Smeh je moj lek

Kroz mnoge teške situacije, koje sam imala u životu, prolazila sam sa osmehom. Smeh me je održao kada mi je bilo teško i kada sam mislila da ne mogu više. U njemu sam nalazila rešenje i izlaz. Smeh je moj lek, kaže Nina Kolundžija, urednica Sportske redakcije TV Prva i potparol muške seniorske košarkaške reprezentacije Srbije.

Rođena je u Banjaluci, a odrasla u Bačkoj Palanci, gde je završila osnovnu školu i gimnaziju. U osnovnoj školi počela je da piše za đačke novine o sportu. U tim mladim godinama znala da će se bavi sportskim novinarstvom. Prvo veliko takmičenje koje pamti je čuveno EP u košarci 1995. kada se reprezentacija Jugoslavije vratila na veliku scenu. Pravila nije znala, ali je utakmice gledala sa braćom od ujaka, Davidom i Nenadom. Braća su imala uslov, prvo se gleda utakmica a tek onda ide u luna park.

– Mene je zapravo ta emocija koja ide sa sportom povukla na tu stranu – kaže Nina Kolundžija.

Seća se, razočaranja profesora kada je pred kraj gimnazije otkrila da će upisati novinarstvo. Kao odličan đak, bila je viđena u medicini i ekonomiji ali ona je odučila samo da sluša svoje srce. Danas su njene dve naklonosti novinarstvo i sport. Sin Luka se, naravno, ne računa. Ta ljubav je najveća.

Diplomirala je na Fakultetu političkih nauka. Karijeru je počela 2009. na TV B92. Priča nam kako je tokom studija kolegu „sa klase”, Marka Jeličića, zamolila da se raspita da li TV B92 raspisuje konkurs, jer je imala, u tom momentu, najbolju sportsku redakciju u zemlji. Ubrzo je od Jeličića stigla lepa vesti: „Dođi, hoće da vide šta znaš”.

– Imala sam sreću da je na TV B92 posle mesec dana pokrenut info kanal, pa se tako otvorilo radno mesto u sportskoj redakciji. Ostalo je sada moja stvarnost…

Veli da Vladi Novakoviću duguje veliku zahvalnost. Bio je dobri mag TV B92 i uz njegovu pomoć, napravila je prve korake u novinarstvu, kao i mnogi drugi mladi novinari.

Na TV Prva je prešla 2019, gde je počela da radi u Jutarnjem programu kao sportski novinar. U poslednje četiri godine je urednik sportske redakcije.

– Kada sam došla na tu funkciju nisam se postavila kao šefica, već kao prva među jednakima. Danas smo jedna „mala, fina porodica” na strani gledalaca. U sportskom „timu” Prve su Miloš Šaranović, Anđela Anđelković, Luka Tešanović, Branka Tmušić, Sara Vučević a podmladak čine Andrej Stanković i Aleksandra Milovanović. Svi sve radimo, jer kod nas nema podele.

Ipak, bilo je iskušenja, što je normalno…

– Današnji svet je takav da ne možete da predvidite događaje. Imamo raspored utakmica i dešavanja, koje pratimo, ali postoje i oni vanredni događaji poput slučaja sa Željkom Obradovićem i „Partizanom”. To je bilo veliko iskušenje za sve sportske redakcije u zemlji. Ova vest je zasenila sve ostale događaje. Više niko nije pričao o gasnoj krizi, o ratovima, glavna tema je bila – da li će Željko Obradović ostati trener „Partizan” ili dati ostavku na tu funkciju. Bilo je izazovno, u jednom danu pratili smo utakmicu Srbije i Švajcarske i šta će se događa u „Partizanu”...

Sport je postao šou biznis, primećuje. Nije više samo igra zbog zadovoljstva, nažalost. Ušli smo i u fazi velikih promena. U tenisu smo imali „veliki trojku”, Novaka Đokovića, Rodžera Federera, Rafaela Nadala. Sada su došle neke nove generacije. Menja se i košarka. Ne zna se šta će biti sa evropskom košarkom. Da li ćemo imati samo Evro ligu ili će NBA liga proširiti svoj sektor. I fudbal se menja, pred nama je SP u fudbalu, igra se od 11. juna do 19. jula, a na prvenstvu će učestvovati do sada najviše reprezentacija.

Voli košarku a život je udesio da dobije nagradu za najbolju sportsku novinarku godine koja nosi ime čuvene košarkašice Branke Prelević. Ovu nagradu je dobila od Udruženja novinara Srbije, 2023. Kada se okrene unazad više nije sigurna koliko je evropskih i svetskih šampiona pratila za 18 godina. Mnogo toga je bilo u karijeri Nine Kolundžije. Ali najradije i najčešće govori o SP u košarci u Španiji, 2014.

To je bio događaj ispred svih. Za pamćenje!

 – Rađala se jedna velika uspešna generacija! U finalu smo izgubili od Amerikanaca, a srebrna medalja je za nas bila kao zlatna. Redakcija me je poslala u Granadu da ispratim početnu fazu i osminu finala u Madridu. Niko nije očekivao da će naši „plavi” postići uspeh. Nećete verovati, kada odem na utakmicu i dan-danas se uštinem da vidim da li sanjam – da li je moguće da mi je ovo posao a da nisam otišla privatno da gledam.

Najteže joj je bilo tokom korone kada je saznala da ima tumor pankreasa, operacija je trajala pet sati, ali je izašla kao pobednik. Danas nema terapiju. Veliku podršku je imala u porodici.

Posle izveštavanja sa EP u rukometu i u Otvorenom prvenstvu u tenisu u Australiji, pratiće Fiba kvalifikacioni program za SP. Naši košarkaši igraju sa Turskom u Beogradu, a potom revanš utakmicu u Istanbulu.

Ponosna je na intervju sa trenerom Žoze Murinjom i teniserom Rodžerom Federerom, ali i našim košarkašem Predragom Danilovićem.

– Mnogi će misliti: to su kratki intervju, a ne znaju da su to meseci pripreme. To nije kao da naučite lekciju i izađete i uradite test. Dok dođete do intervjua, to je kao večnost. Kao da radite rovovski posao, okrećeš telefon, ljubazno moliš: Da li može? Ne može. Probaš ponovo i tako u krug... Sećam se kada je objavljena vest da Murinjoj dolazi u Beograd, pomislila sam da nema šanse. Koliko će ga redakcija juriti. Ako neko uspe da stigne do njega to će biti ekipa RTS-a, jer prenose utakmicu. Ali Žana Bulajić, Tanja Aleksić i ja smo se udružile i uspele. Uplašili su me da ume da bude neljubazan prema medijima. Međutim, bio je baš kako sam ga zamišljala, profesionalan i pun razumevanja.

Sa Federerom sam razgovarala posle finala mastersa u Madridu, jedinog koji se igrao na plavoj šljaci. Imao je obavezu da se pojavi na premijeri filma „Ljudi u crnom”, ali je posle konferencije dao izjavu samo francuskoj televiziji i meni. Uprava turnira je postavila uslov, on nije. „Može ali samo tri pitanja! – rekli su mi. Srećom, on je pravi profesionalac, bio je to zanimljiv razgovor.

Najlepše utiske ima o Novaku Đokoviću i smatra da svi treba da se ugledaju na njega kada je reč o profesionalizmu i odnosa prema novinarima.

Žao joj je što je prestala da radi podkast „Njena pravila, sa Ninom” o ženama u sportu i ženskim sportovima.

– Bio je to pokušaj da žene budu vidljivije u medijskom javnom prostoru. Verujem da sam u tome uspela na TV B92 i Prva TV. Nisam mogla da uklopim podkast, sa obavezama prema poslu i porodici. U međuvremenu je došla i funkcija u reprezentaciji Srbije. Godine 2019. bila sam na obuci u okviru „Global Sports Mentoring Program” koji osnažuje žene u oblasti sporta u Americi. Moje sin Luka je imao godinu i tri meseca kada je počeo konkurs, pomislila sam: Ma hajde, daleko je to. Ko zna šta će do tada da bude. Možda neću proći. Prolazila sam krugove, došlo je leto, ali kada je trebalo da stignu rezultati u meni su počele da se bore dve Nine; jedna da uspem i budem jedna od 16 žena koja će imati obuku šest nedelja, a druga da ne mogu da se odvojim od svog sina. Kada sam dobila odgovor nisam znala da li da plačem od sreće ili od tuge. Bila sam srećna što sam uspela, ali mi je momenat odvajanja od sina Luke bio težak. Ipak, vredelo je, baš. Prvih nedelju dana smo bili u Vašingtonu, gde smo imali predavanja. U drugoj nedelja, na ESPN samitu u Kaliforniji, upoznala sam mnogo žena iz sveta sporta u Americi, koje su na važnim funkcijama. Tri nedelje bila sam u NHL-u, nacionalnoj hokejaškoj ligi, čije je sedište u Njujorku. Ovaj grad jako volim i često mu se vraćam jer me je „kupio” za sva vremena. Moja mentorka je bila Suzan Kohig, potpredsednica NHL-a. Polagali smo u Vašingtonu. Svaka  učesnica je pisalo o tome kako će doprineti napretku žena u sportu svoje zemlje. Ja sam, eto, pokrenula podkast „Njena pravila, sa Ninom”, rekla je Nina Kolundžija.

Danas je sa svima žena koje su bile u ovom programu obuke u kontaktu, kaže, one su njena porodica van Srbije.