Služili za odmor, moć i dert

Hanovi su nekada vrveli od putnika, meraklija, konja i poštanskih kočija. Kad je proradila železnica, jedan po jedan su počeli da zatvaraju svoja vrata. Bili su nekad jedino utočište putnika duž glavnog carigradskog druma. U njima se konačilo, ali su bogati trgovci, age i begovi umeli da tu dočekaju zoru, naravno uz hranu, piće i muziku.

Ulogu zatarabljenih, a docnije i srušenih hanova najpre su preuzele drumske kafane i krčme, a potom za to doba moderni restorani i hoteli.

U broju od 4. oktobra 1940. „Politika” donosi opširan tekst o sudbini hanova u okolini Grdelice. Ista sudbina zadesila je i ostale duž carigradskog druma. Za sunovrat je okrivljena železnica, čijom pojavom je prestala potreba da se roba iz gradova turskog carstva karavanima prenosi na Balkan.

Bogati carigradski i drugi trgovci su mesecima, sa svojim karavanima, putovali na zapad, ne štedeći pri tom da, gde god bi zastali da se odmore, pokažu svoje bogatstvo, moć i dert – piše reporter „Politike”. – Hanovi su uglavnom ličili jedni na druge, mada je i među njima bilo razlike i nadmetanja, u zavisnosti koga bi prihvatili na višednevni konak: srednji stalež ili bogate age, begove i trgovce. Za prve su konačišta bila jednostavnija, za druge znatno udobnija.

Zajedno ljudi i konji

Ta svratišta za predah imala su jedno odeljenje koje je služilo za sve namene. Ulaz je imao velika, široka i teška dvokrilna vrata koja su zatvarala rezom. Unutra, u odaji, svuda unaokolo pored zida bile su jasle za kiridžijske konje i drugu stoku. Na sredini su dominirale uzdignute, ozidane „sofe” s ognjištima gde su se putnici odmarali. Najčešće ih je bilo desetak. Deo prostora, pregrađen daskama služio je da handžija (najčešće Grk ili Cincarin) čuva robu, namenjenu za prodaju: vino, rakiju, kafu, duvan.

– Putnici bi – piše dalje reporter „Politike” – uvodili unutra svoju stoku, vezivali je za jasle i davali seno za obrok, a oni se smeštali na „sofu”.

Jeli su, uglavnom, ono što su poneli od kuće, a ponešto i kupovali od handžije.

Domaćini su se najviše radovali kad su gostili bogate trgovce, age i begove za koje su odaje bile bolje uređene. Posebno udobniji smeštaj nuđen je oko „sofe”. Ovakvi hanovi su imali i nekoliko molovanih (okrečenih) soba u kojima su odsedali imućniji. Muvao se tuda raznoliki svet, željan odmora od dalekog i napornog puta. A, kad bi se dobro naspavali, počinjalo je veselje. U mnogim hanovima čuo se zvuk zurli i bubnjeva, odjekivala je pesma, šenlučilo se do sitnih sati. Nekima se to nije dopadalo. Zato su odlazili do prve turske karaule, tužakajući hadžije zbog, kako bi se danas reklo, „remećenja javnog reda i mira”. Ali, one su to brzo rešavale: malo para, malo robe i stvar je zataškana.

Predstave uz ćevape

Autor teksta dalje podseća da je u okolini Grdelice bilo oko desetak velikih hanova, sagrađenih na samom ulazu u klisuru. Dugo je bio na glasu Ali-agin han, jer je on važio za gospodara ovog kraja. Na konak i odmor primao je „obične” putnike, a najradije bogate begove.

Kad je proradila železnica neki hanovi su pretvoreni u kafane, drugi u mesta za stanovanje, dok su mnogi porušeni. Počele su da se otvaraju krčme, restorani, i za to doba moderni hoteli koji su istovremeno bili i mesto zabave. Jedan od takvih je i hotel „Vranje” u istoimenoj varoši, između dva svetska rata središte kulturnih zbivanja. Tako je 2. decembra 1923. u njemu održan zbor prijatelja i ljubitelja Jadranskog mora!

Tu su niško i leskovačko pozorište priređivali predstave. Velika sala hotela bila je tesna da primi sve zainteresovane koji su želeli da čuju Jovana Kursulu i njegovo izvođenje starih vranjanskih pesama. Imao je, govorilo se, pitom i umiljat glas. Dok je pevao, gosti su naručivali kamaru (mnogo) ćevapa. Znalo se ko, gde i kad od gostiju sedi i koje pesme najviše voli.

U ovom hotelu održavane su i zabave zanatskih udruženja, a u njegovoj sali je 1931. instalirana prva aparatura za prikazivanje ton-filmova, posle čega su redovno održavane bioskopske predstave sa zvučnim filmom. Gostovala je u njemu i Stana Avramović „Karaminga”, autorka čuvene pesme „Dimitrijo, sine Mitre”.

Razne krčme i kafane imao je i Niš, da bi na red došli i moderni hoteli. Beograđanka Snežana Milenković potvrdila je za „Magazin” da je njen deda Kosta Stojiljković bio vlasnik hotela „Park” u Nišu. Drugi deda, Milivoje Milenković, imao je hotel „Milenković” u Niškoj Banji koji je posle dobio naziv „Partizan”. Građen je od 1932. do 1935. godine.

– U hotel „Park” svraćao je i Nikola Pašić sa svojim radikalima – napominje sagovornica.

KAFANA – DRUGA KUĆA

Nije samo Grdelica imala hanove, već i Niš, Leskovac, Vranje koje je bilo poznato po kafanama. U njima je uživao pisac Bora Stanković. Gledao je izvijanje, neku vrstu trbušnog plesa, crnokosih devojaka i slušao bubnjeve i zurle. Družio se sa sugrađanima, od kojih su mnogi pripovedali da su u varoši radile kafane „Paničkina”, „Solun”, „Belo jagnje” „Prizren”, a u Vranjskoj banji gostionica „Kosovo” i kafana „Bosna”. Uz piće, gosti su piscu otvarali dušu, a on je mnogo toga zabeležio i „turio” u knjige.

ČOČEK IZ SKOPLjA

Zahvaljujući Ivi Lalović, višem kustosu-etnologu Narodnog muzeja u Vranju, „Magazin” je u prilici da objavi stare fotografije o atmosferi u kafanama ove varoši. Na njima su vesela lica meraklija i noćobdija. Pevačice su često dolazile iz Skoplja kako bi između kafanskih stolova igrale čoček. Imale su dobar glas i još bolji stas.