Noćno prejedanje nije manjak volje, već signal koji šalje telo
(Freepik)
Tokom dana ste disciplinovani, birate salate, smutije i „čistu“ hranu, odrađujete trening i imate osećaj da radite sve kako treba. A onda dođe veče. Kuća utihne, napetost popusti i odjednom ste opet u kuhinji. Počnete sa jednim keksom, pa još jednim, pa malo čipsa, pa nekoliko kašika sladoleda. Posle toga dolazi osećaj krivice i pitanje koje se stalno ponavlja: „Zašto nemam dovoljno volje?“
Sve više ljudi ima isti obrazac : tokom dana jedu „savršeno“, a uveče gube kontrolu. Dijetetičari objašnjavaju da to nije slab karakter, već pogrešno gorivo, piše EatingWell.
Američka dijetetičarka Kelsi Kunik kaže da ovu rečenicu čuje gotovo svakog dana. I dodaje da odgovor skoro nikada nije u slaboj disciplini ili „zavisnosti od hrane“, već u nečemu mnogo jednostavnijem – u tome koliko i šta jedemo tokom dana.
Jedna od njenih klijentkinja, nazvana Sara radi zaštite privatnosti, godinama je vodila istu bitku. U tridesetim je, zaposlena, fizički aktivna i već dugo pokušava da jede „zdravo“. Tokom tinejdžerskih godina prošla je kroz brojne dijete: niskokalorične, bez ugljenih hidrata, bez grickalica, ali se svaki put vraćala istom obrascu - uveče bi izgubila kontrolu i jela hranu koju zapravo ni ne želi.
Kada je Kunik analizirala njen tipičan dan, slika je postala jasna. Sara je jutro započinjala treningom, a doručak joj je bio smuti od bademovog mleka, malo spanaća i bobičastog voća, što je oko 150 kalorija. Ručak je najčešće bila salata sa povrćem, malo voća i nekoliko pirinčanih krekera. Sve je delovalo „zdravo“, ali je zapravo bilo ekstremno siromašno energijom, proteinima i mastima.
Do kasnog popodneva, Sara je bila iscrpljena i gladna, ali je to ignorisala. A onda bi, čim bi stigla kući, njeno telo preuzelo stvar. Ne zato što joj je volja bila slaba, već zato što je organizam bio u režimu preživljavanja. Do 18 časova često ne bi unela ni 500 kalorija. Mozak u takvoj situaciji šalje snažne signale za brzom, kaloričnom hranom, upravo onom koju najčešće jedemo uveče.
Drugim rečima, večernje prejedanje nije bilo emocionalni problem, već biološka reakcija na hroničnu glad tokom dana.
Rešenje je, paradoksalno, bilo u tome da Sara počne da jede više, ali pametnije. U njen doručak su dodati proteini, grčki jogurt i čia semenke, tako da je dan počinjala sa oko 30 grama proteina i više od 400 kalorija.
Ručak je obogaćen leblebijom, orašastim plodovima i složenim ugljenim hidratima poput batata i integralne ili pite od heljde. Uveden je i obavezan popodnevni međuobrok, kako ne bi dolazila kući potpuno iscrpljena.
Već posle dve nedelje, noćno prejedanje se smanjilo za više od 75 odsto. Imala je više energije, stabilniji apetit i prvi put posle dugo vremena nije osećala da joj hrana „izmiče iz ruku“.
Ovaj obrazac je, kažu stručnjaci, izuzetno čest u savremenom načinu života. Učeni smo da tokom dana jedemo što manje, da ignorišemo glad i da budemo „disciplinovani“.
Ali, telo pamti. Ako mu uskraćujemo gorivo, ono će ga kasnije tražiti. Glasno i uporno.
Zato, ako svake večeri imate osećaj da gubite kontrolu pred frižiderom, možda vam ne treba jača volja, već bolji doručak, konkretniji ručak i jedan mali međuobrok popodne.