Ša­ren­ko opa­snih ma­ni­ra

Svet vi­lin­skih ko­nji­ca iz­u­zet­no je ša­re­no­lik, atrak­ti­van i ele­gan­tan. Sa­mo ma­lo­broj­ni zna­ju da se iza iz­gle­da tog pre­le­pog in­sek­ta kri­je ve­šta gra­blji­vi­ca či­ja je uspe­šnost na­pa­da naj­ve­ća u sve­tu in­se­ka­ta. Za­to ne ču­di što im je Za­vod za za­šti­tu pri­ro­de Sr­bi­je po­da­rio iz­lo­žbu ko­ja je do 28. fe­bru­a­ra otvo­re­na u Ga­le­ri­je na­u­ke i teh­ni­ke SA­NU.

Ova bi­ća ko­ja se ra­đa­ju iz vo­de spe­ci­fič­na su po mno­gim oso­bi­na­ma, a ne­ka od njih i na­ma lju­di­ma idu u pri­log.

– Na „me­ni­ju” vi­lin­skih ko­nji­ca su dru­gi ma­nji le­te­ći in­sek­ti ko­ji ži­ve iz­nad vo­de, a me­đu nji­ma su ko­mar­ci. Ali, ne ži­ve vi­lin­ski ko­nji­ci sa­mo u bli­zi­ni vo­de. Ima do­sta vr­sta ko­je se mo­gu vi­de­ti ka­ko le­te da­le­ko u po­tra­zi za dru­gim sta­ni­šti­ma i hra­nom, pa se mo­gu na­ći i u šu­mi. U toj po­tra­zi za hra­nom pre­la­ze ki­lo­me­tre. Ina­če, jed­na od naj­ve­ćih mi­gra­ci­ja in­se­ka­ta ve­za­na je upra­vo za vi­lin­ske ko­nji­ce. Ne­ke nji­ho­ve vr­ste zna­ju da pre­đu put od­jed­nom od Ma­da­ga­ska­ra i is­toč­ne Afri­ke pre­ko In­dij­skog oke­a­na do In­di­je gde se raz­mno­ža­va­ju u dru­goj ge­ne­ra­ci­ji – ob­ja­šnja­va Aca Đur­đe­vić, je­dan od auto­ra iz­lo­žbe i struč­ni sa­rad­nik Za­vo­da za za­šti­tu pri­ro­de Sr­bi­je.

Kad od­ra­stu, ka­že, ne je­du ve­će od se­be. Ali dok su u lar­ve­nom sta­nju, gde su ta­ko­đe pot­pu­ne gra­blji­vi­ce, pro­ždi­ru sve pred so­bom – i krup­ni­je vr­ste in­se­ka­ta, sit­ne ri­be, pu­no­glav­ce, pa čak i ma­le ža­be.

– Vi­lin­ski ko­njic se, u za­vi­sno­sti od vr­ste, raz­mno­ža­va i iz vo­de i na oba­li. Ja­ja­šca po­la­že na vo­du ili is­pod nje, po­je­di­nač­no ili u pa­ke­ti­ći­ma, ili u bilj­ka­ma iz­bu­ši ru­pu i tu osta­vlja svoj „pod­mla­dak”. U po­čet­ku se iz ja­ja­ša­ca iz­le­gu mi­ni­ja­tur­ne lar­ve, ko­je su ta­ko­đe vr­lo ha­la­plji­ve. U za­vi­sno­sti od vr­ste mo­gu br­zo da po­ra­stu. One iz ba­ra raz­vi­ja­ju se za šest do de­vet ne­de­lja, ali one sa sta­ni­štem u te­ku­ćim i ve­li­kim vo­da­ma mo­gu da „ra­stu” i ne­ko­li­ko go­di­na. Zbog to­ga i naj­ve­ći deo ži­vot­nog ci­klu­sa vi­lin­skih ko­nji­ca bu­de lar­ve­ni, a od­ra­sle je­din­ke ži­ve ne­ko­li­ko ne­de­lja. Oni ne­ma sta­di­jum lut­ke, već lar­va ra­ste i pre­svla­či se ne­ko­li­ko pu­ta. Ka­da do­đe vre­me za po­sled­nje pre­svla­če­nje je­din­ka se pri­čvr­sti za ne­ku bilj­ku, ko­ru dr­ve­ta ili ka­men. Njen spolj­ni ske­let, ko­ji pod­se­ća na van­ze­malj­ca, ta­da pu­ca sa leđ­ne stra­ne i iz nje­ga se „ra­đa” od­ra­sli vi­lin­ski ko­njic. Ta ko­šu­lji­ca se zo­ve eg­zu­vi­ja i na­ma je zna­čaj­na jer na osno­vu nje mo­že­mo da utvr­di­mo o ko­joj vr­sti je reč i si­gur­na je po­tvr­da raz­mno­ža­va­nja ne­ke vr­ste vi­lin­skog ko­nji­ca na od­re­đe­nom te­re­nu – na­gla­ša­va on.

Naj­vi­še vi­lin­skih ko­nji­ca po broj­no­sti na na­šem pod­ruč­ju, re­gi­stro­va­no je u oko­li­ni Be­le cr­kve, sa re­kom Ne­rom, za­tim u Spe­ci­jal­nom re­zer­va­tu pri­ro­de Za­sa­vi­ca i u Ni­škoj ko­tli­ni. Na tim lo­ka­ci­ja­ma za­be­le­že­no je po vi­še od 40 vr­sta.

– Vi­lin­ski ko­njic je po­znat po svo­joj lju­bav­noj igri. U to­ku udva­ra­nja žen­ka i muž­jak na­či­ne ob­lik ko­ji li­či na sr­ce. Kod vi­lin­skih ko­nji­ca po­sto­ji ob­lik ka­ni­ba­li­zma. Mo­že se u ret­kim slu­ča­je­vi­ma do­go­di­ti da žen­ka po­je­de muž­ja­ka ali ako je baš glad­na i to ne­ma ve­ze sa pa­re­njem. Pri­rod­ni ne­pri­ja­te­lji ovog in­sek­ta su pti­ce, vo­do­zem­ci, a po­seb­nu opa­snost za sit­ni­je i ne­žni­je vr­ste pred­sta­vlja­ju pa­u­ci – ob­ja­šnja­va Đur­đe­vić.

U po­sled­nje tri go­di­ne na te­ri­to­ri­ji Sr­bi­je ot­kri­ve­ne su če­ti­ri no­ve vr­ste. Dve su na­đe­ne u oko­li­ni Ni­ša, jed­na u oko­li­ni Le­skov­ca.

– Oni ni­su ti­pič­ni pred­stav­ni­ci na­še fa­u­ne već pri­pa­da­ju me­di­te­ran­skom pod­ne­blju, što je naj­ve­ro­vat­ni­je re­zul­tat kli­mat­skih pro­me­na. I to što su na­đe­ni na tom pod­ruč­ju go­vo­ri ko­li­ko su Ju­žna i Ve­li­ka Mo­ra­va kao ko­ri­dor za pro­laz ži­vo­ti­nja od me­đu­na­rod­nog zna­ča­ja – na­gla­ša­va Đur­đe­vić i is­ti­če da je če­tvr­ta vr­sta na­đe­na u oko­li­ni Kra­lje­va na pod­ruč­ju za ko­je se pri­pre­ma za­šti­ta.

Po­sto­ji oko 6.300 vr­sta

U sve­tu po­sto­ji oko 6.300 vr­sta vi­lin­skih ko­nji­ca, a u Evro­pi ih obi­ta­va oko 146. Če­ti­ri vr­ste sa tog spi­ska su „pro­la­zni­ci” iz Se­ver­ne Ame­ri­ke i Azi­je, a za 142 je po­tvr­đe­no raz­mno­ža­va­nje u Evro­pi. Kod nas je za­be­le­že­na 71 vr­sta, što je iz­u­zet­no vi­sok pro­ce­nat. Mno­ge vr­ste se sma­tra­ju ugro­že­nim po­seb­no one ko­je ima­ju spe­ci­fič­ne zah­te­ve pre­ma kva­li­te­tu vo­de i na­la­ze se i na na­šoj i na me­đu­na­rod­noj li­sti za­šti­će­nih vr­sta.

Po­če­ci is­tra­ži­va­nja ve­zu­ju se za Jo­si­fa Pan­či­ća

Pr­vo po­mi­nja­nje ime­na vi­lin­ski ko­njic na­la­zi se u dru­gom iz­da­nju „Vu­ko­vog ri­ječ­ni­ka”, a pr­vi po­če­ci is­tra­ži­va­nja ve­zu­ju se za Jo­si­fa Pan­či­ća, i nje­go­ve obi­la­ske te­re­na sa po­la­zni­ci­ma Li­ce­ja.

Ime ovog in­sek­ta ve­zu­je se i za is­tra­ži­va­nja po­la­zni­ka Dru­ge Be­o­grad­ske gim­na­zi­je ko­ji u sa svo­jim pro­fe­so­ri­ma pu­to­va­li po Sr­bi­ji i svo­ja za­pa­ža­nja sve sa la­tin­skim na­zi­vi­ma i pre­ci­znim opi­si­ma pu­bli­ko­va­li u „Pro­sve­tom gla­sni­ku” 1891.