Putevima Šekspira i Bergmana

Upsala je četvrti po veličini grad u Švedskoj. Poznata je po najstarijem univerzitetu, osnovanom još u 15. veku, čuvenoj katedrali (najvećoj u skandinavskim zemljama). Katedrala u Upsali je mesto krunisanja švedskih kraljeva. Izgradnja je započela oko 1270. god., a osvećena je 1435. nakon gotovo 200 godina radova na njoj... Ovo su sve podaci koji se mogu naći na internetu. Za mene je važnije nešto drugo: Upsala je rodno mesto Ingmara Bergmana.

U ovaj grad sam stigao gotovo u isto doba godine kada počinje priča Bergmanovog poluautobiografskog romana „Najbolje namere”. Ovde sam jer režiram Šekspirov „Magbet” u Državnom teatru Upsale. Proleće, sunčan ali prohladan dan, prolazim istom ulicom prema katedrali baš kao i glavni junak (u romanu Bergmanov otac), zvono na katedrali jednako otkucava, kao i tada, 1908. godine. Taj roman mi je nedavno poslužio za predstavu „Razgovori u četiri oka” (završni deo Bergmanove trilogije) u Mestnom gledališču u Ljubljani – ko bi rekao da ću uskoro biti upravo na mestu gde se odigrava radnja romana!? Šetam ulicama Bergmanovih junaka, zaustavljam se ispred kuće u ulici Trahgešten broj 12. Bergman kaže da se nigde nije toliko sigurno osećao kao u toj kući, kući svoje bake, u Upsali... To je mesto njegovih najlepših sećanja u detinjstvu. Ulica i broj su i dalje tu, ali očigledno ovo nije više ista kuća koju opisuje u romanu. Početkom veka je tu bila, ali sada je na tom mestu nekakva zgrada. Čini se da je malo toga u ulici iz tog vremena. Ne samo Trahgešten ulica, ni Upsala nije isti grad sa početka 20. veka. Međutim, ceo stari deo grada oko Katedrale – kuće, ulice, mostovi, univerzitet, Gustavijanum – sve je i dalje tu i podseća upravo na to vreme koje Bergman opisuje. Dolazim i do mosta na kojem u poslednjoj sekvenci filma „Private confesions” (prema istom romanu; režirala je Liv Ulman) stoje i razgovaraju Ana i Jakob, odnosno Maks fon Sidou i jedna od mojih omiljenih Bergmanovih glumica, Pernila August. Posmatraju reku i pričaju o sedam mostova Upsale, ispod kojih protiče reka Firis. Ana kaže: „Sedam mostova kao sedam smrtnih grehova”, a zatim ispusti šešir u reku... Već danima šetam ulicama Upsale, a uveče ponovo čitam Bergmana. Ponovo gledam i jedan od meni omiljenih njegovih filmova, „Fani i Aleksander”, koji je takođe sniman ovde u Upsali. Ali to nije više ista knjiga, niti isti film. Sve mi se čini drugačije. Dok prolazim poznatim ulicama iz filma, imam utisak kao da šetam kroz kadrove. Sada ne samo da znam gde je snimana čuvena sekvenca sahrane oca u filmu već vidim i gde je tačno bila pozicija kamere. Odmah preko puta, kroz prozor Gustavijanuma, kadar iz gornjeg rakursa, tačno na plato ispred glavnog ulaza u katedralu.

Anatomski teatar

Već duže vreme planiram posetu Gustavijanumu, jednom od prvih univerziteta u Evropi. Obilazak sa vodičem na engleskom jeziku samo je subotom od 13 časova, ali zbog proba taj termin nikako ne mogu da uklopim u raspored, uporno mi izmiče. Međutim, danas je to ipak ispalo moguće. U muzeju se nalaze razne zanimljive kolekcije: od umetničkih predmeta, najrazličitijih izuma, slika, raznih artefakta iz antičkog doba, vremena Egipta, vremena Vikinga... Od meni zanimljivih stvari tu su i prva „laterna magika” i „kamera opskura”. Ali ono što mi posebno privlači pažnju i zbog čega sam najviše ovde jeste „anatomski teatar”, najneobičnije pozorište koje sam ikada video: visoki kružni amfiteatar sa više koncentričnih nivoa i uskim drvenim sedištima, koja se sa najviše galerije strmoglavo spuštaju dole prema centru, gde se nalazi samo jedan sto. Anatomski teatar je sagrađen 1660. godine po ideji Olofa Rudbeka, koji je tu studirao, a zatim i predavao. Mogao je da primi oko 200 gledalaca i bio je namenjen studentima medicine, koji su na taj način, iz gornje vizure, posmatrali disekciju leševa, odnosno učili anatomiju. Disekcije su se često održavale zimi, jer hladnoća usporava raspadanje tela. S obzirom na to da crkva nije dozvoljavala tako nešto (duša ne može da izađe iz tela), leševi koji su se koristili bili su od pogubljenih zločinaca, samoubica... Smatralo se da oni nemaju dušu. Ono što je najčudnije u ovom „pozorištu” jeste da je „predstava” disekcije bila pozorišni čin ne samo za studente već i za obične građane. Ko god je želeo mogao je da dođe i da bude gledalac. Predstava je imala čak i prigodnu muziku, a na kraju bi svi učesnici izlazili iz „anatomskog pozorišta” i zajedno prisustvovali ritualnom spaljivanju tela.

Verovatno najpoznatije sujeverje u pozorišnom svetu u vezi je upravo sa „Magbetom”. Još od Šekspirovog vremena, pa sve do naših dana, gomilaju se razne priče o nesrećama koje su pratile izvođenje ovog komada. Iz tog razloga, naslov se obično ne izgovara, a umesto njega širom sveta upotrebljava se: „Škotski komad”. Tako je i ovde. Nikad nisam razumeo ovo, s obzirom na to da hteli – ne hteli svakoga dana na probi neprestano kroz glavni lik izgovaramo i naslov komada. Šta mi je to toliko zanimljivo u jednom od najpoznatijih, a po mnogima i psihološki najdubljih Šekspirovih komada? Postoje tri čarobne reči na kojima počiva Šekspirov svet: strah, savest, san. U „Magbet”, kao u retko koji drugi komad, sve tri su čvrsto ugrađene.

Ono što mene neodoljivo privlači jeste san. Ovo nije prvi put da materijal za predstavu pronalazim delimično i u snovima. Na početku proba sa glumcima radim jednu vrstu „radionice” koja je osmišljena tako da elemente njihovih snova koristim u daljem procesu rada. I ponovo, po ko zna koji put, uveravam se da se ono što je najuzbudljivije uvek nalazi u nesvesnom. Neke od meni najdražih scena koje sam uradio u pozorištu bile su, između ostalog, inspirisane i snovima. Ponekad mi se čini da u snovima drugih prepoznajem i svoje vlastite, ili prepoznajem snove koje sam već čuo negde ranije, na različitim mestima gde sam nešto slično radio. Tačnije, scenario sna uvek je drugačiji, ali motivi su skoro isti. Čitam i fantastičnu knjigu Metjua Vokera „Zašto spavamo”. Pored raznih zanimljivih naučnih otkrića o spavanju i snovima, pisac citira takođe i scenu iz „Magbeta”! Tu je i priča Pola Makartnija o tome kako je melodije za pesme „Yesterday” i „Let it be” pronašao u snu. Sličnu priču o nadahnuću u snu ima i Kit Ričards, a u vezi je sa čuvenim uvodnim rifom pesme „Satisfaction”. Pored kreveta je uvek imao gitaru i kasetofon sa spremnom trakom i, ako mu neka melodija dođe u snu, on bi je odsvirao i nastavio da spava. Jednog jutra kada se probudio, video je da je traka došla do samog kraja. Pomislio je da je u snu slučajno pritisnuo dugme, premotao je kasetu na početak i naišao na početne taktove budućeg velikog hita. Posle toga je bilo snimljeno i četrdeset minuta njegovog hrkanja.

Kao u Bergmanovoj sceni

Pozvani smo na božićnu proslavu u pozorište. Danima svi pričaju samo o tome i stalno me neko pita da li dolazim. Očigledno se svi neobično raduju tom događaju. Velika pozorišna sala pretvorena je u svečano ukrašen praznični prostor, na scenu su postavljeni stolovi, imam utisak kao da sam na nekoj svadbi sa mnogo zvanica. Večera protiče uz prigodne govore, zdravice, puno smeha... Pomislim: „Ovo mi sve izgleda baš kao u Bergmanovom ’Fani i Aleksander...’” A onda, upravo u tom trenutku, kreće pesma koju odmah prepoznajem iz filma. Kao po nekom dogovoru, svi ustaju od stolova, hvataju se za ruke i pevajući kreću sa scene prema gledalištu... Devojka koja me je uzela za ruku me pita: „Ti znaš ovo?”

Kažem: „Da!”

„Kako?”

„Iz Bergmanovog filma.”

Ona se nasmeja: „Pa da, naravno. Moj otac igra u tom filmu!”

Pošto je moje iznenađenje bilo tako očigledno, ona odmah nastavlja:

„Da... sećaš se lika koji ima ljubavnicu?”

„Znam ceo film napamet, nedavno sam ga ponovo gledao. To je lik koji u filmu flertuje sa služavkom upravo dok igraju ovaj isti ’ring dance’ kroz celu kuću!”

„E pa upravo taj lik, to je moj otac!”

Otkad sam došao u Upsalu, Bergman je, izgleda, stalno tu negde oko mene. Sećam se, u studentskim danima smo gledali na čuvenoj Tribini mladih u Novom Sadu „Fani i Aleksander”... Više od 30 godina kasnije, evo me simbolično učestvujem u sceni iz filma zajedno sa ćerkom jednog od glavnih glumaca. Držeći se i dalje za ruke, neprestano svi igramo i pevamo „ring dance”, koji se proteže kroz celo pozorište: iz foajea stepenicima na galeriju, kroz hodnik, preko male scene...

Pre dve godine, na premijeri u pozorištu Orebro, pre početka predstave prišao mi je bračni par: „Srećno večeras! Drago nam je da ste ovde.” Iskreno sam se obradovao, nisam uopšte očekivao srpski jezik na premijeri. Pitam ih da li tu žive? Kažu – ne, 70 kilometara dalje, a videli su u novinama najavu za predstavu, pa su hteli da dođu. Pitam odakle su. Iz Beograda. Pamte neke moje predstave još iz devedesetih.

„To je bilo baš davno”, kažem. „Jesu li tada, devedesetih, došli u Švedsku?”

„Ne, tek pre nekoliko godina.”

„Otkud to... Obično te odluke donosimo kada smo mlađi”, kažem u šali. Pitam: „Zašto?”

„Zbog čistog vazduha i normalnog života”, odgovore uz osmeh.

Ne znam zbog čega sam se odjednom jutros setio ovog susreta i razgovora. Verovatno zbog čistog vazduha i normalnog života poslednjih meseci u Upsali.

(nastaviće se)