Obrazovani ljudi i loše odluke

Dugo je postojala, gotovo kao nepisano pravilo, ideja da obrazovani ljudi donose bolje odluke, da znanje sa sobom nosi moralnu izvesnost, razboritost i odgovornost. U društvima koja su verovala u napredak, intelektualci su često posmatrani kao prirodna protivteža moći. Ipak, istorija neumorno pokazuje da znanje ne sprečava loše odluke – ponekad ih čak čini ubedljivijim i opasnijim.

Obrazovani ljudi nisu grešili zato što nisu znali. Često su grešili zato što su verovali da znanje samo po sebi daje pravo na odluku.

Martin Hajdeger: filozof koji je zaboravio na odgovornost

Martin Hajdeger je bio mislilac čije su ideje promenile način na koji ljudi razmišljaju o svetu i sebi. U Biću i vremenu (1927) postavio je pitanje šta znači biti. On je čoveka video kao biće „bačeno” u život, u vreme, prostor i društvo iz kog ne može da pobegne. Taj način postojanja nazvao je dazajn (nem. Dasein) ili jednostavno „biti-tamo”: biti u svetu, uronjen u odnose, odluke i posledice.

Za Hajdegera, autentičan život značio je preuzeti odgovornost za ono što radiš, a ne samo slediti navike i očekivanja drugih. Ali upravo u tom zahtevu za odgovornošću ležala je kasnija ironija njegove biografije.

Kada su nacisti došli na vlast 1933. godine, Hajdeger se učlanio u Nacional-socijalističku partiju i postao rektor Univerziteta u Frajburgu. U rektorskom govoru govorio je o „istorijskom pozivu nemačkog naroda” i ulozi univerziteta u novom poretku. Filozof koji je upozoravao na opasnost života bez odgovornosti stao je uz ideologiju koja je tražila potčinjavanje pojedinca i gasila moralnu sumnju.

Njegova politička odluka trajala je kratko – već 1934. godine povukao se sa rektorske funkcije. Ali senka tog izbora ostala je dugo. Posle rata bio je suspendovan sa univerziteta, a o svojoj ulozi i izboru govorio je retko i neodređeno.

Hajdegerov slučaj pokazuje koliko duboko filozofsko znanje može biti dvosekli mač. Čovek koji je razotkrivao mehanizme samoprevare i podsećao ljude da moraju preuzeti odgovornost, nije uspeo da to isto primeni u sopstvenom životu. Njegov primer ostaje upozorenje: čak i intelektualna jasnoća ne garantuje moralnu odlučnost, a znanje bez etike može da postane opravdanje za loše odluke.

Alfred Nobel: znanje koje je zastalo pred posledicama

Alfred Nobel odrastao je u svetu gde su znanje i nesigurnost išli ruku-podruku. Bio je sin inženjera čiji su izumi često dolazili prerano, pre nego što su tržište i društvo znali šta s njima da učine. Bankroti, selidbe i stalna borba za opstanak obeležili su njegovo detinjstvo, pokazujući da tehnička genijalnost ne donosi nužno stabilnost i da je znanje moćno, ali samo po sebi ne obećava ishod.

Nobel nije bio čudo od deteta u klasičnom smislu. Smatran je povučenim i problematičnim đakom, ali je pokazivao izuzetnu sposobnost za jezike, hemiju i inženjerstvo.

Susret s nitroglicerinom bio je presudan. Supstanca zastrašujuće snage, nestabilna i nepredvidiva, već je tada bila poznata kao previše opasna za praktičnu upotrebu. Nobel je verovao da znanjem može ukrotiti i ono što izgleda nekontrolisano. Cena tog uverenja bila je visoka: eksplozija u radionici 1864. godine odnela je živote više ljudi, uključujući i njegovog mlađeg brata Emila.

Rešenje je tražio u većoj preciznosti, kontroli i stabilizaciji supstance. Tako je nastao dinamit: eksploziv koji je otvorio vrata velikih infrastrukturnih poduhvata, ali i modernog načina ratovanja. Nobel je svoj izum posmatrao pre svega kao civilizacijsko sredstvo i verovao da je odgovornost za vojnu upotrebu na državama, a ne na pronalazaču.

Tek kada je u francuskim novinama greškom objavljen njegov nekrolog, Nobel je prvi put video sebe očima istorije. Trgovac smrću je mrtav – pisalo je u naslovu. Bio je to trenutak kada se dotadašnja granica između znanja i odgovornosti urušila.

Odluka da svoje bogatstvo zavešta nagradama za one koji su „najviše doprineli čovečanstvu” bila je pokušaj da se ta granica ponovo iscrta, ovaj put svesnije. Nobel nije mogao da promeni prošlost. Ako je u nečemu pogrešio, to nije bila namera, već uverenje da moralna obaveza može da se završi tamo gde prestaje čin stvaranja.

Napoleon Bonaparta: racionalnost bez granice

Napoleon Bonaparta bio je izuzetno obrazovan vojni strateg, opsednut istorijom i antičkim uzorima, uveren da razume zakonitosti moći bolje od svojih savremenika. Do 1812. godine Evropa je već bila oblikovana po njegovoj meri. Upravo ta intelektualna samouverenost navela ga je da veruje kako se i priroda, narodi i istorija mogu potčiniti razumu – to je bila zabluda koja ga je skupo koštala.

U Rusiju je poveo ogromnu, šaroliku vojsku iz svih krajeva Evrope, računajući na brzu pobedu. Umesto odlučujuće bitke, dočekalo ga je povlačenje i spaljena zemlja. Gradovi su napuštani i paljeni, zalihe uništavane, a prostor je gutao vojsku sporije, ali sigurnije nego neprijatelj. Kada je ušao u Moskvu, zatekao je prazan i zapaljen grad – i tišinu umesto kapitulacije.

Zima je potom učinila ono što nijedna vojska ne bi uspela. Povlačenje se pretvorilo u potpuno rasulo: hladnoća, glad i bolesti kosili su ljude, konji su padali, a disciplina se raspadala. Od veličanstvene armije ostala je tek senka. Napoleon je napustio vojsku i vratio se u Pariz, ali mit o nepobedivosti više nije mogao da se obnovi.

Najveći poraz bio je ne samo u vojsci već i u njegovoj ideji o apsolutnoj kontroli. Racionalni planovi na papiru nisu mogli da predvide ljudsku volju, prirodne nepogode, ni haos rata. Tamo gde je verovao da obrazovanje i inteligencija mogu sve da dovedu u red stvarnost je pokazala granice njegovog razuma i moći.

***

Kada se pogleda život Hajdegera, Nobela i Napoleona, jasno je da obrazovanje i genijalnost ne čine ljude imunim na greške.

U sva tri slučaja ponavlja se isti obrazac: znanje je prisutno, sposobnost razumevanja sveta impresivna, ali granica odgovornosti pomaknuta. Napoleon je bio pogrešno uveren da može da kontroliše sve okolnosti i ljude; Hajdeger je grešio izdajući sopstvenu filozofiju i etički princip koji je propovedao; Nobel je povlačio moralnu granicu na pogrešnom mestu.

Njihove priče podsećaju da inteligencija sama po sebi ne oslobađa od posledica: da bi znanje zaista bilo moć, mora biti upareno sa etikom i odgovornošću.

Pitanje koje ostaje nije da li obrazovani ljudi mogu da donose loše odluke, već da li smo spremni da od znanja zahtevamo više od same inteligencije.