Petar Veliki u istorijskom pamćenju

U vreme kada su Srbi živeli bez države, razapeti između velikih carstava i verskih pritisaka, jedan ruski vladar postao je simbol nade i zaštite. Petar Veliki, imperator i reformator, ostavio je dubok trag u srpskoj istoriji, od podrške Srpskoj pravoslavnoj crkvi i obrazovanju, do političkog i vojnog savezništva početkom 18. veka.

Sudbina mu je dodelila posebnu ulogu: da stane na čelo poslednje velike pravoslavne države koja je u to doba očuvala punu nezavisnost.

Snaga monarha, samosvest pravoslavca

Kako je zapisao istoričar Vasilije Krestić, „u Petru Prvom Srbi su prvi put videli pravoslavnog vladara koji je imao snagu evropskog monarha i samosvest istočnog hrišćanina”. Taj doživljaj nije bio romantičarska iluzija, već rezultat konkretne politike. Kult Petra Velikog među Srbima bio je naročito snažan u 18. veku.

Dok je Evropa još uvek gledala na Rusiju kao na zaostalu istočnu zemlju, Petar Prvi Aleksejevič Romanov (1672–1725) je od nje pravio imperiju. Reformisao je vojsku, stvorio flotu, izgradio novu prestonicu i otvorio Rusiju prema Zapadu. Ali u tom „prozoru u Evropu” nije zatvorio vrata pravoslavlju. Naprotiv, u zaštiti pravoslavnih naroda video je jedan od stubova svoje istorijske misije.

Zato su pogledi Srba, gde god da su živeli – u Osmanskom carstvu, Habzburškoj monarhiji ili Mletačkoj republici – bili okrenuti ka severu. Tokom prvih decenija 18. veka, ruski dvor je primio desetine molbi srpskih crkvenih velikodostojnika i narodnih prvaka, u kojima se Petar Veliki naziva „zaštitnikom pravoslavnih naroda” i „jedinim slobodnim carem istočne vere”. U tim obraćanjima nije bilo diplomatske retorike, bila je to molba za opstanak.

Na Petrovom dvoru našli su se Srbi koji nisu bili izbeglice, već državnici i vojskovođe. Najistaknutiji među njima bio je Sava Vladislavić Raguzinski, uticajni diplomata, koji je uživao carevo veliko poverenje. On je početkom 18. veka uveo Rusiju u složenu diplomatsku igru na Balkanu, prikupljao obaveštajne podatke, angažovao Srbe za rusku službu i aktivno učestvovao u vojnim pohodima Petra Velikog. Istoričar Radovan Samardžić je zapisao da „Sava Vladislavić nije bio samo Petrov diplomata, već njegove oči i uši na Balkanu”.

Srbi su odigrali važnu ulogu u stvaranju ruske mornarice. Ruski plemići su 1697. godine stigli u Perast, tada u Mletačkoj republici, da kod čuvenog pomorca Marka Martinovića izučavaju brodogradnju i navigaciju. Ubrzo potom stvorena je ruska flota.

U bici kod švedskog rta Gangut 1714, prvoj velikoj pobedi ruske mornarice, u cara su ispaljena tri metka od kojih ga, na sreću, nijedan nije povredio: jedan mu je prošao kroz kapu, drugi se zabo u sedlo, a treći se odbio od medalje koju je nosio na grudima.

Među mornarima koji su se posebno istakli bio je Matija Zmajević, Srbin koji je postao admiral ruske flote, kao jedini stranac. U ruskoj pešadiji, artiljeriji i mornarici tada se nalazilo više stotina oficira i podoficira srpskog porekla. Tu je bio i pukovnik Mihajlo Ilić Miloradović, koga je car 1711. godine poslao u Srbiju, Crnu Goru i Boku sa zadatkom da podstakne ustanak protiv Osmanskog carstva. Možda je najdublji trag Petar Veliki ostavio u školama i manastirima. Slao im je učitelje i knjige u vreme kada je srpski narod bio na ivici kulturnog i obrazovnog nestanka. Samo godinu dana pre svoje smrti, on je ukazom naredio otvaranje škole u Karlovcima, koja je postala jezgro srpskog obrazovnog sistema u Habzburškoj monarhiji. Prvi učitelj bio je ruski plemić Maksim Suvorov.

Mitski status među Srbima

Car Petar je imao gotovo mitski status među Srbima. On nije bio samo vladar i reformator, već čovek zanata: stolar, kovač, brodograditelj, časovničar, zubar... Putovao je po Evropi inkognito, u Holandiji izučavao brodogradnju, radio s majstorima koji nisu ni slutili da pred sobom imaju ruskog cara.

Zaharije Orfelin, u žitijima, naziva ga „samodršcem koji je svojim delima proslavio i Rusiju i celo pravoslavije”. Za Srbe 18. veka, Petar Veliki nije bio stranac. Bio je dokaz da uprkos okolnostima imaju saveznika i da pravoslavni svet nije osuđen na tišinu.

Blago Ermitaža pred beogradskom publikom

U Ermitažu se danas čuva oko 200 predmeta koje je car Petar koristio, poput štapa s ugrađenim durbinom, kao i 300 njegovih kostima – svečanih, radnih, ruskih, engleskih, francuskih. Fotografije tih predmeta deo su izložbe u Ruskom domu, koja nije završena kako je prvobitno planirano krajem janura: „Usled povećanog interesovanja publike, organizatori su odlučili da prvobitni rok, kraj januara, pomere na 1. april, kako bi što većem broju posetilaca omogućili da vide izložbu u Ruskom domu”.

Izložba je deo međunarodnog projekta „Dani Ermitaža”.

Luster od slonovače

Petar Veliki je voleo modu, ali je najradije nosio radnu odeću. Bio je visok preko dva metra, ali mu je stopalo bilo malo: nosio je cipele broj 38! Njegove rukotvorine, poput lustera od slonovače, visine dva i po metra, širina 1,40 može da se sklopi i rasklopi, kao da je od Lego kockica. To svedoče o preciznosti i radoznalosti čoveka koji je verovao da samo onaj ko zna kako se nešto radi – može i da komanduje.

Zato je priča o Petru Velikom i Srbima koja nije samo istorija diplomatije i ratova privukla ogromnu pažnju publike. Priča o zajedničkoj veri, kulturi, obrazovanju i ljudskoj bliskosti – priča koja i danas ima snagu da podseti na duboke korene rusko-srpskog prijateljstva.

Žeton za bradu

Jedna od zanimljivosti na izložbi bio je i čudan „žeton” za bradu. Kako nam je ispričala Natalija Mihajlović vodeći nas kroz izložbu, jedan od zahteva velikog imperatora bio je i evropski izgled njegovih sunarodnika.

Rusi su nosili duge brade. Međutim, Petar izdaje ukaz da se obriju brade da lice bude čisto, brkovi su mogli da ostanu. Ko nije hteo da se obrije, morao je da plati porez i za to bi dobio potvrdu nalik žetonu na kojem su ugravirani brkovi i brada. Žeton je morao da nosi sa sobom, ako ga kontrola zaustavi da dokaže da je platio i da nosi bradu. Obično su to bili trgovci i seljaci – seljaci su mogli u selu da nose, ali ako bi išli u grad morali su da se obriju.