Svaka strofa jedna slika

Gotovo da nema onog ko nije pročitao, a mnogi i napamet naučili pesmu „Santa Maria della Salute” čiji je autor naš slavni poeta Laza Kostić. O njoj su, biranim rečima, kazivali velikani naše kulture i duhovnosti, poput Matije Bećkovića, Mila Lompara, Dragana Stanića, Jove Radoša. A onda se dogodilo nešto posve neobično: profesor Milovan Vujović odlučio je da sačini monografiju o poznatom pesniku o kojoj je razmenio ideje sa Simom Matićem iz novosadske Izdavačke kuće „Tiski cvet”. Na Petrovaradinskoj tvrđavi je ugledni profesor i dugogodišnji kulturni poslenik potom sreo slikarku Veru Zarić. Kako ga je već bog dao, izgovorio je stih: „Tad moja vila preda mi granu”, a umetnica je odmah objasnila da se u njenom ateljeu nalazi 14 slika rađenih prema čuvenoj poemi od 14 strofa.

– Vera je zdušno i sa stvaralačkom inspiracijom realizovala ovu zamisao – potvrdio je Vujović u razgovoru za „Magazin”. U poemi je pesnik sažeo ceo životopis. Obeležavanje 180 godina od njegovog rođenja pokvarila je pandemija virusa korona 2021, ali je na kraju sve urađeno kako i dolikuje stvaralaštvu ovog darovitog pesnika.

Slikala uz Pavarotija

O Lazi se mnogo toga zna, ali nije zgoreg i prisetiti se da je bio i istaknuta ličnost u Omladinskom pokretu, saradnik Svetozara Miletića, veliki beležnik u Novosadskom magistratu, poslanik u Mađarskom parlamentu, rodoljub koji je tri puta utamničen. Filozofi su ga smatrali za velikog znalca srpskog jezika. Stvarao je nove reči, a prema potrebi stare doterivao. Stihove je pisao po nadahnuću. Pa ipak, nije mu bilo lako da bezbroj životnih događaja, osećanja, emocija, u snu i na javi, rečima izrazi i sažme u 14 strofa čuvene pesme.

– Trebalo je – predočava slikarka – da likovnim sredstvima oslikam celinu pesme, ali i da svakoj strofi naznačim osobenost. Složenost poduhvata je uvećana do drame u tehnici crtanja na specijalnom papiru, proizvedenom u Japanu, od vlakana stabljike pirinča, na kojem se nije primila boja s prednje strane. Tek u snu mi se javilo rešenje da prvo osnovnu boju nanesem na zadnju stranu. Svakog dana, tokom šest meseci, na 14 štafelaja oslikavala sam Lazinu životnu poemu, uz slušanje muzike belkanta i glas Pavarotija.

Prof. Vujović se seća i drugih detalja neobičnog poduhvata:

– U obnovljenom izdanju „Zbornika”, u kojem su radovi o poznatom pesniku, trebalo je upariti svaku sliku s odgovarajućom strofom. To smo izveli tako što su slike poređane na štafelaje, a umetnica bi zatvorenih očiju slušala stihove pojedinih strofa i posle toga prepoznavala sliku. Uparene strofe sa slikama poslali smo Nikoli Kusovcu, vrsnom znalcu likovnog stvaralaštva, od koga je stigla sledeća poruka:

– Vera Zarić je, naprosto, kao u trenu izradila jedan likovni celovit, emotivno bogat i sadržajan ciklus slika, dostojan svog velikog povoda.

Mnogi su o velikom pesniku besedili na svoj način, a njihovi zapisi našli su se među koricama monografije. Tako će akademik Matija Bećković ostaviti sledeći trag: „Nije netačno ako kažemo da se Šekspir na srpskom jeziku kaže Laza Kostić... Stanislav Vinaver je opisivao sebe, opisujući Lazu Kostića, ispisivao autobiografiju i svoje zanose i prkose, govoreći o pesnikovim zanosima i prkosima, i diveći se slogomerju, neodoljivom žuboru akcenata i urođenih ritmova u Kostićevom govoru, citirajući Geteovu misao o savršenstvu dikcije u kojoj reči misle same za sebe. Rasplićući Lazine zamršaje, pokazivao je da bolje vidi pesnika nego sebe...”

Govorio osam jezika

Stvorivši ciklus, namenjen poznatoj Lazinoj pesmi, Vera Zarić je učinila neku vrstu umetničkog podviga.

– Došavši iz pančevačke gimnazije u novosadsku Srpsku pravoslavnu gimnaziju, pesnik nije mogao da se upiše u treći razred, jer nije učio latinski jezik. Ubrzo je i tu pokazao svoju nadarenost, upornost i talenat: gradivo iz latinskog, koje se uči godinu dana, savladao je za dva meseca – podseća Vujović. Čitao je na latinskom, mađarskom, grčkom, engleskom jeziku... Osam jezika je znao, ne samo da čita, već i na njima da piše. Vrh je odbrana doktorske disertacije na peštanskom univerzitetu na latinskom jeziku. Redovno je radio vežbe za telo, plivao, šetao, dobro se hranio, nikad nije pušio. Oštroumnost ga je krasila i uzvisila nad drugima.

Govoriti o Lazi Kostiću, a ne spomenuti Lenku Dunđerski, neoprostiv je greh. Kad se posle tronedeljnog svadbenog puta u Italiji s Julom Palanački vratio u Sombor, odmah je došao u sukob s njenom netrpeljivom majkom, i zato se vratio u fruškogorski manastir Krušedol. Tamo je i saznao za Lenkinu tragičnu smrt. Ženi je javio da je bio u Sentomašu (današnjem Srbobranu) da bi prisustvovao Lenkinoj sahrani. Nikome se nije poverio zbog čega ga je njena smrt toliko duboko potresla. Tajnu je poverio svojoj poslednjoj, najboljoj pesmi, jednoj od najlepših ne samo u srpskoj, nego i u svetskoj lirici.

OSUDILI DOBROTVORA

Izdavač luksuzne monografije povodom 180 godina od rođenja Laze Kostića je Fond za pomoć Srbima „Toma Maksimović” iz Novog Sada. Reč je o jednom od najvećih dobrotvora srpskog naroda od 1941. do 1944. godine. Nažalost, 1944. je osuđen na robiju kao „narodni neprijatelj”, iako je pomagao hiljadama izbeglica, obezbedivši im osnovne uslove za život i smeštaj u Srbiji. Fond je uspeo da ga 2009. rehabilituje, tako da se presudom Okružnog suda u Novom Sadu smatra neosuđivanom osobom. Uspešnu saradnju sa Fondom imalo je i Kolo srpskih sestara Eparhije bačke, na čelu s predsednicom Savkom Gojković.

POBEDA NA IZBORIMA

Najlepšu i najveću izbornu pobedu u starijoj političkoj istoriji Vojvodine Laza Kostić je izvojevao 18. oktobra 1873. Na prvim izborima za šajkaškog poslanika u Ugarskom parlamentu bio je kandidat opozicione Srpske narodne slobodoumne stranke. Protivkandidat mu je bio Đorđe Popović Daničar. Obojica su već tada bili književnici velikog ugleda.