Istetoviraj mi besnu patku

Ljudi od davnina ukrašavaju svoja tela simbolima ili crtežom, unošenjem pigmenta iglom pod kožu. Tetovaže su nekada u plemenima i društvima imale ritualno, statusno ili zaštitno značenje. Danas su gotovo svuda oko nas. Postoji stigma da ih nose sumnjivi tipovi, kriminalci. Međutim, imaju ih i zvezde fudbala, muzičari, glumci, ali i „običan” svet. Na te pokretne slike gleda se u novije doba i kao na vrstu umetnosti artiste koji ih je uradio.

Tetovažom se bavi i akademska slikarka Sandra Janjatović, koja za naš list kaže da je završila osnovne i master studije slikarstva na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Prema njenom iskustvu sa Novosađanima, među onima koji odluče da stave tetovažu najviše je mladih. Bude i starijih, a nekad su to zajedno otac i sin, majka i ćerka, koji žele da nose iste simbole, te da se i na taj način povežu.

Primećuje da su različitih zanimanja i karijera, ali da posebno ima onih koji su samozaposleni, koji imaju neki svoj biznis.

„Oni ne moraju da brinu o tome šta će ko da misli”, kaže Sandra.

Bilo je situacija da i veoma mlade osobe traže tetovažu, ali savetuje im da sa tim sačekaju, jer i fizički i mentalno još treba da se razviju. Granice moraju da postoje i za tatu-artiste.

„Najbitnije je da je čisto i da su stvari sterilne”, naglašava.

Kada joj se ljudi jave, opisuju najpre kakvu tetovažu žele. Dok jedni odmah objasne značenje koje ta slika za njih ima, drugi to ne otkrivaju. Odgovore koje dobija oko značenja slike često su jednostavni. „Sviđa im se estetski”, kaže. Ali pronalaze se u slici i na drugi način.

„Devojka je položila za auto i osećala je neku slobodu kada je počela da vozi, pa je htela da to zabeleži i istetovirali smo joj automobilčić sa krilima”, priča ova Novosađanka.

Sandrine ilustracije su i vesele i šarene – žaba sedi na pečurki i čita knjigu, mačke se igraju u laticama cvetova, a jedna patka je jako besna i preko megafona se bori za prava za sve stanovnike jezera...

U svom radu je naklonjena neotradicionalnom stilu, tehnici koja za razliku od tradicionalne, kako objašnjava, koristi više boja i debljina linije, pa je i veća sloboda artiste da osmisli dizajn koji odgovara određenoj osobi.

Ali svaka osoba bira temu i, uz neke savete, mesto na telu. Oni koji žele stalno da gledaju tetovažu, biraju podlakticu, gde nekad stoji i ime roditelja koje istetoviraju posle njegove smrti. „Tako se podsećaju na te osobe”, kaže. 

Nije baš zgodno prisećati se na taj način prve ljubavi, napominje uzgred. Postoje načini za skidanje laserom i rezultati „mogu da budu dobri, ali i takvi da se tetovaža ne skine cela ili da možda ostane ožiljak”. Ako se prekriva drugom, ta mora da bude veća i tamnija.

Prema njenim rečima, tetoviranje je u suštini buntovni čin, može da označava pripadnost nekoj subkulturi, a sve više se na to gleda kao na umetnički izraz, pogotovo u svetu.

U taj svet umetnosti ova Novosađanka je ušla nakon što se oprobala u gejming industriji kao ilustrator. Objašnjava da je to čest put kojim studenti sa akademije krenu jer u IT imaju i poslovnu priliku, ali da se ona zainteresovala za tatu-rad kada je krenula u potragu za nekim ko će prekriti njenu prvu tetovažu, koju je stavila nakon maturske ekskurzije. Naišla je na Italijana koji se doselio u Požarevac, odakle mu je supruga, i kod njega je zatim kao šegrt pekla zanat.