Ljubav u laboratoriji

„Nauka nije sledbenik samo razuma već i romantike i strasti.”

– Stiven Hoking

Skloni smo da naučnike zamišljamo kao osobene ljude koji sve vreme provode u biblioteci ili laboratoriji, zagnjureni u svoje misli i ideje, sa malo osećaja za druga interesovanja, uključujući i ovozemaljska zadovoljstva. Ali nije baš tako. Dešavalo se i dešava se da dvoje ljudi, provodeći dugo vremena u laboratoriji i istražujući istu naučnu oblast, ostvari čvrstu emotivnu vezu i počne da stvara zajedno. Zajedničko istraživanje naučnog para pruža mnoge prednosti. Razlike u karakteru se često dopunjuju, a u slučaju stresnih okolnosti podrška supružnika ima lekovito dejstvo. Mnogo je primera da su takvi parovi ostvarili velika dostignuća u nauci, među kojima je i nekoliko dobitnika Nobelove nagrade, čija su imena trajno upisana u istoriji nauke.

Spomenimo najpre naučne parove poznate čitaocima. Marija i Pjer Kiri – najuspešniji bračni par u istoriji nauke, dvostruki dobitnici Nobelove nagrade, predstavlja simbol zajedničkog rada, požrtvovanosti i tragične sudbine. Porodična tradicija je nastavljena: Irena Žolio-Kiri (ćerka Marije i Pjera) i njen suprug Frederik Žolio, takođe su nobelovci. Nama najbliži primer je naša Mileva Marić i njen suprug nobelovac Albert Ajnštajn, sa stalnim upitom koliki je bio Milevin naučni doprinos u Albertovim otkrićima. U daljem tekstu biće fokus na manje poznate, a takođe izuzetno značajne parove iz sveta nauke.

Fransoa Volter i Emili di Šatle

Romansa između istaknutog francuskog filozofa i književnika u epohi prosvetiteljstva Fransoa Voltera i francuske književnice, matematičarke i fizičarke Emili di Šatle, predstavlja primer spoja ljubavi, intelektualnog partnerstva i naučne saradnje i pokazuje koliko romantična ljubav može da bude impuls naučnom stvaranju. Madam Di Šatle je bila neobično talentovana za jezike i nauku. Do dvanaeste godine je naučila latinski, grčki, engleski i nemački jezik, a matematici i fizici su je podučavali čuveni francuski naučnici. Iako je bila udata, sa Volterom je provodila romansu sastavljajući biblioteku od preko dvadeset hiljada knjiga, raspravljajući o prirodnoj filozofiji i posebno analizirajući dela i eksperimente Isaka Njutna. Plod njihovog zajedničkog rada je publikovano delo „Elementi Njutnove filozofije”, objavljeno pod Volterovim imenom, ali on u uvodu pridaje veliku zaslugu njenom radu, jer je Di Šatle prevela na francuski jezik Njutnovo delo „Matematički principi prirodne filozofije” sa komentarima i ispravkama Njutnovih grešaka. Na primer, ispravila je Njutnovu grešku u vezi sa kinetičkom energijom (energija kretanja). To delo je doprinelo razumevanju Njutnove nauke na francuskom govornom području. Nakon njene smrti, Volter je napisao prijatelju: „Nisam izgubio ljubavnicu, već polovinu sebe, dušu za koju je moja duša kao stvorena.”

Mari-An i Antoan-Loren Lavoazje

I drugi francuski par, Mari-An i Antoan-Loren Lavoazje, po mnogo čemu je zanimljiv. Mari-An je imala samo 13 godina kada se par venčao 1771. godine, što bi danas u civilizovanom svetu bilo nezamislivo. Mari-An je imala veliki miraz, koji je bračni par uložio u opremanje hemijske laboratorije. Talentovana za jezike, Mari-An je izdašno pomagala suprugu, posebno u prevodu engleskih radova na francuski jezik, a često i u hemijskim eksperimentima. Lavoazje, koji se smatra jednim od osnivača savremene hemije, sa značajnim doprinosima i u drugim naukama (termodinamika, geologija, astronomija i dr.), otkrio je ulogu koju kiseonik ima u procesu disanja ljudi, životinja i biljaka, kao i u procesu sagorevanja. Iako nevin, Lavoazje je tragično završio život pogubljenjem na giljotini. U toku Francuske buržoaske revolucije bio je označen za državnog neprijatelja i neprijatelja naroda, istog dana je uhapšen, osuđen i potom ubijen. „Bio je potreban samo trenutak da odrube tu glavu, ali će Francuskoj biti potrebno bar sto godina da takvu glavu ponovo rodi”, reči su čuvenog italijansko-francuskog matematičara Ž. L. Lagranža.

Gerti i Karl Kori

Gerti Tereza Kori, devojačko Radnic, prva je Amerikanka koja je dobila Nobelovu nagradu. Svojom životnom pričom je pokazala da se ljubav prema svom partneru i ljubav prema nauci uzajamno prožimaju i podstiču. Medicinski fakultet je upisala u Pragu na početku Prvog svetskog rata, među malobrojnim studentkinjama. Doktorirala je biohemiju i upoznala svog životnog partnera Karla Ferdinanda Korija, u emotivnom i profesionalnom smislu. Njihova veza je bila tako snažna da je Karl odbijao da radi posao ako Gerti nije uključena. Dalji životni put ih vodi najpre u Beč u vreme raspada Austrougarske, ali zbog rastućeg antisemitizma emigriraju u Bafalo (SAD), gde su započeli istraživanje kako telo koristi energiju i iz čega je dobija. Istraživali su metabolizam ugljenih hidrata, odnosno kako ljudsko telo obrađuje glukozu. Na kraju, par je otkrio mehanizam kojim mišićno tkivo za energiju koristi glikogen, derivat glukoze. Taj proces u nauci je nazvan po njima dvoma: Korijev ciklus. Dalji istraživački rad su nastavili na Univerzitetu u Vašingtonu.

Ravnopravna saradnica i koautorka svih ključnih radova sa Karlom, Gerti je decenijama zauzimala niže akademske položaje od supruga, uz znatno manju platu i bez samostalne laboratorije. Tek kada joj je dodeljena Nobelova nagrada 1947. godine (zajedno sa suprugom Karlom i Bernardom-Albertom Husejom) dobila je javno priznanje za svoje naučne rezultate. Sudbina Gerti Kori tako postaje više od lične priče – ona svedoči o sistemskoj nevidljivosti žena u nauci u prvoj polovini 20. veka, čak i onda kada su njihovi naučni doprinosi bili presudni. U nagradi Gerti nije dugo uživala, jer je već bila obolela od retke bolesti krvi koja pogađa koštanu srž. Narednih desetak godina je, i pored teške bolesti, istrajno radila sve do smrti 1957. godine. Jedino što je ovom paru naučnika do kraja života bilo važnije od posla jeste njihov međusobni skladan emotivni odnos.

Džerom i Izabela Karl

Džerom Karl i Izabela Lugoski su se upoznali na Univerzitetu u Mičigenu 1940. godine, kada su, zahvaljujući magiji abecednog reda, upareni kao laboratorijski par na času fizičke hemije. Prvi njihov susret u laboratoriji nije bio prijatan, ali ih je zbližila zajednička ljubav prema hemiji i počeli su zajedno da rade. Ubrzo su se venčali, doktorirali fizičku hemiju i preselili se u Vašington da bi radili u Američkoj pomorskoj istraživačkoj laboratoriji. Radili su na rendgenskoj kristalografiji, pri čemu je Džerom razrađivao jednačine koje su objašnjavale kako su atomi organizovani unutar molekula, dok je Izabela radila eksperimente da bi potvrdila tačnost tih jednačina. Zajedno su razvili metodu za određivanje molekularnih struktura, što ima veliku praktičnu primenu u razvoju novih jedinjenja u industriji i medicini: goriva, lekova za srce i antibiotika.

Džerom je dobio Nobelovu nagradu 1985. godine, a Nobelov odbor je odbacio Izabelin trud, što je Džeroma veoma razočaralo. Izabela nije bila posebno pogođena tom odlukom, jer je već imala impresivan zbir nagrada za svoj eksperimentalni rad.

Mej-Brit i Edvard Mozer

Mej-Brit i Edvard Mozer su primer savremenog braka sa revolucionarnim otkrićem. Oni su se upoznali u devetoj deceniji prošlog veka tokom studija na Univerzitetu u Oslu. Bili su impresionirani međusobnom energijom i intelektom. Doktorirali su neurofiziologiju i od tada zajedno istražuju. U jednom intervjuu Mej-Brit opisuje svoj lični život, gde ističe da više voli laboratoriju od kuhinje, da je u institutu sa suprugom kolega, a ne bračni drug, a oboje opisuju svoju strast prema istraživanju kao svoje „treće dete”, pored dve ćerke. Bračni par je dobio Nobelovu nagradu 2014. godine za otkriće tzv. grid ćelija – „svojevrsnog biološkog GPS-a” mozga. Naime, sposobnost orijentacije čoveka u prostoru nije moguća samo zahvaljujući čulima. Grid ćelije su nervne ćelije u posebnom delu mozga koje u mozgu stvaraju pravilnu šestougaonu mrežu i unutrašnju mapu prostora, što mozgu omogućuje sopstveni sistem navigacije koji pruža informacije o položaju i pravcu kretanja.

I u novije vreme postoje mnogobrojni slučajevi veoma uspešnih naučnih parova. Jedan od primera je savremena kanadska fizičarka, nobelovka Dona Teo Strikland i njen suprug, koji su profesori na Univerzitetu Vaterlo. Svi se sećamo, neko s nelagodom, neko s tugom, poslednje epidemije uzrokovane virusom korona i vakcina protiv njega. Jednu od ponuđenih vakcina proizvodnje američke fabrike lekova „Fajzer” osmislio je neobično skromni bračni par Ugur Sahin i Ozlem Turedži, deca turskih imigranata na radu u Nemačkoj, čija ljubav je nastala u laboratoriji, o čemu su naši mediji već pisali.