Iz­dr­ži, si­ne, Sr­bi­ja gle­da u te­be.

U tek­stu ko­ji vi­še li­či na po­sled­nju mo­li­tvu ne­go na isto­rij­ski za­pis, isto­ri­čar i ku­stos Mu­ze­ja Ja­dra u Lo­zni­ci Zo­ran To­šić oži­vlja­va pa­kao Mač­ko­vog ka­me­na iz sep­tem­bra 1914. go­di­ne, da­ju­ći glas pot­po­ruč­ni­ku Dra­gu­ti­nu Dmi­tro­vi­ću, jed­noj če­ti i jed­noj Sr­bi­ji ko­ja je u naj­te­žim tre­nu­ci­ma Ve­li­kog ra­ta gle­da­la u le­đa svo­jih voj­ni­ka i mo­li­la ih da iz­dr­že još ko­ji sat. U je­ku bor­bi na Mač­ko­vom ka­me­nu, dok se nad srp­skim po­lo­ža­ji­ma nad­vi­ja­la „sva švap­ska si­la”, je­dan glas iz­nu­tra sve­do­či o da­nu ko­ji je bio „dan za umi­ra­nje”, a ko­jim nas vo­di To­šić.

Po­sle po­ra­za na Ce­ru, ko­ji je za ne­pri­ja­te­lja bio te­žak mo­ral­ni uda­rac, ne­pri­ja­telj­ska ko­man­da od­lu­ču­je se za no­vu ofan­zi­vu pro­tiv Sr­bi­je. Tog 8. sep­tem­bra 1914. go­di­ne za­po­če­ta je ofan­zi­va po­zna­ta kao „Bit­ka na Dri­ni”. To je jed­na od naj­kr­va­vi­jih bi­ta­ka ko­ju je vo­di­la srp­ska voj­ska u Pr­vom svet­skom ra­tu. Kul­mi­na­ci­ja Bit­ke na Dri­ni bio je Mač­kov ka­men na pla­ni­ni Ja­god­nji, iz­nad Krup­nja.

U voj­noj isto­ri­ji bor­be na Mač­ko­vom ka­me­nu za­be­le­že­ne su kao naj­o­gor­če­ni­je, naj­kr­va­vi­je i naj­di­na­mič­ni­je. U očaj­nič­kom rva­nju, Mač­kov ka­men je kao mag­net pri­vla­čio obe stra­ne i pre­la­zio u ru­ke čas jed­ne, čas dru­ge stra­ne, i po ne­ko­li­ko pu­ta na dan.

„Tre­ći dan se tu­če­mo sa Šva­ba­ma. Do­šli su nam pred ro­vo­ve. Pla­vi mi se pred oči­ma od car­skih uni­for­mi”, be­le­ži pot­po­ruč­nik Dra­gu­tin Dmi­tro­vić, sve­stan da je op­ko­ljen, is­cr­pljen i go­to­vo sam. Bor­be tra­ju bez pre­stan­ka, mu­ni­ci­je je sve ma­nje, a ro­vo­vi su „sve kra­ći, jer nas ne­ma ni po­la”.

Isto­ri­čar Zo­ran To­šić is­ti­če da u tom opi­su Mač­kov ka­men pre­sta­je da bu­de ge­o­graf­ska tač­ka i po­sta­je me­sto gde se, iz ča­sa u čas, bri­še či­ta­va Du­nav­ska di­vi­zi­ja, i ob­ja­šnja­va da sve­stan da mu se kraj pri­bli­ža­va, Dmi­tro­vić u svom rat­nom blok­či­ću is­pi­su­je po­sled­nje re­do­ve. To vi­še ni­je voj­ni iz­ve­štaj, već opro­štaj­no pi­smo maj­ci Zo­ri i se­stri Je­le­ni:

„Dra­ge mo­je, po­sled­nji put vam pi­šem... Ovo je pa­kao, te­ško da će ko iza­ći iz nje­ga živ.”

U ne­ko­li­ko re­če­ni­ca sta­ju neo­stva­re­ni sno­vi, obe­ća­nje da­to de­voj­ci Mi­li­ci, že­lja da joj se ka­že da je „ni­sam obru­kao”, i svest da od bu­duć­no­sti vi­še ne­ma ni­šta. „Ne­ma ni­šta od to­ga, zbo­gom... Vaš Dra­gu­tin”, za­vr­ša­va pi­smo ko­je mo­ra bi­ti krat­ko, jer vre­me is­ti­če.

Bor­ba se, me­đu­tim, na­sta­vlja. Ar­ti­lje­ri­ja po­no­vo otva­ra va­tru, Austro­u­ga­ri kre­ću u no­vi na­pad.

Pot­po­ruč­nik ša­lje ku­ri­ra sa po­ru­kom ko­man­dan­tu, ma­jo­ru Tu­co­vi­ću, mo­le­ći do­zvo­lu za po­vla­če­nje: „Dve tre­ći­ne ljud­stva sam iz­gu­bio... Vi­še ko­ri­sti­mo ba­jo­ne­te ne­go mu­ni­ci­ju.”

Od­go­vor sti­že br­zo i krat­ko: „Ne do­zvo­lja­vam po­vla­če­nje, iz­dr­ži­te ka­ko zna­te i ume­te.”

Ka­da bi­va po­go­đen mi­tra­lje­skim ra­fa­lom pre­ko obe no­ge, Dmi­tro­vić tra­ži bar tre­nu­tak da pre­vi­je ra­ne. I ta mol­ba bi­va od­bi­je­na. Ali uz na­re­đe­nje sti­žu i re­či ko­je pre­va­zi­la­ze voj­nu di­sci­pli­nu. Na po­le­đi­ni ce­du­lje, drh­ta­vim slo­vi­ma, ma­jor pi­še:
„Si­ne, pot­po­ruč­ni­če, ju­na­če moj... Iz­dr­ži još dva sa­ta, ku­mim te Bo­gom, ce­la Sr­bi­ja gle­da u tvo­ja le­đa...”

U toj re­če­ni­ci sa­bra­na je sva te­ži­na 1914. go­di­ne, na­re­đe­nje da se osta­ne, očin­ski ton i svest da se iza jed­nog čo­ve­ka na­la­zi či­tav na­rod. Pot­po­ruč­nik Dra­gu­tin Dmi­tro­vić ne od­go­va­ra re­či­ma. On od­go­va­ra po­stup­kom.

„Iz­dr­žao sam”, po­sled­nja je re­če­ni­ca ovog za­pi­sa, a u njoj i lič­na sud­bi­na, i isto­ri­ja, i ce­na slo­bo­de.

O že­sti­ni bor­bi na Dri­ni naj­re­či­ti­je go­vo­re obo­stra­ni gu­bi­ci. Od 16. do 22. sep­tem­bra, u ogor­če­nom rva­nju i kla­nju, u bor­ba­ma pr­sa u pr­sa, gde su ba­jo­ne­ti lo­mi­li ko­sti rat­ni­ka, kun­da­ci raz­bi­ja­li lo­ba­nje, zu­bi se za­ri­va­li u me­so, a pra­sak bom­bi i gra­na­ta za­glu­ši­vao boj­nu vi­ku, po­red voj­ni­ka iz­gi­nuo je i ve­li­ki broj elit­nih ofi­ci­ra. Na Mač­ko­vom ka­me­nu i okol­nim po­lo­ža­ji­ma po­gi­nu­lo je 115 srp­skih ofi­ci­ra, a ra­nje­no 176 ofi­ci­ra, me­đu ko­ji­ma i princ Đor­đe Ka­ra­đor­đe­vić. Ukup­ni gu­bi­ci na srp­skoj stra­ni iz­no­si­li su oko 15.000 bo­ra­ca iz­ba­če­nih iz stro­ja. Sa­mo 22. sep­tem­bra, ne­pri­ja­telj je pre­bro­jao 2.000 mr­tvih, od to­ga 1.200 svo­jih i 800 srp­skih voj­ni­ka.

O ovoj bi­ci ni­je se mno­go go­vo­ri­lo, jer to ni­je bi­la po­be­da srp­ske voj­ske. Osta­la je u sen­ci ve­li­kih po­be­da na Ce­ru i Ko­lu­ba­ri. Me­đu­tim, ova bit­ka ima ve­li­ki zna­čaj, jer ni­je do­zvo­li­la ne­pri­ja­te­lju da za tri da­na, po Po­ćo­re­ko­vom na­re­đe­nju, ovla­da Ja­god­njom i So­kol­skim pla­ni­na­ma. Po­sle 13 da­na te­ških bor­bi ne­pri­ja­telj je bio pot­pu­no iz­mo­ren i de­set­ko­van, sa ukup­nim gu­bi­ci­ma od 16.000 voj­ni­ka iz­ba­če­nih iz stro­ja.

Srp­ski na­rod ni­je do­zvo­lio da ko­sti iz­gi­nu­lih rat­ni­ka-mu­če­ni­ka osta­nu raz­ba­ca­ne po stra­ti­štu. Odu­žio se se­ni­ma svo­jih oče­va do­stoj­nim spo­me­ni­ci­ma, cr­kvom-spo­men-ko­stur­ni­com u Krup­nju i ka­pe­lom na Mač­ko­vom ka­me­nu.