U zelenom krugu

Kada je pre desetak dana zvanično objavljeno da je Arpad Pulai (Vrbas, 1986) dobitnik „Politikine” nagrade za najbolju izložbu u 2025. godini, umetnik je, kaže, morao u nekom trenutku da isključi telefon. Samo preko „Instagrama” mu je stiglo 150 poruka čestitki.

Nagrađen je za izložbu „Topografija bola”, održanu u Muzeju primenjene umetnosti u septembru prošle godine. Predstavio je skulpture velikog formata sačinjene od vune.

Arpad Pulai je odrastao u Srbobranu, na salašu gde je bio okružen divljim patkama, zečevima, lisicama. Porodica je uzgajala voće, povrće, imali su vinograd. Na belim zidovima dugačkog hodnika kuće Arpad je još kao dečak crtao, ne baš uvek uz roditeljski blagoslov.

Život na salašu odredio je njegovo detinjstvo i zato nije neobično da većinu izloženih skulptura čini životinjski svet, koji, između ostalog, sugeriše usku povezanost između čoveka i prirode.

Arpad Pulai je Viši umetnički saradnik na Fakultetu primenjenih umetnosti, katedra Tekstil. U Srbobranu je 2014. osnovao Udruženje građana „Čunak”, koje se bavilo tkanjem na horizontalnim i vertikalnim razbojima, obukom za ručno i mašinsko pletenje i organizovanjem likovno-tekstilnih radionica.

 

Šta je to što vas inspiriše da radite sa vunom?

Izabrao sam je sticajem okolnosti. Tačnije, realizacija studentskog zadatka na petoj godini studija navela me je da započnem istraživački proces u tom materijalu. Prepoznao sam da mogu lako i sigurno da manipulišem vunom, te da sve svoje kreacije, odnosno ideje koje sam prethodno realizovao u crtežu, mogu da pretočim u trodimenzionalne forme.

To mi je od samog početka bilo intrigantno i na izvestan način dodatno me provociralo da promišljam kako i na koji način je moguće takav postupak izvesti. Naime, kada se govori o tekstilu, najčešće je reč o dvodimenzionalnim reljefnim površinama ili o tekstilnim instalacijama, ali u radu sa vunom do tada nije postojalo nešto što bi u potpunosti bilo trodimenzionalno, prostorno i monumentalno. Upravo me je to podstaklo da pronađem način i odgovarajuća rešenja, odnosno metode pomoću kojih bih svoje ideje mogao da prenesem kroz tekstilnu tehniku poznatu kao filcanje.

 

Kako izgleda sam proces rada? Gde se kupuje vuna, koliko je to materijala, kako je transportujete, obrađujete?

Sam proces građenja tih skulptura se odvija u više etapa, više koraka. Prvi korak jeste, naravno, kupovina vune, ali ta vuna mora da bude dobro očešljana, pripremljena.

Vunu nabavljam u Pirotu, mestu koje ima dugu tradiciju i razvijenu proizvodnju, te predstavlja jedno od retkih područja u Srbiji u kojem je opstala prerada češljane, predene i farbane vune. Većina vune koju oni prerađuju namenjena je izvozu.

Fakultet primenjenih umetnosti ostvaruje saradnju sa proizvođačima iz Pirota, što mi je omogućilo da i sam uspostavim direktan kontakt sa njima. Ta saradnja me je u velikoj meri podstakla na dalji rad, naročito zbog činjenice da se vuna danas u velikoj meri tretira kao otpad.

Naime, ona predstavlja značajan ekološki problem: nakon striže ovaca, vuna se najčešće baca, jer ljudi nemaju ni znanje ni finansijska sredstva da je operu od nečistoća, prerade ili dorade. Samo mali procenat domaćinstava koristi vunu za izradu vunenih čarapa, džempera ili drugih odevnih predmeta, dok većina nema mogućnost da je češlja, prede, vlači ili na drugi način tehnološki obradi.

 

Da li se i dalje pune jastuci češljanom vunom?

Mislim da ne. Uglavnom je reč o sintetičkim materijalima, izuzev pojedinih ekskluzivnih proizvoda kod kojih se za ispunu koriste vunena vlakna.

 

Dakle, vuna završava kao organski otpad?

Vunena vlakna se veoma sporo razgrađuju i raspadaju, pri čemu često negativno utiču na zemljišne površine. Na obradivim terenima, naročito u ruralnim područjima na jugu zemlje, mogu se uočiti naslage vunenog otpada koji truli i raspada se, što ima štetne posledice po poljoprivredne kulture, povrće, voće, kao i po živi svet uopšte.

Upravo iz tog razloga javila se želja da se moji radovi aktivno bave pitanjem očuvanja životne sredine. Takav pristup u okviru ekološkog stvaralaštva označava se pojmom zeleni krug koji se odnosi na principe održivog razvoja i zaštite prirode. Reč je o zatvorenom procesu, punom krugu, u kojem je sam proizvod od vune sagledan od početne ideje do konačne realizacije, uz uključivanje različitih privrednih i društvenih aktera.

Na taj način moje skulpture od vune mogu se posmatrati istovremeno kao dizajnirani proizvodi i kao umetnička dela u čijem nastanku učestvuju stočari, radnici koji strigu ovce, vunovlačari, kao i kurirske službe koje transportuju vunu, pre svega, od autohtone rase pramenke.

 

Baš od te rase ovaca mora da bude vuna?

Tip vune bira se u zavisnosti od toga šta je potrebno realizovati. Ona ne mora nužno biti dobijena od pramenke iako je upravo ova autohtona sorta najzastupljenija na ovim prostorima. Vuna ovce pramenke odlikuje se nešto dužim vlaknima, koja su po svojoj strukturi oštra, kruta i gruba.

Žilavost vunenog vlakna predstavlja direktan odraz podneblja u kojem životinja obitava, pre svega planinske i balkanske klime. Upravo zbog tih karakteristika, ova vlakna je znatno teže savladati i modelirati, naročito u tehnici filcanja. Sam proces filcanja zahteva veliku količinu fizičke energije kako bi se formirala kompaktna vunena površina, a taj napor je još izraženiji ukoliko se koriste vlakna pramenke.

 

Kako transportujete vunu?

Transportuje se u džakovima, balama. Uglavnom pomoću kurirske službe.

 

Pretpostavljam da sve organizujete sami... Plaćate li iz sopstvenog džepa?

Da, troškovi materijala podrazumevaju se kao obaveza koju umetnik sam snosi. U mom slučaju, međutim, primarni fokus usmeren je na kontrolu svih operativnih problema u vezi s transportom, dok su finansijski aspekti rada u drugom planu.

 

I kako se onda formiraju ove čovekolike skulpture, životinjski motivi?

Kako bih mogao da formiram velike dvodimenzionalne površine koje kasnije krojim, punim i dodatno oblikujem pomoću igala za filcanje, najpre pristupam izradi kompaktne vunene podloge. Za dobijanje površine dimenzija približno 2h2 metra koristim tehniku mokrog filcanja.

U procesu nastanka takve površine vlakna vune ravnomerno rasprostirem, pri čemu i debljina i konačne dimenzije zavise od toga šta planiram da realizujem. Debljinu kontrolišem slojevitim slaganjem vunenih vlakana: što je veći broj slojeva, to je i dobijena vunena površina gušća i kompaktnija.

Ovaj početni postupak naziva se mokri postupak filcanja, jer podrazumeva kvašenje vunenih vlakana vodom i njihovo trljanje domaćim sapunom. Pena sapuna, u kombinaciji sa promenama temperature vode, stvara termički šok koji dovodi do sabijanja vlakana i formiranja stabilne filcane podloge za dalji rad. Pored odnosa tople i hladne vode, važnu ulogu u ovom procesu ima i fizičko trenje, odnosno direktno telesno angažovanje umetnika.

Takav oblik rada zahteva posebne uslove, pre svega prostor na otvorenom. Srećom, u porodičnoj kući u Srbobranu raspolažemo dvorištem, u kojem je moguće izvoditi mokro filcanje. Za tu namenu napravljena je i velika betonska površina, posebno prilagođena ovom procesu.

Uglavnom pripremam velike vunene podloge unapred, bez preciznog plana šta će iz njih kasnije nastati. Te površine potom transportujem u Beograd, gde čekaju trenutak da budu aktivirane u daljem procesu oblikovanja.

 

Kako dalje teče oblikovanje?

Drugi postupak započinje izradom kroja na papiru. Važno je naglasiti da se upravo iz dvodimenzionalnog kroja formiraju volumeni mojih skulptura. Tokom crtanja kroja, koji je namenjen prostornom oblikovanju, neophodno je unapred isplanirati ispupčenja, uvijanja i savijanja vunenog materijala.

Svaku vrstu životinje koju želim da realizujem detaljno analiziram pre samog crtanja dvodimenzionalnog kroja, kako u pogledu anatomije tako i u odnosu na karakter i pokret koji skulptura treba da nosi.

Na primer, radovi iz ciklusa ciklusa Trilogija ega, koji obuhvataju skulpture Super- ego - logija čoveka, Arktička morska čigra i Vuk, realizovani su upravo primenom dvodimenzionalnog kroja. Skicu koju prethodno iscrtam na kartonu zatim slobodnom rukom prenosim na vuneni materijal koristeći grafitnu olovku.

Veličina kroja direktno određuje i veličinu skulpture koju realizujem. Tokom samog procesa prenošenja kroja dodatno promišljam o budućem volumenu, koji je od ključnog značaja za očuvanje karaktera i izražajnosti polaznog crteža.

 

Šta koristite za oblikovanje?

Igle za filcanje, to su posebne igle koje u sebi sadrže mikro-udice koje lepe vunena vlakna jedno za drugo.

 

Tako formirate i svu ovu „ornamentiku” na skulpturama?

Ornamentiku uglavnom nazivam reljefom, koji formiram tako što uzimam češljana vunena vlakna i postepeno ih oblikujem pomoću igala za filcanje. Reč je o izuzetno sporom i minucioznom procesu u kojem vunena vlakna postavljam u masu, slično radu sa glinom. Na taj način grade se sva ispupčenja i udubljenja na površini skulptura.

 

Vi ste, zapravo, vajar?

Pa da. Vajar koji oblikuje tekstilom.

 

Spomenuli ste maločas arktičku morsku čigru. Šta je to?

To je ptica koja veći deo svog života provodi u vazduhu i prelazi velike razdaljine. Fascinira me njena otpornost i sposobnost da izdrži mnogo toga uprkos svom tananom i krhkom biću. Divi me njena izdržljivost pred nepovoljnim vremenskim prilikama i svim izazovima koje priroda može naneti, ono što čovek često ne može da podnese, ptica od samo par grama sasvim uspešno savlada.

 

Ova izložba rađena je pet godina. Koliko je vremena potrebno za izradu jedne skulpture?

Vreme potrebno za izradu skulpture zavisi od složenosti forme. Ako, na primer, prvi put radim formu ptice ili vuka, potreban mi je period od mesec i po do dva da bih u potpunosti savladao i definisao karakter životinje koju prikazujem. Prvenstveno težim tome da budem zadovoljan izgledom samog oblika koji formiram u vuni.

Za formu vuka, na primer, bila su mi potrebna skoro dva i po meseca. Po mom mišljenju, ta skulptura je jedinstvena jer sam uložio dodatni napor da savladam statiku njegovog tela u odnosu na statiku glave, koja je prekrivena vučjim formama.

Prilikom rada na ciklusu Trilogija ega, bilo mi je bitno da imam dobro savladanu formu čoveka, koja obuhvata tri skulpture. Naknadno sam ih nadograđivao drugim životinjskim formama kao što su ptice koje se nalaze na glavi ili leđima, ali i vukovi. Trudio sam se da svaki postupak u toku rada bude praćen idejnim rešenjem skice, ali sam se u nekim momentima i prepuštao slučajnim kreativnim impulsima koji su doprineli konačnom izrazu skulptura.

 

Na pojedinim skulpturama vidimo crvene tragove, to jest detalje u crveno obojenoj vuni. S druge strane, predstavljene su dokumentarne fotografije koje svedoče i o vašem povređivanju iglom tokom rada. Koliko se zapravo povređujete u ovom procesu?

To su dokumentarne fotografije povreda koje nastaju tokom rada. One se dešavaju u momentima dekoncentracije, odnosno nepažnje. Rutina u radu može postati opasna, jer postanete toliko sigurni u sebe da mislite da se ništa ne može dogoditi. Međutim, baš u tom trenutku pojavljuje se ubod koji me trgne i vrati u realnost.

 

Skulptura koja predstavlja psa deo je sećanja na vaše detinjstvo, odnosno predstavlja strah od psa Lolike. Tu takođe imate detalje u vidu crveno obojenih creva..

Da, plašio sam se psa, ali sam tom crvenom sponom, koju nazivam „creva”, želeo da pokažem neku vrstu ponovnog uspostavljanja poverenja između čoveka i životinje – dakle, da poverenje mora da postoji. Creva, izložena i vidno prikazana, simbolizuju iskonski ljudski nagon koji proizlazi iz primarnih potreba kao što su glad i žeđ.

 

To je i neka vrsta lične psihoterapije?

U suštini, postoji tanka granica između psihoterapije i kreacije. Umetnička lucidnost uvek mora da se ispolji, jer kroz kreativni naboj umetnik uspostavlja određeni balans u sebi: mentalni, emotivni i duhovni. Taj proces samoostvarenja i samoaktualizacije je ključan u kreativnom činu.

Svakako, od umetnika zavisi koliko će sam proces i njegov rezultat biti za njega frustrirajući ili će mu donositi blagost i zadovoljstvo.

 

Da li ste radili scenografije za filmove?

Ne, ali sam se bavio patinažom u filmskoj produkciji. Tačnije, radio sam na specijalnim efektima na tekstilu. Reč je o filmu Sword of Vengeance (2015) i pilot epizodi serije Krypton (2916), kod nas poznatiju kao Supermen.  Kada kažem „efekti na tekstilu”, mislim na senčenja, bojenje tkanina i druge postupke koji moraju biti prilagođeni fabuli i dinamici radnje. Iskustva stečena u oblasti filmske industrije izuzetno su mi draga i vredna, upravo zbog praktičnog znanja i veština koje sam tom prilikom usvojio.