Može li folklor da se vrati na veliku scenu

U vremenu u kojem se tradicija često svodi na folklorni ukras ili turistički suvenir, osnivanje novog profesionalnog ansambla narodne igre predstavlja značajan kulturni događaj. Ansambl „Skovran”, nedavno predstavljen u Igračkom centru „Una Saga Serbika”, nastao je kao odgovor na potrebu da se narodna igra vrati na veliku scenu – ne kao relikt prošlosti već kao živa, savremena umetnost utemeljena u identitetu.

– Ansambl „Skovran” nastao je iz potrebe grupe mladih umetnika da narodna igra ponovo zablista na pozornici – u skladu s vremenom u kojem živimo i delujemo, ali čvrsto oslonjena na principe i postulate scenskog folklora koje je postavila Olga Skovran, jedna od najznačajnijih ličnosti srpske i jugoslovenske scenske narodne igre. Veliki deo članova ansambla su alumnisti baletskih škola, kao i umetnici s iskustvom rada u državnim profesionalnim ansamblima. Igrači „Skovrana” su članovi Udruženja baletskih umetnika Srbije, a deo njih sa statusom samostalnih umetnika, rekao je za „Magazin” koreograf i scenski reditelj Miloš Cile Mitić.

„Skovran” je zamišljen kao profesionalna, scenska platforma koja spaja tradiciju i savremeni scenski izraz, uz strogo poštovanje estetskih i tehničkih principa folklora. Upravo taj balans između nasleđa i savremenosti predstavlja jedan od najvećih izazova današnje folklorne scene.

Prvi KUD nastao 1945. godine

Da bi se razumela važnost pojave jednog ovakvog ansambla, neophodno je osvrnuti se na istorijski razvoj scenske narodne igre.

– U Srbiji i na prostoru nekadašnje Jugoslavije, scenska prezentacija narodne igre u obliku u kojem je danas poznajemo nastaje u novembru 1944. godine, u okviru Umetničke grupe „Ujedinjeni savez antifašističke omladine Srbije”. Već 1945. godine ova grupa dobija ime Omladinsko kulturno-umetničko društvo „Ivo Lola Ribar” i postavlja temelje profesionalnog pristupa narodnoj igri – kaže Mitić, po profesiji istoričar.

On podseća da su to tada bile koreografske minijature mešovitih ansambala, izvođene u autentičnim narodnim nošnjama ili njihovim vernim rekonstrukcijama, uz pratnju orkestara radijskog tipa. Iako su se kola na sceni igrala i u međuratnom periodu, tek posle Drugog svetskog rata može se govoriti o scenskom folkloru kao umetničkoj disciplini.

Ključnu ulogu u tom procesu imala je Olga Skovran. Okupivši najznačajnija imena etnokoreologije, folkloristike i umetničke igre u okviru Ansambla „Kolo”, ona je, po rečima našeg sagovornika, postavila postulate koji i danas predstavljaju merilo kvaliteta: čistotu stila, vrhunsku tehniku, meru i ukus.

Pedesetih godina 20. veka folklor postaje sve popularniji, a ima i važnu ulogu u kulturnoj diplomatiji Jugoslavije.

– U periodu političke izolacije scenska narodna igra postaje jedan od retkih kulturnih proizvoda koji su uspešno predstavljali zemlju u inostranstvu. Zajedno s baletom Narodnog pozorišta, folklor je postao simbol nove jugoslovenske države na svetskoj sceni – ističe Mitić.

Tada nastaju profesionalni ansambli: „Kolo” u Beogradu, „Lado” u Zagrebu i „Tanec” u Skoplju. Prvi veliki iskorak u međunarodnu javnost predstavljala je turneja udruženih ansambala „Kolo” i „Lado” po Švajcarskoj 1950. godine, nakon čega folklor postaje prepoznatljiv jugoslovenski kulturni brend.

Elementi koreografisane narodne igre pojavljuju se i u prvim domaćim filmovima koji nisu obrađivali ratnu tematiku – u ostvarenjima poput „Sofke”, „Čudotvornog mača” i „Ciganke”, gde se po prvi put potpisuju i koreografi. Scenska narodna igra ulazi u kolektivnu kulturnu svest.

Iako se procenjuje da u Srbiji postoji nekoliko hiljada kulturno-umetničkih društava i folklornih ansambala, jasno je da broj ne znači i kvalitet. Mnoga od tih društava predstavljaju temelj očuvanja tradicije, običaja i zajedništva, naročito u manjim sredinama i dijaspori.

– Ipak, umetnički standardi scenske narodne igre često su potisnuti pred zahtevima brze produkcije, efekata i površne atraktivnosti– kaže naš sagovornik.

Osnivači novog folklornog ansambla ne kriju stav da su se postulati Olge Skovran u velikoj meri izgubili, čak i u ansamblima koji su nastali na njenim temeljima. Mitić insistira na vraćanju čistote stila i tehnike, izvođenju koje teži perfekciji, ali nikada efektu radi efekta.

Nasleđe koje se čuva u dijaspori

Posebno važnu ulogu folklorna igra ima u dijaspori, gde često predstavlja jedan od načina očuvanja nacionalnog identiteta. Za decu i mlade koji odrastaju daleko od matice, narodna igra nije samo umetnička aktivnost, već i prostor pripadnosti, pamćenja i kulturnog kontinuiteta. I u dijaspori se sve češće pojavljuju grupe i pojedinci koji folkloru pristupaju ozbiljnije i stručnije.

Istovremeno, narodna igra je most među narodima. Ona ne poznaje jezičke barijere – govori pokretom, muzikom i emocijom. Upravo ta univerzalnost čini je i danas relevantnim sredstvom kulturne komunikacije.

Nastaviti tamo gde je narodni umetnik stao danas znači mnogo više od čuvanja koraka i nošnji. To znači razumeti duh vremena, a ostati veran korenima.

„Kolo” i Olga Skovran

Olga Skovran (1908–1995) je bila rodonačelnik scenske prezentacije narodne igre, za koju je tvrdila da mora da bude „očišćena od malograđanskih afektacija”. Ona se u tom poduhvatu oslonila na rad svojih prethodnika, koje je okupila u okviru Ansambla „Kolo” pedesetih godina 20. veka. Među tim imenima su Marija Maga Magazinović, sestre Danica i Ljubica Janković, dr Olivera Mladenović, Agata Žic, Dobrivoje Putnik, Branko Marković... Njen cilj nije bio reprodukovanje narodne igre već njeno umetničko uzdizanje – s težnjom da se „nastavi tamo gde je narodni umetnik stao”.

Umetnički tim ansambala

Kostim, režija, scenografija, svetlo i zvuk važni su za savremeni scenski nastup. Međutim, umetnički timovi ansambala se, po rečima Mitića, i dalje svode na pedagoga narodne igre (umetničkog rukovodioca ili koreografa) i šefa orkestra (aranžera muzika, ređe kompozitora). Ne zato što ne postoji želja za širim timom već zato što za njim nema potrebe dokle god je stvaralaštvo ograničeno na koreografske minijature. 

Na listi Uneska

„Kolo, tradicionalna narodna igra”, upisana je na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva u decembru 2017. godine.