Liturgija je najlepši bluz

Zo­ra Vi­tas da­nas se ba­vi iko­no­pi­sa­njem, a bi­la je jed­na je od naj­ve­ćih da­ma srp­ske džez i bluz sce­ne. Pam­ti se ka­ko je svo­jim moć­nim vo­ka­lom oča­ra­la pu­bli­ku ne sa­mo na Eks-Ju pro­sto­ru već i ši­re. Sa­ra­đi­va­la je s vr­hun­skim mu­zi­ča­ri­ma i ben­do­vi­ma ali po­sled­njih 26 go­di­na ne na­stu­pa ak­tiv­no jer se po­sve­ti­la iko­no­pi­sa­nju.

Ne ža­li što je mu­zi­ku pod­re­di­la du­hov­no­sti, ka­že u raz­go­vo­ru za „Ma­ga­zin”. Mu­zi­ka će, do­da­je, za­u­vek bi­ti deo nje, ali sa­da je sreć­na što je ot­kri­la no­ve du­hov­ne vi­di­ke.

U po­tra­zi za ko­re­ni­ma

– Sve je po­če­lo sa­da već dav­ne 1989. u Ho­lan­di­ji na kon­cer­tu Čem­pi­on Džek Du­pri­ja, sta­rog bluz pe­va­ča, či­ju sam mu­zi­ku još u Be­o­gra­du slu­ša­la. Po­sle kon­cer­ta sam mu pri­šla i ot­pe­va­la aka­pe­la bluz mi­sle­ći da će se odu­še­vi­ti. On se na­sme­jao i re­kao da imam di­van glas, ali da tre­ba da pe­vam mu­zi­ku ve­za­nu za svo­je ko­re­ne, kao što on pe­va mu­zi­ku svo­jih pre­da­ka. Ja ta­da ni­sam zna­la šta su mo­ji ko­re­ni. Po po­vrat­ku u Be­o­grad po­če­la sam da ih tra­žim i ta me je po­tra­ga od­ve­la do naj­sta­ri­jeg ho­ra, Pr­vog be­o­grad­skog pe­vač­kog dru­štva. Re­kli su mi da ne­de­ljom pe­va­ju na li­tur­gi­ji u Sa­bor­noj cr­kvi i ta­ko sam oti­šla i to­kom li­tur­gi­je i ka­sni­je to­kom ope­la, po­šle su mi su­ze. Ta­kav „bluz” ni­kad ni­sam ču­la u mu­zi­ci, tu se ne­što pre­lo­mi­lo u me­ni – se­ća se Zo­ra Vi­tas.

On­da su usle­di­li i kon­tak­ti s oso­ba­ma iz Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve, ko­ji su na­šoj sa­go­vor­ni­ci otvo­ri­li no­ve vi­di­ke du­hov­no­sti.

– Ka­sni­je sam se upo­zna­la s ta­da mla­dim je­ro­mo­na­hom Ata­na­si­jem Jev­ti­ćem ko­ji mi je dao od­go­vo­re ko­ji su mi dir­nu­li du­šu. Ka­sni­je, 1996. upo­zna­la sam i sa­da­šnjeg pa­tri­jar­ha Por­fi­ri­ja, ta­da mla­dog igu­ma­na u ma­na­sti­ru Ko­vilj. Pre­po­znao je u me­ni dar za sli­ka­nje i upu­tio me da na­đem uči­te­lja iko­no­pi­sa. Ima­la sam tu čast da je mog su­pru­ga i me­ne 2000. go­di­ne ven­čao sa­da­šnji pa­tri­jarh Por­fi­ri­je To­kom bom­bar­do­va­nja 1999. Uči­la sam iko­no­pi­sa­nje sa­ma, kao pče­la sku­plja­la zna­nje sa svih stra­na – ka­že Zo­ra.

Zo­ra ot­kri­va još jed­nu taj­nu: pre sli­ka­nja naj­pre tre­ba sa­zna­ti što vi­še o sve­cu ko­ji se osli­ka­va.

– Za iz­ra­du iko­ne po­treb­no mi je pr­vo da se upo­znam sa ži­ti­jem sve­ti­te­lja. Za­mo­lim ga da mi po­mog­ne. To zvu­či mo­žda sme­šno, ali i ni­je, jer du­hov­ni svet ko­ji sli­kam je re­a­lan u dru­goj di­men­zi­ji. Naj­če­šće sli­kam jaj­ča­nom tem­pe­rom, to je bo­ja u pra­hu ko­ja se umu­ti s ve­zi­vom: žu­man­ce plus ma­lo vo­de i sir­će­ta. Ko­ri­stim zlat­ne li­sti­će. Zla­to je sim­bol Car­stva Ne­be­skog. A po­ne­kad ko­ri­stim akril­ne bo­je, a ume­sto pra­vog zla­ta, akril­no, ta­ko­zva­no sta­ro zla­to.

Na­ša sa­go­vor­ni­ca pri­zna­je da su joj, dok stva­ra, naj­va­žni­ji iz­raz li­ca sve­ti­te­lja, oči na­ro­či­to, a vo­li i blag osme­jak:

– Jer, ja sam pr­va ko­ja će ugle­da­ti taj lik, ko­ji će me­ne oza­ri­ti. I ra­dim dok to ne po­stig­nem. Ka­da u to­me uspem, ra­du­jem se kao de­te, jer znam da će se i na­ru­či­lac iko­ne ob­ra­do­va­ti. Za raz­li­ku od mu­zi­ke i pe­va­nja kod ko­jih od­mah ima­te re­ak­ci­ju na ono što ra­di­te, ov­de če­sto ne znam ka­ko ne­ko ose­ti iko­nu ko­ju sam za nje­ga na­sli­ka­la. Par pu­ta sam do­ži­ve­la da oso­ba za­pla­če ka­da je ugle­da, ka­da je lič­no uru­čim i to su mi dir­lji­vi mo­men­ti, po­tvr­da da sam na do­brom pu­tu.

Ka­da je reč o o nje­noj pr­voj lju­ba­vi – pe­va­nju, blu­zu i dže­zu – Zo­ra ob­ja­šnja­va ka­ko je mu­zi­ku već če­tvrt ve­ka pod­re­di­la iko­no­pi­sa­nju:

– Ne na­stu­pam od 1999. go­di­ne, jer ne mo­gu no­ću da pe­vam a da­nju da spa­vam, jer za iko­no­pis mi je naj­bit­ni­je dnev­no sve­tlo. Ta­ko da sam pre­lo­mi­la i pot­pu­no se po­sve­ti­la iko­no­pi­su. A dru­ga­či­je i ni­je mo­glo da bu­de, jer taj no­vot­kri­ve­ni ta­le­nat zah­te­va po­sve­će­nost ce­log bi­ća. To mi je pri­ziv i slu­žba, i na­rav­no, uhle­blje­nje.

Ona na­vo­di i da pe­va­nje ni­kad ni­je ni do­ži­vlja­va­la kao ne­ko tak­mi­če­nje jer ne­ka pe­va­či­ca vi­še ko­ri­sti teh­ni­ku bi-ba­pa ,kao što je to ra­di­la Ela Fic­dže­rald, a ne­ka dru­ga se od­lu­ču­je za ne­ki dru­gi stil. Pod­se­ća ka­ko je pr­vo pr­vo pe­va­la u pr­vom bluz ben­du osam­de­se­tih, „Bluz kvin­te­tu”.

– Tek de­ve­de­se­tih sam po­če­la da pe­va­ti džez. Naj­bli­ža mi je bi­la Bi­li Ho­li­dej, ko­ja je isto pe­va­la džez bluz. Po to­me me lju­di pam­te. Džez je for­ma u ko­joj ima pu­no slo­bo­de i im­pro­vi­za­ci­je, gde se jed­na stan­dard nu­me­ra mo­že uvek ot­pe­va­ti na no­vi na­čin, za­vi­sno od in­spi­ra­ci­je mu­zi­ča­ra, gde jed­ni dru­ge „po­zi­va­mo” u igru, di­ja­log zvu­kom, ples no­ta­ma i to do­no­si ve­li­ki za­do­volj­stvo. To se on­da pre­no­si na pu­bli­ku, pa ako ona re­a­gu­je po­zi­tiv­no, do­la­zi do no­ve in­ter­ak­ci­je i ne­za­bo­rav­nih tre­nu­ta­ka – pri­ča na­ša sa­go­vor­ni­ca.

Ra­do se se­ća ka­ko je pe­va­la kao gost na kon­cer­tu le­gen­dar­nom Bu­bi­ši Si­mi­ću i nje­go­vim „Sta­rim la­vo­vi­ma”. Pe­va­la je i s dik­si­lend or­ke­strom Lju­be Ma­ti­ja­ča… Bi­la je pra­te­ći vo­kal ben­do­vi­ma „Be­o­grad”, „Elek­trič­ni or­ga­zam”, „U škrip­cu”, „Po­int Blank”.

Zbir­ka po­e­zi­je Bo­gu i bli­žnji­ma

Čast joj je i što se njen glas na­la­zi na al­bu­mu „Pe­sme iz­nad is­to­ka i za­pa­da” na tek­sto­ve Vla­di­ke Ni­ko­la­ja Ve­li­mi­ro­vi­ća. Do­da­je da su u tom po­du­hva­tu uče­stvo­va­li mno­gi rok ben­do­vi, a ona je na Vla­di­ki­nu pe­smu „Sve­ta Te­kla” na­pra­vi­la i ot­pe­va­la me­lo­di­ju ko­ja zvu­či kao pra­vo­slav­ni bluz.

Iako ne­ma uvek mno­go slo­bod­nog vre­me­na, na­ša sa­go­vor­ni­ca ot­kri­va da naj­vi­še vo­li da ga pro­vo­di s bli­skim lju­di­ma, su­pru­gom, s pri­ja­te­lji­ma... U se­lu kod Va­lje­va pro­vo­di do­sta vre­me­na, vo­li da či­ta. Tu sa­zna­je­mo da je 2018. ob­ja­vi­la knji­gu po­e­zi­je pod na­zi­vom „Bo­gu i bli­žnjem”, za­hva­lju­ju­ći kti­to­ru i iz­da­va­ču Ni­ko­li Drob­nja­ko­vi­ću.

Po­ro­dič­na ve­za s „Po­li­ti­kom”

Zo­ra Vi­tas ot­kri­va i da je po­ro­dič­no ve­za­na za „Po­li­ti­ku”.

– Mo­ja ve­za­nost za „Ma­ga­zin” ide pre­ko mog su­pru­ga, ne­ka­da­šnjeg fud­ba­le­ra i fud­bal­skog tre­ne­ra, me­đu spor­ti­sti­ma po­zna­tog kao Ne­ša-He­re­ra. Na­i­me, nje­go­va maj­ka je ra­di­la u „Po­li­ti­ci” i uvek je ku­ći do­no­si­la no­vi­ne, a na­ro­či­to smo vo­le­li ne­delj­ni do­da­tak „Ma­ga­zin”, u ko­jem je 2003. iza­šao tekst o mo­joj ma­ci Zla­ti­ji i ocu Đu­ri La­zi­ću, kao o vred­nim pče­la­ri­ma – pri­se­ća se Zo­ra Vi­tas.