Čudesni podvig nepoznatog heroja Velikog rata

Ovih dana našoj redakciji javio se Miodrag B. Ilić, autor knjige „Hodočašće Ilije Ilića – čudesan podvig nepoznatog heroja Velikog rata”, u kojoj je rekonstruisao gotovo neverovatno putovanje svog pradede – čoveka koji je, vođen osećajem dužnosti i ljubavlju prema otadžbini, prešao pola sveta da bi se priključio srpskoj vojsci.

Ilija Ilić bio je iz Labuništa, naselja u današnjoj Severnoj Makedoniji, u opštini Struga, nadomak Ohridskog jezera, u regiji poznatom kao Drimkol – području uz reku Drim. Objava Prvog svetskog rata zatekla ga je na pečalbi u Rumuniji. Uredno mu je uručen poziv za mobilizaciju i on se odmah javio srpskom konzulu, s namerom da se vrati u domovinu. Međutim, to mu nije bilo dozvoljeno – Rumunija je tada bila neutralna i nije želela da se zameri zaraćenim velikim silama.

Da bi stigao do srpske vojske u Solunu, Ilija je morao da krene na put koji će ga odvesti preko tri kontinenta. Peške, vozom i brodovima, prešao je oko 27.000 kilometara i 7. februara 1917. javio se u 21. pešadijski puk Srpske vojske.

O ovom podvigu svedoči tekst Milisava Antonijevića iz Labuništa, učitelja i dopisnika „Politike”, objavljen 4. aprila 1941. godine. Upravo na osnovu tog članka, dugog svega 410 reči, nastala je knjiga koja danas, gotovo epski, obnavlja Ilijino putovanje.

– Moj otac Božidar mi je u više navrata govorio da je njegov deda, a moj pradeda, izašao u „Politici” zbog podviga u Prvom svetskom ratu. Znao sam za pradedina odlikovanja, ali ne i za taj tekst – kaže Miodrag Ilić.

Pre desetak godina saznao je da su u elektronskom katalogu Narodne biblioteke Srbije dostupna izdanja „Politike” od 1904. do 1941. godine.

– Počeo sam da listam, ne znajući kada je tekst mogao biti objavljen. Prvi svetski rat završen je 1918, a otac se sećao da je članak izašao neposredno pred Drugi svetski rat. U broju od 4. aprila 1941. godine naletim na tekst. Odštampam ga i odnesem ocu. Kada ga je video, krenule su mu suze. Tada sam shvatio koliko je važno da se ta priča sačuva i prenese – priseća se Miodrag.

Koristeći „Gugl mape”, izračunao je da je Ilija prešao više od 11.000 kilometara kopnom, peške i vozom, i gotovo 16.000 kilometara morem.

– Ukupno oko 27.000 kilometara, od ukupnog obima Zemlje koji iznosi oko 40.000! A potom, s puškom u ruci, još ko zna koliko – od Soluna, jureći neprijatelja da ga protera iz otadžbine. Njegov sin, a moj deda Serafim, bio je u bugarskom zarobljeništvu tokom Drugog svetskog rata. Ova knjiga je pokušaj da se iz jednog novinskog teksta rekonstruiše celo jedno epsko putovanje – objašnjava naš sagovornik, koji je pune dve godine prikupljao građu za rukopis.

U tom poslu koristio je motive iz romana „Trajan” Anđelka Krstića, ratni dnevnik „Ka pobedi” Aleksandra Đirića, pripovetke „Vatre sa Drimkola” Milisava Antonijevića, kao i arhivsku građu Vojnog arhiva, gde je proučavao period od 1916. godine, kada je Ilija stigao na Solunski front, pa do kraja rata. Mnogo je pomoglo i porodično sećanje – razgovori koje je Ilijin unuk Božidar vodio s dedom, koji nije voleo da priča o ratu, već isključivo o putovanjima.

– Iz arhivske dokumentacije shvatio sam i zašto. Bilo je brutalnije nego što možemo da zamislimo. Bugari na čukama, naši u podnožju, trče uzbrdo dok neprijatelj puca. Preko palih drugova morali su da gaze da bi napredovali– kaže Miodrag.

Ilija se borio za slobodu, da bi 1941. godine, s početkom Drugog svetskog rata, ponovo doživeo okupaciju svog sela – od strane Bugara, Italijana i Albanaca. Umro je 1942. godine, u dubokoj tuzi zbog izgubljene slobode.

Posle rata, 1945. godine, nova vlast FNRJ pokušala je da uhapsi njegovog sina Serafima, jer se izjašnjavao kao Srbin. Uprkos pritiscima, Serafim se nikada nije odrekao stare lične karte Kraljevine Jugoslavije, niti prezimena Ilić. Sebe je nazivao Srbenda Ilić, u znak poštovanja prema žrtvi svog oca i njegovih saboraca sa Solunskog fronta.

Pomoć imenjaka

Pisanje knjige predstavljalo je veliki izazov za Miodraga, s obzirom da je njegov posao u sferi informatike. Posebnu podršku imao je u svom imenjaku, Miodragu R. Iliću, dramskom piscu i novinaru u penziji, koji je pratio nastajanje rukopisa i napisao recenziju.

„Ilija putuje u ovoj knjizi iz grada u grad, iz zemlje u zemlju. Gladuje, smrzava se, boluje, sreće dobre i loše ljude koji govore različitim jezicima. Nailazi na dobrotu i solidarnost, ali i na podsmeh. Skroman i dobrodušan, svetosavski dosledan u očuvanju vrlina svoje patrijarhalne, čestite postojbine, samopregorno podnosi sve udarce.”

Ilijin put možda najbolje ilustruje njegov raport pukovniku Božidaru Jankoviću, u kojem opisuje svoja kretanja: od Bukurešta i Jašija, preko Odese, Moskve i Transsibirske železnice, sve do Mandžurije i Harbina, gde je mesec dana radio da bi preživeo. Potom je stigao u Japan, odakle se ukrcao na francuski brod.

Miodrag svog junaka prati hronološki, po danima i udaljenostima. Ilija je 21. avgusta 1916. krenuo iz Filijaša peške, rešen da se odazove ratnom pozivu. Posle sedam dana i prepešačenih 255 kilometara, stigao je u Bukurešt, a odatle nastavio vozom ka Jašiju, Ungeniju i Odesi, gde je čak bio uhapšen pod sumnjom da je turski špijun.

Ko su bili srpski dobrovoljci u Rusiji? Naš sagovornik ovde pravi važan istorijski otklon, objašnjavajući sudbinu srpskih dobrovoljaca u Rusiji. Srbi pod austrougarskom vlašću bili su mobilisani i slati na frontove protiv sopstvenog naroda. Mnogi su se na ruskom frontu odmah predavali, ali su, usled nepoverenja, završavali u logorima. Tek početkom 1916. godine Nikola Pašić uspeo je da ubedi ruskog cara da oslobodi zarobljenike i formira dobrovoljačke jedinice u Odesi, koje će kasnije stići na Solunski front.

Godinu dana posle Ilije Ilića, 12.604 dobrovoljca ponovila su njegov put – ali organizovano i uz vojne plate. Ilija je bio sam, sa malo novca, stalno gladan.

U Mandžuriju, današnju Kinu, stigao je 14. oktobra 1916. godine. U Harbinu je upoznao Kineskinju Abku, koju je spasao od pasa lutalica, i u znak zahvalnosti bio pozvan na kinesku svadbu. Pošto je bio bez para, u Harbinu ostaje da radi mesec dana. Put ga je potom vodio u tadašnji Japan (Rusko-Japanski rat 1904 za dominaciju nad Korejskim poluostrvom i Mandžurijom, Zemlja izlazećeg sunca rešila je u svoju korist), odakle je nastavio morem.

Pomoćni kuvar na krstarici

Na francuskoj krstarici Ilija je služio kao pomoćni kuvar. Plovio je preko Hong Konga, Singapura, Bengalskog zaliva, Kolombo u Cejlonu, današnjoj Šri Lanki, Sueca – Egipat. Nekoliko dana pre Soluna prebačen je na parobrod, a 7. februara 1917. godine konačno je stigao na odredište i obukao srpsku uniformu.

„Nije se tad mislilo na goli život, na muke i patnje, nego na to ko će se pre žrtvovati za svoj narod i svoju otadžbinu. A zato što smo takvi bili – slobodu smo stekli”, zabeležio je novinar „Politike” reči ratnika.

Ilija je kao dobrovoljac učestvovao u proboju Solunskog fronta na Dobrom polju, nadomak Kajmakčalana. Zadobio je više rana i bio je višestruko odlikovan. I posle rata ostao je u uniformi, na graničnim položajima prema Albaniji i Bugarskoj.

Ženio se tri puta, a sina Serafima imao je s prvom suprugom.

Knjiga Miodraga Ilića, obimna i dokumentovana, na više od 450 strana, svedočanstvo je o jednom gotovo zaboravljenom herojstvu. Autor veruje da je dar za pisanje nasledio sa majčine strane – iz porodice Sofronić, iz koje potiče i Radivoj Sofronijević, prvi registrovani pisac u Bijeljini, čija je knjiga „Ironija” objavljena 1926. godine je o regrutaciji Srba da ratuju za Austrougarsku.

Tako hodočašće Ilije Ilića, posle više od jednog veka, ostaje u pamćenju potomaka i u istoriji koju više nije moguće prećutati.