Marija Hadžović: Najopasnija srpska reč je podrazumevanje

Gošća podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bila je Marija Hadžović, psiholog i diplomirani okupacioni terapeut.  Autorka je prvog dnevnika za dosadnost na našim prostorima, kao i više različitih edukativno-terapeutskih programa koje godinama organizuje sa ciljem da što više ljudi nauči da vodi računa o svom umu. Osnovala je žensku edukativno-terapeutsku zajednicu „Harmonizacija”, a njen profil na društvenim mrežama „Harmonija duše” okuplja oko 130.000 ljudi. Njen rad je fokusiran i na emocionalnoj pismenosti, unutrašnjoj stabilnosti, samovrednovanju i kvalitetnim odnosima.

Stav naše sagovornice je da magiju stvaramo kroz misli koje svakodnevno žive u nama i da zato treba birati mudro koje misli puštamo u svoj život jer je život vredan.

– Zaboravljamo da je čitava nauka o mislima dosta važna i u psihologiji, a rekla bih i u svim drugim i naukama i pristupima, jer preko 80.000 misli imamo tokom dana. Ono što je interesantno je da jedan prosečan čovek u tih 80.000 misli između 60.000-70.000 ima ponavljajućih. To znači da smo mi jedna mašinerija koja iznova ponavlja stare obrazce, iznova ponavlja i neka automatska ponašanja i zato je važno da se osvestimo. Mi se često osećamo loše a da toga nismo svesni jer ne registrujemo sopstvene misli. I ja uvek preporučujem svima kada primete da nešto osećaju, a da to nije nešto povoljno, da malo osveste o čemu smo razmišljali minut, dva, tri, pet pre toga. Jer naše misli zapravo usmeravaju naša osećanja, naša osećanja usmeravaju naša ponašanja, naša ponašanja suštinski kreiraju naš život. I zato sve kreće odatle. Nema veze što očekuješ najgore, ali počni da očekuješ i najbolje  – pojasnila je Hadžovićeva.

Ona je govorila i o tome kako možemo da se oslobodimo tereta prošlih veza.

– Na to utiče i kakva je bila neka veza, koliko je trajala, da li su partneri imali zajednički život, decu, poslove… Prva tačka je tugovanje. Sa tugom se mi ovde na Balkanu nosimo uglavnom kroz humor, nekako to potiskujemo, imamo taj izuzetno snažan mehanizam zbog kog smo i preživeli, daleko od toga da je on bio loš, ali možda nam sada ne treba u toj količini. Zatim sledi ljutnja, pa tek onda dolazimo u fazu odvezivanja. Ono što je problematika u tom trećem koraku jeste ostanak u bliskom kontaktu sa bivšim partnerima, jer onda se zaglavimo i dolazimo u tačku da ne možemo da izvršimo separaciju. Već imamo neku vrstu iluzorne povezanosti bez obaveze, što je jako nezahvalno i za nas i za tu osobu, jer bojimo se samoće, bojimo se ostavljanja, bojimo se nove greške, bojimo se ponovljenog iskustva i onda na neki način umemo da ostajemo tu jako, jako dugo, neko čak i ceo život. Kada neko dolazi na terapiju sa temom raskida, uvek preporučujem da sebi da prostor da bude tužan, ali i da zamera. To je jedan veliki deo prosto sazrevanja kada izlazimo iz nekog odnosa, jer treba da oprostimo toj osobi i sebi, a onda imamo i drugi deo koji nije onako baš udoban, a to je da se oprostimo od te osobe. Jer svako kakav god da je bio je imao nešto dobro za nas i nešto što smo mi voleli u nekom trenutku, tako da imamo to jedno parče koje treba da pustimo i koje nije lako, ali je sastavni deo ljudskog života – naglasila je gošća našeg podkasta.

Sve što podrazumevamo u svakodnevnom danu, zapravo su najvrednije stvari u životu.

– Rekla bih da je najopasnija srpska reč podrazumevanje. Nama se toliko toga podrazumeva da se i ja često zastrašim. Zato je zahvalnost izlazak iz podrazumevanja. Biti zahvalan je zapravo put ka sreći, put ka funkcionalnom i dobrom životu jer zahvalnost nas stalno vraća u to šta imamo, a ne šta nam fali. Jer naš mozak je negde konstruisan tako da stalno traži šta još nema, šta mu još fali, šta još nismo uradili, a zahvalnost nas vraća u tu tačku oslonca, u to uporište u nama, a to je već imamo, šta već jesmo. Već mogu da dišem, već mogu da hodam, ali ljudi misle da je to malo. A misle da je malo sve dok ne ostanu bez nečega. Čuvena pitanja za osvešćivanje koje često ponavljam na društvenim mrežama jeste: „Bez čega bi danas ostali ako vam se oduzme ono na čemu se juče niste zahvalili? Šta bi to bilo? Bez čega biste danas ostali i bez koga u svom životu?” I onda kada bismo krenuli da shvatamo šta je to veliko, uvideli bismo verovatno da su to i oči i noge i pluća zahvaljujući kojima dišemo, kao i i naša deca i krov nad glavom i čista voda... Pa tek kad nam nestane struje u stanu shvatimo koliko nam fali da je imamo i da nam bude toplo, a da ne pričamo o svim ostalim zdravstvenim aspektima i ljudima koji nas okružuju. Bitno je da osvešćujemo zahvalnost, da praktikujemo zahvalnost, to ali i da se povezujemo sa drugim ljudima, da pružamo ruku drugim ljudima, da na neki način se pojavljujemo i budemo tu. Nakon pandemije korone svi smo bili željni svega, pa smo se nekako svi opet udružili, ali sad mi se čini da je opet krenuo taj moment samozagrljaja i totalne izolacije, a jedni bez drugih nećemo baš lepo funkcionisati – kaže gošća našeg podkasta.

POGLEDAJTE JOŠ