februara na Beogradskom film festivalu.

I njen sledeći projekat će, kako kaže, biti biografski, posvećen poznatom američkom piscu i scenaristi poljskog porekla Ježiju Kosinjskom.

Kad ste se prvi put sreli sa delima Franca Kafke i kako ste rešili da o njemu snimite film?

Kafkina dela sam upoznala još sa 14 godina. Mnogo sam čitala, među autorima su bila najveća imena poljske i svetske književnosti, naročito su me privlačili klasici realizma i psihološkog romana 19. veka, Dostojevski i drugi. A onda mi je do ruku došao Proces. Za mene je to bio potpuni šok, nešto sasvim drugačije od svega što sam dotle pročitala. Bavio se svakodnevnim životom, ali na jedan poseban način, i umetničkim stilom i pristupom. Potražila sam i ostalo što je pisao, a što je prevedeno na poljski, uključujući Pisma Mileni i dnevnike. Osetila sam bliskost sa njim, poverovala da razumem bolje od svih drugih tu njegovu društvenu i emotivnu izdvojenost, neuklopljenost. Kao da sam mu neka „duhovna sestra”. Shvatila sam koliko je istovremeno ranjiv i snažan, istrajan i nepokolebiv u želji da piše, ali obeshrabren okolnostima koje ga od pisanja udaljavaju. Onda sam otišla na filmske studije u Prag, njegov rodni grad, i posle dužeg vremena u meni je ponovo oživeo taj utisak. Godine 1980. adaptirala sam Proces za televiziju sa tadašnjim mužem i tako na neki način obnovila nekadašnju povezanost sa Kafkom i svetom koji je stvorio u svojim delima. Međutim, nisam razmišljala o njegovoj filmovanoj biografiji. Štaviše, bila sam uverena da je takav poduhvat loša ideja jer se Kafkin život zapravo odvijao u njegovoj glavi. A kako to preneti na veliko platno? Tek kad sam počela češće da odlazim u „kapitalistički” Prag i snimam tamo, da njegovo nasleđe posmatram na novi način, uz svu tu kičastu slavu koja ga sada prati, pojavila se zamisao da bih to ipak mogla da uradim. Pomoglo mi je i to što nam je na FAMU književnost predavao Milan Kundera, koji je insistirao na autorima koji su u prvoj polovini prošlog veka pisali na nemačkom, a jedan od njih je bio i Kafka. Postoji čak mišljenje da je praško proleće među intelektualcima pokrenula tih dana organizovana literarna debata o Kafki. Ali svakako je podstakla novo interesovanje za njegova dela.

Kad već pominjete studije na FAMU u Pragu, da li ste se upoznali sa kolegama iz tadašnje Jugoslavije sa kojima ste delili sličnu sudbinu?

Kako da ne, družila sam se sa svima! Bili su to Rajko Grlić, Srđan Karanović, Goran Marković, Lordan Zafranović, Goran Paskaljević. Do danas smo ostali prijatelji i često se srećemo na međunarodnim filmskim festivalima.

I Kafka je žrtva ideologije – u komunističkoj Čehoslovačkoj neko vreme potpuno je bio skrajnut kao „buržoaski” pisac. Slava je stigla kasnije. Tu podvojenost vremena u kojem je živeo neshvaćen, nepriznat i osujećen, i ovog kad je postao svojevrsna ikona, simbol (iz njegovog imena je izveden i pridev „kafkijanski”) domišljato ste prikazali u filmu povremenim ubacivanjem prizora iz Kafkinog muzeja u današnjem Pragu.

Ko je posetio Prag zna da je u stvarnosti to jedna klasična, skromna muzejska postavka koja nije u vezi sa onom iz filma. Recimo, scena u kojoj posetioci stoje ispred ogromnog „zida” sačinjenog od hiljada knjiga posvećenih izučavanju Kafkinog života i dela, pokazujući koliko po obimu beskrajno nadmašuju sve što je on ikada napisao, zapravo je moja izmišljotina. Velelepni, inovativni muzej u filmu je u potpunosti naša kreacija. Ali činjenica je da su posle pada komunizma, u današnjoj Češkoj, shvatili kakvo komercijalno blago predstavlja Kafka (neuporedivo veće od „dobrog vojnika Švejka”, koji nema tu svetsku prepoznatljivost, pa i od legendarnog praškog Golema) i potrudili se da na razne načine iz toga izvuku materijalnu korist.

Mladić kog prikazujete u filmu je rastrzan između porodičnih očekivanja i sopstvene potrebe da stvara. Njegov položaj otežava i „pomešani identitet”: on je češki Jevrejin u Austrougarskoj koji piše na nemačkom. Da li su te okolnosti podstakle Kafkinu genijalnost ili se ona probila uprkos njima?

Franc je želeo da udovolji dominantnom ocu i porodici, ali nije bio spreman da žrtvuje svoje pisanje. Međutim, stalno je podozrevao da u tome nije dovoljno dobar. Strahovao je i da je ljudima nerazumljiv, čak i fizički odbojan. Njegov junak u Preobražaju poprima lik bube kao krajnji rezultat osećanja teskobe, otuđenja, nesigurnosti i egzistencijalne usamljenosti koja je mučila samog pisca. Nisam, međutim, želela da se previše bavim psihološkim profilom Kafke, već da njegove emocije, razmišljanja i fantazije uklopim u priču kao fragmente kaleidoskopa ili delove slagalice.

Da li je bilo teško da sve to uradite upravo kao što ste nameravali?

Uopšte ne, a najviše zahvaljujući briljantnom glavnom glumcu Idanu Vajsu, koji ima tu senzibilnost i duhovnost kakvu sam našla kod Kafke, čak i u najiritantnijim trenucima, kad gledaoci „navijaju” da on nešto uradi, ali se to ne dogodi. Idan je potpuno uverljiv, kao da je dopustio Kafkinom duhu da ga preuzme. Uopšte ne bih mogla da zamislim kakav bi film bio sa nekim drugim glumcem.

Kafka je spalio većinu svojih nedovršenih radova, a one koji su preostali – pisma, dnevnike i beleške – ostavio je najboljem prijatelju Maksu Brodu sa zahtevom da ih posle njegove smrti uništi (što ovaj ipak nije učinio). Otkuda taj destruktivizam?

Nemam pravi odgovor na to, čak nisam sigurna da je Kafka zaista to želeo ili je to bio neki trenutni, prolazni poriv, slabost. Možda se bojao toga kako će njegova dela biti shvaćena, nije hteo da izgubi kontrolu nad njima. Ali da je zaista hteo sve da uništi, mogao je to i sam da uradi. Možda se ipak nadao da će to što je pisao nekad nekome biti važno. Naravno, nije mogao ni da sanja kakvu će svetsku slavu jednog dana steći, da će svaki detalj njegovog života i svaki redak koji je napisao biti pomno proučeni, a njegovo lice se naći na majicama, šoljama i bedževima u suvenirnici. A šta ako je, u nekoj od svojih halucinacija, sve to video i užasnuo se?

Kako objašnjavate njegovu toliku popularnost danas?

Nemam objašnjenja. To je još jedna misterija. Razmišljali smo o tome kad smo pravili film. Mislim da Kafkina dela odgovaraju na neka važna pitanja koja ljudi postavljaju u različitim vremenima, na njihove strahove i žudnje, da su zato bliska i današnjoj generaciji mladih koji se suočavaju sa sličnim problemima i emocijama – od usamljenosti, otuđenosti, nerazumevanja sredine i egzistencijalne nesigurnosti, pa do traganja za sopstvenim identitetom i smislom postojanja. Kafka nije osećao pripadnost ni porodici, ni jevrejskoj ni češkoj zajednici, ni kolegama sa kojima je radio jer je bio primoran da se bavi poslom koji ne voli. Mnogi mladi ljudi koji nisu čitali njegove knjige, ali su videli film, rekli su da se prepoznaju u Kafki. Njegova popularnost značajno je porasla neposredno posle Drugog svetskog rata jer su ga doživeli kao proroka koji je predvideo užase koji će stići čovečanstvo dugo nakon njegove smrti: gasne komore, Holokaust, totalitarizam... Kad danas čitamo Proces, vidimo kako i naši snovi o vladavini prava nestaju jer ponovo zakon nije tu da štiti pravdu, već odluke o nečijoj krivici arbitrarno donose oni u čijim je rukama vlast.

U većini filmova bavite se upravo takvim stvarima: nepravdom, pogaženim ljudskim pravima, zločinima nad čovečnošću, koji se stalno iznova dešavaju. Da li ste spremni, kao autorka, da nastavite u tom smeru?

Trudila sam se da kroz svoje radove upozorim na to da se prošlost može ponoviti ako ne naučimo lekciju, a čini mi se da smo mnogo toga što nam se dešavalo zaboravili. Mislim da je došao kraj iluziji da živimo „u najboljim vremenima”. Političari više ne znaju kako da se nose sa stvarnim problemima, ekološkim, ekonomskim i socijalnim, pa izmišljaju neprijatelje, ostavljajući po strani ljudska prava. To je dobra podloga za nove zločine protiv humanosti. Podsetiću na reči Džordža Orvela da našim svetom upravljaju čudovišta. Ko su danas najmoćniji ljudi na planeti? Američki predsednik Donald Tramp i ruski predsednik Vladimir Putin. Živimo u kafkijanskim vremenima.

Šta to znači?

Za mene to znači da živimo u sistemu čija pravila ne štite ljude, nisu racionalna ni pravedna, u stvarnosti koja je postala apsurdna. Više bih volela da je Kafka danas klasik čija dela obrađujemo u školi, nego vizionar onoga što upravo proživljavamo. Ne želim da se ujutru budim u svetu koji liči na onaj iz Kafkinih romana.

Kako to da sprečimo?

Nisam sigurna da to možemo, mislim da smo zakasnili. Predugo smo živeli „pod staklenim zvonom” zapadnjačkog komfora, nismo spremni da rizikujemo kako bismo odbranili vrednosti za koje se zalažemo. Kad sam snimala Zelenu granicu, užasnulo me je kako poljski graničari, zbog političkih ciljeva, postupaju sa emigrantima. To, doduše, nisu bili zločini poput onih u Gazi ili Ukrajini, ali strašno je da tih nekoliko stotina izbeglica nisu tretirani kao ljudska bića. Problem nastaje u trenutku kad neko negde donese odluku koga zakon štiti, a koga ne; ko ima pravo na život, a ko ne zato što predstavlja opasnost (najčešće umišljenu). Gde je tu moral? Gde je njegovo mesto u svim ovim revolucionarnim promenama kroz koje prolazi čovečanstvo? Šta će se dogoditi kad, usled globalnog zagrevanja, počnu masovne seobe ljudi, hoće li svi oni završiti kao izgnanici u koncentracionim kampovima? Da li će nam pomoći veštačka inteligencija? Mislim da uopšte ne znamo kako ćemo izaći na kraj sa svim ovim izazovima. Ti problemi se ne mogu rešavati na nivou jedne zemlje, regije ili čak kontinenta. Čovečanstvo je u opasnosti da opet postane glupo i samodestruktivno. Potreban nam je novi, zajednički utopijski projekat. Ili to, ili novi početak nakon planetarne katastrofe.