Genetika i pobačaji, neki uzroci datiraju i pre nego što se majka uopšte rodi

Mnogi pobačaji  pre nego što se majka uopšte rodi

Gubitak bebe i prekid trudnoće zbog pobačaja su i i dalje česta širom sveta. Oko 15 procenata trudnoća završi se pobačajem, iako je pravi broj verovatno mnogo veći, jer se mnoge trudnoće izgube pre nego što se otkriju. U novoj studiji, istraživači su otkrili ključne informacije o genetskim faktorima povezanim sa aneuploidijom, odnosno abnormalnošću u broju hromozoma u ćeliji – jednim od najčešćih uzroka gubitka trudnoće.

Pobačaj se može dogoditi iz različitih razloga, ali hromozomske abnormalnosti su čest faktor. Oko polovine svih poznatih pobačaja u prvom ili drugom tromesečju rezultat je fetusa koji poseduju previše ili premalo hromozoma. Da bi istražili osnove aneuploidije, istraživači su analizirali genetske podatke skoro 140.000 embriona dobijenih vantelesnom oplodnjom (IVF), nudeći nove detalje o tome kako uobičajene genetske varijacije mogu povećati rizik od gubitka trudnoće kod nekih roditelja.

„Ovaj rad pruža do sada najjasnije dokaze o molekularnim putevima kroz koje nastaje varijabilni rizik od hromozomskih grešaka kod ljudi”, kaže glavni autor Radživ Mekoj, računarski biolog na Univerzitetu Džons Hopkins navodeći da ovi uvidi produbljuju razumevanje najranijih faza ljudskog razvoja i otvaraju vrata za budući napredak u reproduktivnoj genetici i brizi o plodnosti.

Mekoj kaže za Science Alert da se hromozomske abnormalnosti obično javljaju u jajnoj ćeliji, sa učestalošću koja pozitivno korelira sa godinama majke. Iako je starost poznati faktor rizika, razumevanje šireg genetskog konteksta je otežano ograničenim podacima, napominju istraživači.

Da bi se to otklonilo, naučnici bi morali da analiziraju ogromnu količinu genetskih podataka od više hiljada embriona pre gubitka trudnoće, zajedno sa podacima od njihovih bioloških roditelja.

„Ovo je osobina koja je usko povezana sa preživljavanjem i reproduktivnim uspehom, tako da će evolucija dozvoliti da samo genetske razlike sa malim efektima budu uobičajene u populaciji”, kaže Mekoj.

Istraživači su koristili kliničke podatke iz preimplantacionog genetskog testiranja embriona vantelesne oplodnje, analizirajući 139.416 embriona od 22.850 parova bioloških roditelja u nadi da će pronaći obrasce. Identifikovali su 92.485 aneuploidnih hromozoma unutar 41.480 različitih embriona.

„Ovde snaga dolazi iz ovih ogromnih veličina uzoraka. To nam je omogućilo obim i rezoluciju da otkrijemo nekoliko prvih dobro okarakterisanih veza između DNK majke i njenog rizika od stvaranja embriona koji neće preživeti”, kaže Mekoj.

Najjača od ovih veza pronađena je u genima koji pomažu u uticanju na način na koji se hromozomi uparuju, rekombinuju i okupljaju tokom procesa mejoze u linijama jajnih ćelija. Varijanta gena SMC1B, koja kodira protein koji pomaže u držanju hromozoma zajedno tokom mejoze, bila je povezana sa smanjenim brojem krosovera i sa povećanom majčinom mejotskom aneuploidijom, otkrila je studija.

Analiza je takođe istakla povezanost sa nekoliko drugih gena uključenih u krosover rekombinaciju, uključujući C14orf39, ČNB1IP1 i RNF212.

„Ovo otkriće je posebno ubedljivo”, kaže Mekoj, „jer su geni koji su se pojavili u našoj studiji kod ljudi upravo oni koje su eksperimentalni biolozi decenijama detaljno opisivali kao ključne za rekombinaciju i koheziju hromozoma u model organizama poput miševa i crva".

Ženska mejoza se u početku javlja tokom fetalnog razvoja, kada se hromozomi uparuju i rekombinuju, a zatim se zaustavlja godinama dok se kasnije u životu ne nastavi zbog ovulacije i oplodnje. Genetske varijacije mogu dovesti do problema u međuvremenu, što rezultira hromozomima koji se prebrzo razdvajaju, i time potencijalno postavljajući temelje za aneuploidiju kada se mejoza nastavi.

„Naši rezultati pokazuju da nasleđene razlike u ovim mejotskim procesima doprinose prirodnim varijacijama u riziku od aneuploidije i gubitka trudnoće između pojedinaca”, kaže Mekoj.

Predviđanje individualnog rizika za gubitak trudnoće ostaće teško uprkos ovim nalazima, ističu autori, s obzirom na važnost dodatnih faktora pored genetike, kao što su starost majke i izloženost uticajima okoline. Ipak, razumevanje ovih genetskih faktora moglo bi biti vredno za razvoj lekova i pruža osnovu za buduća istraživanja genetskih varijacija majke i očeve strane povezanih sa gubitkom bebe.