Izgrađivanje tolerancije

Tolerancija dolazi s godinama. Prvenstveno, čovek treba da bude zrela ličnost i da radi na sebi, jer kada upoznamo sebe i prihvatimo svoje i tuđe mane, tek onda postajemo tolerantniji. Najvažnije od svega je da volimo. Prvo treba da volimo sebe, a onda partnera, decu, prijatelje... Tako, po inerciji, postajemo više tolerantniji jer razumemo drugog.

Veoma su bitni i ljudska volja i trud. Naime, čovek treba da nauči da mirno prihvata situacije, iskušenja, nevolje, pa čak i lepe stvari. Često je nemoguće mirno prihvatiti nevolje. Prirodno je, i normalno u ljudskoj prirodi da se čovek zabrine, da padne i u očaj, da počne da se nervira. Zbog toga je potrebno vreme... Na kraju krajeva, sve je proces.

Sazrevanje dolazi s godinama. Treba čovek da doživi mnogo nevolja i iskušenja, pa tek onda da očvrsne. Tada se gradi ličnost, čovek se individualizuje, postaje mirniji, tolerantniji. Mladost je obično buntovna, nemirna, nezrela, ali lepa, a živi se punim plućima. Tolerantnost je slaba, naročito kada je prisutan naš ego. Kada ignorišemo veliko ja u nama, onda nismo tolerantni. Kada smanjimo naš ego, onda imamo potencijal da postanemo tolerantni. Zrela savest se iskazuje kako u toleranciji, tako i u kontroli svojih nagonskih želja, a i u budnosti prema zahtevima svog moralnog bića.

Kada smo tolerantni, onda smo i srećniji. Čovek je duhovno, biološko i društveno biće. Treba da imamo empatiju za druge ljude, jer ako je nemamo, onda smo sebični. Treba da mislimo pozitivno, ne samo o sebi nego, pre svega, i o drugim ljudima, posle čega će nam se to pozitivno vratiti. To nisu samo zakoni prirode, još su i hrišćanski zakoni poput „ne čini drugome ono što ne želiš ni tebi da rade” ili „čini nešto lepo drugome da i tebi bude lepo”. U tome se i te kako krije tolerancija, jer smo svi povezani, zato što, s obzirom da prvo treba da mislimo o sebi, treba da mislimo i na druge.

Kada dobro upoznamo voljenu osobu i kada možemo da predvidimo njenu reakciju na neku verbalnu uvredu koju joj neko uputi, mi je branimo i pokušavamo toj drugoj osobi da objasnimo da nekoga ne poznaje dovoljno i da napada bez razloga. Dakle, sama ljubav nas štiti od nekih neljubaznih i agresivnih ljudi. A agresija je nagon koji, kod onih gde se pojavljuje, treba da se kontroliše, jer se ništa ne postiže bez kontrole. Znači, poželjno je da se uspostavi kontrola, ako ne u svemu, onda u što je moguće više situacija.

Tako je i kod nekih naroda. Obično ti narodi, a možda i mi, zbog nepoznavanja drugih naroda su (smo) netolerantni. Kada upoznamo taj narod, onda postajemo i tolerantniji.

Kada upoznamo novu osobu, obično smo skeptični jer je još ne poznajemo. Znači, potrebno je vreme da se upozna ta osoba. Ali i kada je, tokom vremena, dobro upoznamo, opet ostaje mali crv sumnje da li ta osoba, ipak, nešto skriva. Možda je i ta osoba skeptik, sve zavisi kako je prolazila s drugim osobama, da li im (svima) slepo veruje i/ili je, kako što je vreme odmicalo, naučila da nije sve tako ružičasto. Poželjno je da čovek sačuva neku tajnu, ne treba sve otkrivati, treba malo biti i zagonetan. Najbolje je da čovek bude tolerantan prema sebi, onda će postati tolerantan i prema drugom. Ali, živimo u vreme u kojem se sve brzo odvija, koje je stresno, tako da smo manje tolerantni i, jer smo obično umorni, postajemo nervozniji i nestrpljiviji, a samim tim i manje tolerantni. A kada naučimo da sređujemo naše prioritete i da uspostavimo neki red u životu, onda postajemo i strpljiviji, znamo šta želimo.

Treba stalno raditi na sebi. Tako i sebe upoznajemo. Kada dobro upoznamo sebe, onda nam je sve lakše. Ako se nešto poljulja, opet treba da se podsetimo gde grešimo i posle toga da se korigujemo. To su znaci da individualno sazrevamo i da smo tolerantniji. Naš narod zna da kaže „vreme sve leči”. U praksi, nekada leči, a drugi put ne. To zavisi od nas, od toga kako prihvatamo novonastale situacije.

Mislim da smo slabo tolerantni kao društvo i da treba stalno da radimo na sebi, da se probudimo... Time su veće i šanse da se poveća kolektivna svest. Prvo treba da krenemo od sebe, a onda će ta naša pozitivnost privući pažnju drugih ljudi. U ljudskoj prirodi zlo je privlačnije nego dobro, ali zašto dobro ne može da bude privlačno? Smatram da kada bismo krenuli s dobrim mislima, ako činimo dobre stvari s empatijom za drugu ličnost, onda će se podići naš prag tolerancije. Voleti drugog, znači i da razumeš drugog. Razum stvara dobro i loše u nama, zašto da ne stvorimo i toleranciju? Počnimo odmah, da ne čekamo jutro, jer sutra može da se prolongira za prekosutra, a prekosutra za neki drugi dan, čime bismo se kretali ukrug.

Gordana Zdravkoska

(„Nova Makedonija”, Skoplje)